Radioaktivna sigurnost u kandžama korupcije

Iako se ovaj tekst bavi pitanjima nuklearne sigurnosti, ključne reči i pojmovi su iz naše svakodnevice: (ne)poštovanje Zakona, korupcija i umreženost nekih partijskih i državnih struktura. Za početak je važno razumeti šta je šta. Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije (dalje Agencija) osnovana je kao regulatorno telo za oblast nuklearne i radijacione sigurnosti i bezbednosti. To je bio uslov za saradnju i pomoć Međunarodne agencije za atomsku energiju iz Beča (MAAE), pošto savremeni standardi u nuklearnoj oblasti ne dozvoljavaju operatoru da sam sebe kontroliše. Stoga je nekadašnji Institut za nuklearne nauke Vinča (INN Vinča), koji je do tada funkcionisao kao samoregulišuća ustanova, godine 2009. podeljen na dva dela - Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (JP NOS), koji je postao operator za nuklearnu i radijacionu oblast i ostatak Instituta, koji je zadržao izraz „nuklearni“ u svom nazivu – iako su oba nuklearna reaktora i praktično sav radioaktivni (i nuklearni) otpad potpali pod starateljstvo JP NOS. Formiranjem JP NOS kao glavnog operatora, stvoreni su uslovi za formiranje regulatora – u obliku već pomenute Agencije. Direktorat za nuklearnu i radijacionu sigurnost i bezbednost (Direktorat) nastao je transformacijom Agencije, ali ne zbog zahteva MAAE, već zbog sasvim drugih razloga. Zakonom o javnim agencijama iz 2005, naime, propisano je da članovi Upravnog odbora i direktori javnih agencija moraju da budu stručnjaci u najmanje jednoj iz delokruga oblasti agencije i bar pet godina rada u određenoj oblasti. Na osnovu tog zakona, Vlada Srbije je 2009. formirala Agenciju, a 2010. je donet i njen Statut. Nakon toga sledi niz nezakonitih koraka. Najpre je u proleće 2013. Vlada, ne poštujući Zakon o agencijama, izabrala novi UO, iako njegovi članovi ne ispunjavaju uslove propisane zakonom i osnivačkim aktom Agencije. Potom je u julu 2013. novi, praktično nelegitimni UO, za v. d. direktora Agencije postavio Slađana Velinova, iako ni on ne ispunjava propisane uslove. U Srbiji je izgleda običaj da vladajuće partije „vraćaju usluge“ ili uhlebljuju svoje kadrove tako što direktorska mesta u vidu „privremenih“ v. d. rešenja dodeljuju licima koja za to nisu kompetentna. Iako je nekako baš u to vreme, u 49. godini, stekao diplomu ekonomiste na Alfa univerzitetu, Velinov i dalje nije ispunjavao nijedan od dva osnovna uslova za mesto „pravog“ direktora (stručnost i iskustvo). Taj problem je rešen na silu - pošto on ne ispunjava uslove, treba promeniti uslove! Tako je i bilo, pa se krajem 2013. usvaja novi osnivački akt, po kome direktor Agencije može da ima bilo kakvu diplomu, što je potpuno suprotno odredbama Zakona o agencijama! Na taj način je već postojeća agencija „osnovana ponovo“, i to sa potpuno istom namenom i za iste poslove! Jedina novina je što je novi osnivački akt suprotan i tada i sada važećem Zakonu o javnim agencijama, što je verovatno jedinstven slučaj u svetu. Potom je u sezoni godišnjih odmora, u leto 2014. objavljen „konkurs“ za novog direktora, na kome je kao jedini kandidat izabran Velinov, bez obzira na to što nije zadovoljavao zakonom propisane uslove. Članovi UO koji su izveli ovaj luping postavili su temelje javašluka i nezakonitog rada, do sada neviđenog u ovoj oblasti, čije se posledice osećaju i danas, i još dugo će tako biti. Dolaskom predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković na čelo UO, dobijena je snažna politička podrška. Još jedan presedan - Srbija je verovatno jedina (civilizovana) zemlja u svetu, u kojoj je najviša predstavnica zakonodavne vlasti (predsednica parlamenta) godinama obavljala plaćenu funkciju, na kojoj, po zakonu, nije ni smela da bude. Tako smo kompletirali bezakonje u nuklearnoj regulativi u Srbiji - i direktor i UO Agencije su bili i nekompetentni i nelegitimni. Da zlo bude veće, novi zakon iz 2018. postavlja još strože uslove – direktor sada mora da ima najmanje devet, umesto pet godina iskustva na poslovima iz delokruga rada Agencije. Te zahteve je već bilo teško falsifikovati, posebno jer se pričalo o strožoj kontroli u primeni tog zakona, pa nije mogao po drugi put da se primeni trik sa promenom osnivačkog akta. Pošto nakon usvajanja novog zakona, Velinov više ni po kojoj osnovi ne bi mogao da ostane direktor Agencije, on zajedno sa Majom Gojković i UO Agencije predlaže novi, veoma radikalni potez – ukidanje Agencije! Ali, pošto se bez regulatora ne može i s obzirom na to da je delokrug rada Agencije uređen zakonom, morao se promeniti postojeći Zakon o zaštiti od zračenja! Garant da će nova radikalna rešenja proći kroz skupštinsku proceduru bila je Maja Gojković, u isto vreme i predsednica parlamenta i predsednica UO Agencije. Ne znam da li je i ko uspeo da prevari i zloupotrebi Maju Gojković, ali sam siguran da joj je neko lažno predstavio ili sebe ili probleme koji bi trebalo da se reše. Ili se radi i o jednom i o drugom. Kako god bilo, veoma brzo, mimo redovne procedure, uz pomoć predsednice Skupštine, po hitnom postupku krajem 2018. donet je novi zakon o nuklearnoj sigurnosti, kojim se ukida postojeća agencija i formira Direktorat. Time je proces transmutacije završen: pitanje kompetentnosti i iskustva je skinuto sa dnevnog reda. Onaj „stari“ nelegalni UO se sada zove samo Odbor, a na njegovom čelu je ponovo - Maja Gojković. Novi zakon o nuklearnoj sigurnosti je loš i biće potrebno mnogo napora da se isprave mnogobrojne nedorečenosti i manjkavosti, što nažalost nije tema ovog teksta. Direktorat je telo van sistema državne uprave, koje de facto ne odgovara nijednom drugom telu u zemlji što – ako se uzme u obzir (ne)kompetentnost i direktora i članova Odbora o pitanjima nuklearne i radijacione sigurnosti i bezbednosti - uliva zaista veliki strah kod svakog ko se bar malo razume u ono o čemu pišem. Bilo je pokušaja da se ukaže na to. Uzalud. Javašluk i samovolja se mogu videti i na primeru nedavnog konkursa za izbor novog direktora, na kome sam bio jedan od četiri kandidata. Procedure za izbor su izmišljene tokom pisanja oglasa u dnevnim novinama, što ne može da služi na čast predsednici parlamenta, tj. predsednici Odbora doktorata. Nepoznata komisija je posao završila u nekom virtuelnom vremenu i onom „stručnom“ odboru predložila kandidata koga je Vlada izabrala ekspresno, u roku od samo dva dana. Da li treba napominjati da je to bio Velinov? Niko ništa nije pitao – ni one koji su direktora predložili, niti za onoga ko je na to mesto predložen. Sve bi ovo bila jalova žalopojka da Velinov nije upao u sopstvenu zamku, jer i pored svih napora ne zadovoljava uslove konkursa koji je sam raspisao, jer nema iskustvo „od najmanje pet godina na poslovima iz delokruga rada Direktorata, ili najmanje 10 godina na rukovodećim položajima“. Zašto? Može mu se priznati direktorski staž u Agenciji, ali samo kao ekonomisti Alfa univerziteta, ali mu se ne može priznati stručnost u poslovima Agencije (nuklearna i radijaciona sigurnost), jer se onim „novim“ osnivačkim aktom iz 2013. na osnovu koga je i postao direktor Agencije – stručnost od njega nije ni tražila! Stoga, on ne ispunjava uslov o „najmanje pet godina na poslovima rada Direktorata (za nuklearnu sigurnost)“ – koji se traži pomenutim konkursom. Da je predviđeno da se Direktorat bavi građevinskim radovima (Velinov je bio građevinski preduzimač) ne bi bilo problema; ali, čini se da je to u žurbi izostavljeno u novom zakonu o nuklearnoj sigurnosti. S druge strane, ako se pođe od činjenice da je akt o „ponovnom formiranju“ Agencije iz 2013. protivzakonit (jer je u suprotnosti sa Zakonom o agencijama), pravno je sporan i radni staž Velinova na „poslovima iz delokruga rada Direktorata“, a time i ceo prvi direktorski mandat. To su samo neke od stvari koje bi javnost trebalo da zna o tom konkursu. Sličan tekst sam poslao i pravniku Direktorata sa molbom da ga prosledi nepoznatoj komisiji i odboru, a o svemu sam informisao i zaposlene u Direktoratu. Međunarodna agencija za atomsku energiju i svi dokumenti Evropske komisije kao apsolutno najvažniji standard postavljaju uslov da regulatorno telo (to je kod nas sada Direktorat) mora biti nezavisno. Ako je neiskusno i nedovoljno razvijeno – nadogradiće svoje kapacitete i znanja, ali ako nije nezavisno nije ni kompetentno, a onda se ozbiljno dovodi u pitanje radijaciona i nuklearna sigurnost i bezbednost države. O razmerama nekompetentnosti svedoči i plan rada Direktorata za 2019, u kome se uopšte i ne pominju nuklearni objekti, zbog kojih je 2009. i osnovana Agencija (sada Direktorat). Pitam sve nas - ko je onda u Srbiji zadužen za regulisanje nerešenih pitanja sigurnosti nuklearnih objekata, kao što su reaktori RA i RB, nuklearni i radioaktivni otpad – ako Direktorat ne planira time da se bavi? I – kako je uopšte mogao da bude odobren takav program rada za 2019. godinu? Država je u Nuklearne objekte Srbije i Agenciju/Direktorat u poslednjih devet godina uložila najmanje 30 miliona evra, ne računajući milionske donacije iz EU i pomoć od MAAE. A šta je za sav taj uloženi novac dobila zauzvrat? Predlog za pisanje novih strategija, priče za malu decu, nepoštovanje zakona – i ukupno oko 150 stalno zaposlenih (JP NOS i Agencija/Direktorat), sa godišnjim budžetom od oko četiri miliona evra, koje država uredno daje. I davaće, ali nisam ubeđen da je sasvim sigurna zbog čega. Izgubljene višemilionske EU donacije su posebna priča. Samo za IPA 2008 Evropska komisija je (preko MAAE iz Beča) na osnovu dozvola koje je izdala Agencija na čijem čelu je bio Velinov, isplatila firmi Tehnubel oko 3,5 miliona evra. Ko je šta potpisivao ne znam, ali ono što svi znaju jeste – da praktično ništa nije urađeno. A trebalo je da se izvrši dekomisija hangara H1 i H2, da se sav radioaktivni i nuklearni otpad propisno kondicionira i smesti u H3, da se zatim H1 iseče u delove i kao radioaktivni otpad spakuje u H3. Za Evropu čist posao, i – velika pomoć Srbiji na njenom putu... Ko je i kako dozvolio da inopartner uzme novac iz IPA 2008 za neurađeni posao? Da li se to dešava i sa ostalim IPA donacijama? Što se tiče hangara kojima su evromilioni bili namenjeni, IPA 2008 se nije nikada desio, jer je sav radioaktivni i nuklearni otpad tamo gde je i bio. Akteri ovih događaja se uporno brane izjavama kako od „celog posla“ nisu uzeli ni dinara i posebno – „kako projekat još traje“. Sa tom providnom pričom stvari se za sada zataškavaju, ali je potpuno jasno da će sav taj posao, za koji je Evropa dala novac – morati da se radi „ponovo“. Sa time da će ga ovog puta plaćati poreski obveznici Srbije. Najgore od svega je što se sve ovo vreme stvara utisak da odgovorne institucije o tim problemima brinu, a šteta je u stvari dvostruka – ne samo da se ne radi ništa, već se još i pravi lažni utisak da se nešto radi! Srećom – bar do sada se ništa loše nije desilo. Stari oprobani recept da se najmanje greši ako se ne radi ništa, za sada odlično funkcioniše. Pitanje je – koliko još? Već skoro osam godina, JP NOS nema direktora! Kome u Vladi Srbije odgovara takvo stanje – ne znam, ali je sigurno da je veoma pogodovalo javašluku u Agenciji. I obratno, naravno! JP NOS već šestu godinu ima za v. d. direktora nekompetentnog mladog inženjera, što i ne bi bila neka vest da javnost nedavno nije obaveštena da on već nekoliko godina državnim novcem plaća penzionisanog univerzitetskog profesora da mu napiše doktorat. Na takve stvari prva bi morala da reaguje institucija koja reguliše rad nuklearnih objekata, a to je upravo Direktorat! Ali – kako će Velinov sa svojom diplomom da optuži bilo koga za zloupotrebe u sticanju zvanja... O svemu sam pisao UO Agencije pre više od godinu dana; mislim da nisu smeli da mi odgovore. Zatim sam pisao predsedniku Aleksandru Vučiću. Bez odgovora. Ili to našu vlast, naše političare uopšte ne interesuje, ili je dvojac Velinov-Gojković znao nešto što ja nisam (u tom slučaju sledi javno izvinjenje). Zbog toga se obraćam široj javnosti, to je sada moja obaveza. Sve ovo je posledica žalosne činjenice da se za samo nekoliko godina Agencija/Direktorat „otela“ od svoje primarne namene i počela baviti sama sobom kao nekakvo administrativno telo koje je samo sebi dovoljno. Da li je neko o tome obavestio Maju Gojković, koja se izgleda veoma ponosi „nuklearnim statusom“? To što neko obmanjuje i nju i nadležne organe države, za nju je možda olakšavajuća okolnost – ali krivica ostaje. Neko svesno obmanjuje državne organe da reaktor koji ne radi ne zahteva naročitu pažnju, da nuklearni i radioaktivni otpad mogu da se i dalje „čuvaju“ kao i do sada, da osoba koja bi trebalo da kontroliše i unapređuje nuklearnu i radijacionu sigurnost Srbije može da bude bilo ko, sa bilo kakvom školom. Nažalost, ne može. Odnos prema nuklearnoj i radijacionoj sigurnosti je neka vrsta lakmus-papira, pravi test za naš odnos prema korupciji. Jer, ukoliko je korupcija moguća u nuklearnoj oblasti, nema razloga da ne bude i u svakoj drugoj!