Kad Brisel suzama ne veruje

Možda će do izlaska ovog broja NIN-a biti čak i poznato da li će se Evropska unija (otvoreno) angažovati oko organizovanja dijaloga između vlasti i opozicije u Srbiji o uslovima održavanja izbora 2020, ali teško da će to odmah zaustaviti spekulacije o motivima odluke Sergeja Trifunovića i njegovog Pokreta slobodnih građana da upravo to zatraže u otvorenom pismu Dejvidu Mekalisteru, predsedavajućem Odbora Evropskog parlamenta za spoljne poslove. Jer, u tumačenjima inicijative PSG ne uzima se u obzir samo funkcija osobe kojoj je pismo upućeno, pa čak ni želja Zapada da se ubrza rešavanje kosovskog pitanja, već i sama ličnost: uz Johanesa Hana, dosadašnjeg komesara za proširenje, naime, među domaćim političkim posmatračima upravo Mekalister ima status evropskog zvaničnika sa najvećim stepenom otpornosti prema informacijama o stvarnom stanju demokratije u Srbiji. Počelo je rafalnom paljbom opoziciono nastrojenih tviteraša koji su u Trifunovićevom pismu videli dokaz da je lider PSG, zapravo, Vučićev tajni adut. Pa je, recimo, Vladimir Gajić, advokat i predsednik Pravnog saveta Narodne stranke, govorio o „pomaganju Vučiću da nas prevari“, a bilo je i onih koji su „znali“ da je pismo napisano u američkoj ambasadi. U drugom delu Saveza za Srbiju, nije u ponedeljak bilo spremnosti da se za NIN javno tumači motivacija PSG da pokrene iznenadnu međunarodnu inicijativu, ali jeste bilo energije kojom je objašnjavano da je reč o gestu namenjenom prvenstveno za unutrašnju upotrebu, odnosno poruci biračima građanske orijentacije u Srbiji. Kao jedan od argumenta za takav stav, naš sagovornik potegao je tvrdnju da je EU već, suštinski, uključena u priču preko okruglog stola koji se, u organizaciji Fonda za otvoreno društvo, vodi na Fakultetu političkih nauka „jer toga ne bi bilo bez saglasnosti Brisela“. Drugi argument bila je tvrdnja da se takve poruke upućuju diplomatskim kanalima, a ne preko medija. A saznali smo i da o inicijativi nije bilo reči na sastanku predstavnika opozicionih stranaka održanom u sedištu beogradske opštine Stari grad u petak, istog dana kada je upućeno i pismo Mekalisteru – posle koga je Dragan Đilas rekao da „nijedna stranka nije rekla da će učestvovati na izborima“. Za razliku od Trifunovića, koji je na tviteraške napade odgovarao uobičajenim provokativnim manirom, Natan Albahari, međunarodni sekretar PSG, u izjavi Talasu smireno je objašnjavao da je namera te stranke bila da stavi EU do znanja da u Srbiji postoje partije koje se zalažu za takav put, kao i da u domaćoj javnosti postave „novi diskurs“. Albahari je dodao da se u pismu Mekalisteru referiše na Severnu Makedoniju zbog činjenice da su u toj zemlji u dijalogu učestvovale vladajuća stranka, opozicija i „trojka“, tj. Tri poslanika Evropskog parlamenta. A na pitanje zašto je odabrana forma otvorenog pisma, rekao je da se Mekalister sastajao samo sa parlamentarnim strankama, pa je za PSG, koji nije u parlamentu, to bio jedini način da pokaže svoju poziciju. Ako se već pokušava pokrenuti razgovor o izbornim uslovima, onda je bolje da se međunarodna zajednica što pre uključi, „nego da se čeka da, tamo negde na jesen, shvati da će biti bojkota, pa da onda zavrće ruke opoziciji“, kaže za NIN Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka, govoreći o mogućim razlozima za obraćanje Mekalisteru. Uz taj, kako kaže, suštinski razlog, on vidi i jedan mogući taktički razlog za potez PSG-a – da se produži rok za donošenje odluke o (ne)učešću na izborima, odnosno da se odluka o bojkotu donese onda kada (ako) bude sasvim izvesno da nema drugih opcija. Jer, podseća Spasojević, u PSG-u je dosta ljudi koji pripadaju delu opozicije koji nije previše probojkotaški orijentisan – što baš i nije jednostavna pozicija u situaciji u kojoj se ljudi koji imaju dileme oko bojkota olako svrstavaju na listu onih koji se „nalaze na Vučićevom platnom spisku“. Takvim kvalifikacijama ljudi koji upozoravaju na opasnost da rezultat bojkota bude dugoročno guranje Srbije u jednopartizam ide u prilog i činjenica da sa Zapada, očigledno uverenog da je Vučić spreman da pristane na željeno rešenja kosovskog pitanja, stižu jasne kritike ideje o izbornom bojkotu. A Mekalister je u ponedeljak, s obzirom na funkciju na kojoj se nalazi, tom trendu dao i neku vrstu „zvaničnog evropskog pečata“. „Bojkot izbora 2020. godine značio bi da stavovi stranaka koje ne učestvuju na izborima ne bi mogli da se čuju u parlamentarnoj debati, a to ne doprinosi jačanju demokratskih institucija“, rekao je dosadašnji izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Donekle je relativizovao najave bojkota rekavši da „neke stranke razmišljaju o tome“, ali da „ima vremena do izbora“. Poslanicima u Skupštini Srbije sa kojima je razgovarao – a među njima je bilo i onih koji bojkotuju rad parlamenta – najavio je dolazak Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna, kako bi razgovarali sa svim političkim partijama i utvrdili ima li volje da se prihvati pomoć EU u unapređenju rada Skupštine. Kukan i Flekenštajn su, kako je u izjavi za N1 podsetio Nikola Burazer s portala European Western Balkans, bili deo „trojke“ koja se bavila rešavanjem političke krize u Severnoj Makedoniji, gde je, takođe, Brisel godinama bio „gotovo slep“ na „očigledan pad nivoa demokratije“. Na kraju je, podsetio je Burazer, uz posredovanje EU došlo do potpisivanja sporazuma iz Pržina koji je predvideo niz zakonskih i institucionalnih promena, kao i formiranje prelazne vlade sto dana pre izbora, posle čega je došlo i do promene vlasti u toj zemlji. Lekcije o značaju zapadne podrške u procesu promene vlasti dobili smo i sami, kako u vreme rušenja autokratske vlasti Slobodana Miloševića, tako i u vreme velike promene iz 2012, kojoj je prethodilo „prepakivanje“ radikala u naprednjake i uspostavljanje ozbiljne (i plodonosne) komunikacije novih srpskih „nosilaca reformi“ i starih zapadnih centara moći. A sećamo se i čuvenog „leks specijalisa“ kojim je rešena višemesečna kriza izazvana krađom glasova na lokalnim izborima u jesen 1996: tek nakon što je u Beograd stigao Felipe Gonzales, tada specijalni izaslanik OEBS-a, Slobodan Milošević zatražio je usvajanje specijalnog zakona kojim su konačnim proglašeni rezultati drugog kruga lokalnih izbora prema nalazu komisije OEBS-a, čime je tadašnja opozicija preuzela vlast u tridesetak srpskih gradova. Nema, naravno, sem Vučićevih tabloidnih propagandista, nikoga ko bi mogao poverovati da je pre postizanja „obavezujućeg sporazuma“ moguće očekivati bilo kakav suštinski vid zapadne podrške naporima koji bi zaista mogli dovesti do promene vlasti u Srbiji. Ali, Burazer veruje da je Brisel zainteresovan da do bojkota u Srbiji ne dođe jer je pitanje da li bi buduća vlada u tom slučaju imala legitimitet za pregovaranje sa Prištinom i druga bitna pitanja. Zato je, prema njegovim rečima, neophodno da vlast pokaže da je spremna na određene ustupke, pa bi se, kaže, moglo dosta učiniti usmeravanjem pritiska opozicionih stranaka ka Briselu. Spasojević veruje da bi, s obzirom na prednost koju ima, Vučić mogao u određenoj meri da popusti pred zahtevima opozicije, „ali je problem što ima potrebu za potpunom kontrolom“. S druge strane, kaže, jasno je da bez podrške međunarodne zajednice, bojkot ne može da uspe. Nedostatak te podrške, istovremeno, nimalo ne umanjuje razloge za bojkot izbora u drastično neravnopravnim uslovima. A ukoliko to bude odluka većine, PSG će se pridružiti bojkotu, najavio je Trifunović. Logično deluje i pretpostavka da bi slično postupili i drugi manji akteri, uprkos uverenju da je učešće na izborima bolja varijanta. Pripreme za takav ishod su u toku: baš u danu Mekalisterove posete, još jedna članica Saveza za Srbiju, pokret Dveri, donela je odluku o bojkotu izbora. Očekuje se da će za nedelju dana to učiniti i stranka Dragana Đilasa, a nakon 15. septembra, roka datog vlastima da usvoje zahteve koji se odnose na RTS i REM, i Demokratska stranka, koja ima javno poznat unutrašnji otpor takvoj odluci. U krugovima bliskim sadašnjem rukovodstvu DS, međutim, veruju da protivnici bojkota imaju pristup medijima, ali ne i snagu da promene većinsko raspoloženje unutar stranke, koje je, kažu, prema njihovim saznanjima sa terena, probojkotaško. Čak i ako bude tako, priča o bojkotu, primećuje Spasojević, ima potencijal da podeli opoziciju „što će s radošću biti dočekano u redovima vlasti“. Zato je jasno da scena još nije postavljena: osim borbe protiv moćne vlasti, u mesecima koji dolaze, lako bi se moglo desiti da opozicija nastavi da ono malo snage i resursa kojim raspolaže, troši i na međusobne okršaje i pregrupisavanja.