U centrali jedno dugme

Slučaj Maje Pavlović, vlasnice novosadske televizije Kanal 9, koja treću nedelju već štrajkuje glađu i to, po treći put, otvorio je polemiku o samo nekoliko problema koji su se nametnuli lokalnim medijima - o nefer visini naknada koje lokalne televizije plaćaju za emitovanje programa, nedostatku pravne sigurnosti za njih, nefer uvećanju troškova koje je nastupilo digitalizacijom 2015. kada su lokalne televizije postale regionalne mimo svojih potreba i mimo mogućnosti da srazmerno uvećaju prihode. Koliko su, međutim, za Maju Pavlović uslovi nefer ilustrovaćemo sa dva primera. Iako ima iste prihode kao i lokalne radio-stanice za Kanal 9 su takse koje plaća organizacijama za zaštitu autorskih prava i fonograma (OFPS i Sokoj), regulatornom telu za elektronske medije (REM) i Emisionoj tehnici i vezama (ETV) četiri puta veće. Iako konzumiraju ista prava, prekogranične televizije, poput N1, uopšte ne plaćaju naknade, koje za Kanal 9 iznose pola miliona dinara mesečno. Slučaj TV Pančevo kojoj je Savet REM izrekao dve mere upozorenja pre nego što je vlasniku te televizije, koja signalom pokriva sedam opština u Vojvodini, dozvolio da kupi TV Dunav, koja signalom pokriva još 23 opštine i grada, drugi je od brojnih aspekata odnosa prema lokalnim medijima. Pretpostavka da će novi vlasnik ovih televizija - kruševački biznismen Radoica Milosavljević, blizak direktoru BIA Bratislavu Gašiću i sad već magnat lokalnih medija u Srbiji - izdašno koristiti budžete svih 30 opština nije neosnovana kad se zna da se samo sa ovogodišnjeg medijskog konkursa Ministarstva kulture i informisanja u Milosavljevićev posao slilo 16,5 miliona dinara (i to ako se ne računaju druge firme povezane s Gašićem tako što njima rukovode članovi porodice direktora BIA). Tvrdokornoj borbi za novac i uticaj, na štetu prava građana da budu informisani u duhu pluralizma, izdašno je pomogao razvoj interneta i munjevita registracija portala koji ne proizvode, ali prenose vesti, ali i gubitak marketinškog tržišta koji se u najvećoj meri fokusira na medije sa nacionalnom pokrivenošću. Gradovi i opštine, koje poput Kragujevca, godinama izbegavaju da raspišu konkurs za projektno sufinansiranje medija nisu snosili nikakve posledice zbog toga, a sami konkursi, tamo gde su raspisivani, sve češće su na meti kritika zbog sastava komisija u kojima se neretko nalaze predstavnici onih medija koji dobijaju novac i unapred dogovorenih odluka. Generalni sekretar Udruženja novinara Srbije koje zahteva da se obavezno odvajanje iz lokalnih budžeta za medije poveća na dva posto podseća da je pre privatizacije medija iz javnih sredstava godišnje izdvajano između četiri i po i pet milijardi dinara godišnje. „Danas se kroz republiku, pokrajinu i lokalne sredine za medije odvaja tri puta manje - 1,5 milijardi dinara“, upozorava Nino Brajović. „Marketinško tržište, ključno za medije, palo je od 2009. sa 220-230 miliona evra godišnje na 160 miliona evra u 2018. To je kolač koji se deli na celu Srbiju i od koga za lokalne medije ne ostaje ništa. Kompanije su svoje poslovanje u velikoj meri vezale za marketinške agencije, a ove svoje za nacionalne medije, prekogranične i kablovske operatere, kod kojih one, između ostalog, lako mere gledanost njihovih reklama. Tako su regionalne televizije ispale iz trke i izgubile mogućnost da rade ono zbog čega postoje – informisanje građana.“ Brajović podseća da su upravo oni lokalnim mediji kojima je omogućen prenos vlasništva na zaposlene, bez naknade i ako nema drugih zainteresovanih za kupovinu, pokazali da je to najbolji model do sada i navodi primere TV Tutin, TV Bujanovac, TV Vranje, TV Bor, koje su uspele da opstanu. „Ne zaboravite da su devedesetih godina lokalni mediji nosili promenu u društvu, imali smo Vranjske novine, pa TV Pančevo čiji program je, kao protivtežu informacijama koje su stizale sa državne televizije, gledao ceo Beograd.“ Dragan Đorđević, predsednik Poslovnog udruženja Asocijacije nezavisnih regionalnih i lokalnih medija – Lokal presa, tvrdi da je Srbija baš u tim godinama, kada su lokalni mediji bili nosioci pluralizma, izgubila dve generacije novinara. „Zato što je novac u medije dolazio iz inostranstva i nije bio zarađen, tek danas iste te generacije razmišljaju o tome šta je održivost medija.“ Sremske novine, čiji je Đorđević direktor, redak su primer lokalnog medija, naročito štampanog, koji je preživeo sve oštrice privatizacija, finansijske i političke pritiske. Đorđević kaže - zahvaljujući kvalitetu i uticaju, koji je u lokalnim medijima veći nego u nacionalnim. „Svakog čoveka pre svega zanima ono što se neposredno tiče njegovog svakodnevnog života. Sremske je sačuvala tradicija od 60 godina, poverenje čitalaca i regionalni značaj za celo područje između Save i Dunava. O tome najbolje govori podatak da Sremske imaju 62 posto pretplate. I izvesnim oglašivačima je to područje zanimljivo, pa oglase zakupljuju i kompanije iz Slovenije i Hrvatske, ali tako ne bi bilo da nema poverenja čitalaca.“ U svakom trenutku u Srbiji ima barem desetak novinara kojima je zabranjen pristup lokalnim organima vlasti, konferencijama za novinare i drugim događajima otvorenim za javnost. Izveštači se samo zato što nisu po volji lokalnim moćnicima u vlasti na razne načine sprečavaju da rade, a neretko čak i nasilnim izbacivanjem. Taj put da se onima čije poslovanje zavisi od lokalnih informacija te informacije uskrate nije samo demorališući za novinare nego je i siguran put ka gašenju medija. Đorđević, međutim, kaže da se kao pravilo u Sremskim novinama ni opstrukcija vlasti ne dešava, jer su novinari uporni da se zaštite Zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja i drugim propisima. „Ali kad je reč o projektnom sufinansiranju, stvar je drugačija. Sremske ne dobijaju na konkursima lokalne samouprave ili dobijaju izuzetno male iznose novca. Uopšte, projektno sufinansiranje pokrenulo je masovno osnivanje medija kojima je javni novac atraktivan, a među kojima su brojni samo prenosioci vesti drugih medija. Sremske imaju mrežu zaposlenih novinara u svim gradovima naše regije i izlaze na teren, ali kad svoju vest stave na portal, brzo je pokupe drugi i onda je to jalov posao. Danas je to veliki problem za naše poslovanje. Lokalni mediji su u lošem stanju i izloženi brojnim pritiscima, ali pre svih finansijskom. A pošto su nacionalni mediji istovremeno pogasili dopisništva, građani zabrinjavajuće ostaju uskraćeni za lokalne informacije.“ Prema istraživanju Sindikata novinara Srbije, registrovano je ukupno oko dve hiljade medija. Od tog broja trećina je neaktivna. Publika, međutim, može da primeti da je u većini aktivnih informativni program i informisanje o lokalnim događajima retkost. Mnogi portali, ali čak i televizije, rade sa svega jednim zaposlenim novinarom. Taj fenomen širio se Srbijom naročito nakon seta medijskih zakona koji su pokrenuli poslednji talas privatizacije. Od tada je oko hiljadu novinara ostalo bez posla, ali pravi efekti nisu se zadržali samo na statističkoj meri nezaposlenosti. U nedostatku informacija o svakodnevnom životu i publika se okrenula preostalim - nacionalnim medijima i tako svela svoje izvore informisanja gotovo pa na jedan. Što je doskora bila slutnja - da bez lokalnih medija ni demokratija nije moguća, dokazala su dva nedavna istraživanja. Jedno, britansko, nakon koga je vlada Ujedinjenog kraljevstva pozvana da direktno investira u lokalnu štampu i osnuje posebno regulatorno telo za raspodelu tog novca. U izveštaju Frensis Kernkroks, bivše novinarke i rektorke Univerziteta u Oksfordu, koju je britanska vlada zadužila da analizira stanje u medijima i predloži mere, piše da je preuzimanje lokalnih novina od strane prezaduženih izdavača, ukrupnjavanje kapitala uz otpuštanje na hiljade novinara, digitalizacija, smanjenje oglasa za 3,2 milijarde funti za deset godina, sve zajedno problem od suštinskog značaja za funkcionisanje demokratije. Troje istraživača sa američkih univerziteta objavilo je pre par meseci analizu o direktnim efektima gašenja lokalnih medija na funkcionisanje demokratije u društvu. Profesori DŽošua Dar, DŽoana Danavej i Metju Hit konstatovali su najpre teško stanje - da su prihodi od reklama u lokalnim medijima pali za 66 procenata, broj zaposlenih se prepolovio, a čak i više od toga čitanost ili gledanost lokalnih medija za poslednjih deset godina. Novac, kao i pažnja publike se u istom periodu i u istoj srazmeri povećava u nacionalnim medijima sa poznatim i polarizovanim uređivačkim politikama. Ukrstivši izbore birača na dan glasanja istraživači su dokazali da je u kratkom roku uticaj nacionalnih medija doveo i do duboke polarizacije društva. Takve da se po očekivanoj partijskoj liniji (u zavisnosti od pretežne opredeljenosti za nacionalni medij na tom području) nije glasalo samo za predsednika nego i za Senat i Kongres, što ranije nije bila praksa američkog birača. Potom, poredeći države u kojima su lokalni mediji masovno gašeni sa onima u kojima nisu, istraživači su dokazali da je takva podela društva direktna posledica medijskog siromašenja i da su se u nedostatku lokalnih informacija građani masovno okretali potrazi za nacionalnim koje su im dalje služile kao (siromašan) orijentir u izborima. „Kada bi se Amerikanci distancirali od spektakla Vašingtona i okrenuli svoju pažnju i dolare ka lokalnim medijima, to bi pomoglo da se zaustavi partijska polarizacija koja je obuzela američku politiku danas“, preporučili su. Ako se nešto od ovog može primeniti na Srbiju danas i na polarizaciju koja je ovde i golim okom vidljiva, dodatna teškoća bila bi proizvodnja informativnog programa, koji je po sebi postao nepoželjna kategorija. U lokalnim, pa i nacionalnim medijima danas, masovno se reprodukuje zabava, koja ne pruža informacije, a to se naročito odnosi na radio-stanice od kojih većina svodi vesti na nekoliko sekundi, a sponzorima garantuje da se muzika neće prekidati sat vremena. Najbolji primer za to je upravo nekadašnji nukleus informativnog programa, bivši Radio B92, trenutnog imena Plej radio. Brajović smatra da u današnjim okolnostima država jedino može da pomogne lokalnim medijima da ostvare svoju ulogu. Osim povećanja davanja, kaže, budžet za projektno sufi­nansiranje treba podeliti, pa polovinom finansirati informativni program uz uslov da ima inovativni karakter, a polovinom druge projekte. „Jer, informativni program je ono što građanima treba i što je njihovo pravo u suštini.“ Dva primera s početka teksta, međutim, pokazuju da cilj države nije da se omogući konzumiranje tog prava. Naprotiv. Uz sve, uglavnom nametnute i fanatično-tržišne okolnosti koje su na štetu lokalnih medija radile prethodnih petnaestak godina, danas se ističu dve opasne tendencije. Osporavanje prava i pravne sigurnosti medijima koji su uprkos tim okolnostima istrajali u ostvarivanju svoje osnovne uloge u društvu - informisanju građana, što dokazuje slučaj Maje Pavlović. Štaviše, pojava moćnika bliskih vlasti (republičkoj ili lokalnoj, sad je skoro pa svejedno) koji masovno kupuju lokalne medije i time olakšavaju protok informacija iz jednog centra dokazuje da trasa koju država izliva vodi ka suprotnosti i da se i ono malo javnog novca, izdašno, a sve po zakonu, koristi da se pluralizam informacija zaustavi, a pravo građana na informisanje ograniči.