Dva kila „Nobela“

Povodom ne baš sjajne vesti da je Univerzitet u Beogradu pao za 100 mesta na Šangajskoj listi, premijerka Ana Brnabić nije imala baš ništa da kaže. Možda nije primetila da je zahvaljujući delovanju stranke koju tako ceni i u koju tek što nije ušla, jedan od najvećih srpskih naučnika genetičar Miodrag Stojković napustio Leskovac za koji nije bio dovoljno dobar i otišao na prvoplasirani univerzitet na istoj listi – Harvard, za koji je dovoljno dobar. Ili je zaboravila da njena vlada određuje budžet za nauku, a da je i lično odgovorna za rad Ministarstva prosvete. A možda joj se samo nije govorilo. Naravno, Vučiću jeste (ko bi se tome nadao?!) i to pre nego što je iko drugi progovorio, tako da im je preventivno skresao: „Nemoj da mi drže pridike oni koji su nas držali van Šangajske liste“. Da ne drže pridike njemu – predsedniku kome su brojni članovi Ustava posvećeni, a ni u jednom jedinom ne piše da je odgovoran ili ovlašćen da upravlja univerzitetom? Tačno je da je u poslednje vreme isprozivao elitu i navređao brojne profesore, ali to je imalo težinu kao svaka svađa preko plota i nije ga učinilo ni nadležnim, ni kompetentnim za problem u kom se UB našao. Posebno ne kompetentnim ako imamo u vidu da je odgovoran za politiku zemlje a da je ona rezultirala opštom bežanijom iz Srbije. „Sada imamo strmoglavi pad Beogradskog univerziteta i što se tiče kvantitativnih pokazatelja (to Šangajska lista prikazuje), ali i kada je u pitanju srozavanje koje se odnosi na kvalitet (čast, etičnost i poštenje). Te dve stvari kada se povežu vidimo da je UB u veoma velikom problemu. Do ovog je došlo iz nekoliko razloga, ali jedan od najznačajnijih je odliv mozgova. Drugi razlog je prezasićenje – od 2005. Ministarstvo je zahtevalo da što više objavljujemo i istraživači su se odlučivali da objavljuju što više kratkih radova umesto velikih i značajnih. Ti mali radovi donose neke poene na Šangajskoj listi, ali su sada iscrpljene mogućnosti. Zbog toga je neophodno povećati ulaganje u nauku, a Ministarstvo bi moralo da počne da ceni kvalitetnije radove, a ne njihov broj. To bi zaustavilo odliv mozgova, a možda i pomoglo da se neki ljudi vrate jer smo u situaciji da odlazak bilo koga, bez obzira na to da li je mlad ili star, može bitno da utiče na dalji pad“, kaže dr Slobodan Prvanović, istraživač u Institutu za fiziku. Na poziciju na Šangajskoj listi utiče nekoliko parametara, 30 odsto bodova donosi ukoliko se među predavačima ili bivšim studentima nalazi neko ko je dobio Nobelovu nagradu ili Fildsovu medalju, 20 odsto broj radova objavljenih u časopisima Nature i Science, a isto toliko donose najcitiraniji naučnici na svetu, bez kojih je Univerzitet u Beogradu ostao. Ministarstvo prosvete je uspešno dijagnostikovalo taj deo problema i izdalo saopštenje u kom se kaže da je „konkurencija među univerzitetima širom sveta sve oštrija, ulaganja u nauku i visoko obrazovanje, posebno u Aziji, sve veća“, i da je u takvim okolnostima uspeh što smo uopšte ostali na listi. I jeste imajući u vidu da je tokom ove godine za potrošni materijal po naučniku isplaćeno manje od 250 evra, dok je 2011. izdvajano oko 1.200 evra. Međutim, mala ulaganja u nauku nisu jedini problem. Broj falsifikovanih diploma, ukradenih doktorata ili polupismenih koji vode države nisu parametri koje se ocenjuju na Šangajskoj listi, ali jesu parametri koji postojeće naučnike zadržavaju u zemlji i koji destimulišu stvaranje novih. Međutim, država nema nameru da se bavi tim delom, jer je Vučić već smislio da se to drugačije radi – ugrabi naučnika koji je citiran i brzo obezbedi tih 20 odsto bodova. Na putu Srbije da postane emirat, logično je i da se i u ovom segmentu ugledamo na njegove bogate arapske uzore koji su patentirali proboj na Šangajskoj listi: pokupovali su ljude sa rezultatima, primili ih na svoje univerzitete, uz obavezu da kada potpisuju afilijaciju gde rade, potpišu ove univerzitete i time su obezbedili sebi proboj u prvih 100 iako nemaju nikakvu tradiciju. „Imam jednu brigu… To je Stojan Radenović koji sada potpisuje za Saudijsku Arabiju i zbog kojeg smo pali na listi. To je čovek kojeg je odlikovao Tomislav Nikolića a ja ću dati sve od sebe da za godinu dana, kada isteknu ugovori, vratim i da potpisuje sve svoje naučne radove za Srbiju i to će mnogo značiti nama“, objasnio je Vučić. A onda nam je organizovao loše režirani skeč – lično je pozvao Radenovića na sastanak da bi mu izneo svoju ponudu i dočekao ga u društvu dva ministra, Mladena Šarčevića i Siniše Malog. Penzionisani profesor je to umeo da ceni. „Važno je razumeti čitav kontekst u kojem se sve ovo dešava. Pad na Šangajskoj listi je samo povod da nam vlast još jednom poruči da o nauci i naučnicima misli sve najgore. Sastanak je organizovao predsednik koji prezire naučnike koji su kritikovali njegovu vlast, ministar prosvete koji je za potpisnike univerzitetske podrške protestima 1 od 5 miliona rekao da to i nisu neka imena (sve sami mladi naučnici i penzioneri) i ministar finansija koji je počinio očigledan plagijat na UB i koji je za eminentnog profesora Rašu Karapandžu izjavio da je tamo neki tviter-profesor. Sa druge strane, profesor Radenović nikada nije doveo u pitanje način vladavine aktuelne vlasti, za naše profesore je rekao da su mentalno lenji i da ne rade ništa iako su im dobre plate, a u autorskom tekstu u Danasu je konstatovao da Mali nije plagijator. Dakle, poruka je jasna – da biste se kvalifikovali za jedan ovakav razgovor, nije opredeljujući vaš naučni opus, jer su recimo profesori Dušan Teodorović, Pavle Petrović i Milojko Arsić veoma plodni naučnici sa značajnim naučnim opusom, dok je Slobodan Prvanović predstavnik Srbije u ESFRI-u. Ključno je, dakle, da ne dovodite u pitanje vladavinu diktatora kojem su zaštitni znak svi oni koji su prava pošast za nauku – ljudi na ključnim pozicijama sa falsifikovanim diplomama i doktoratima“, kaže profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić. S tim se slaže i dr Prvanović: „Sastanak kod Vučića, gde je prisustvovao i Siniša Mali, bio je skandalozan. Bilo je to potemkinovsko rešavanje problema, srozavanjem univerziteta od strane onih koji su indukovali sunovrat.“ Da sve ne bi delovalo baš toliko ogoljeno postarao se ministar Šarčević koji je prekasno odlučio da pokaže interesovanje za nauku i naučnike mimo političkog opredeljenja. Preko svojih zaposlenika je zatražio broj telefona Miodraga Stojkovića u Americi, valjda sa namerom da ga pita da li bi svoje radove na Harvardu mogao da potpisiju za UB. Nije uspelo. Odgovor koji je stigao glasi: „Zahvaljujem na e-mail poruci i želim svako dobro, imao sam telefon i dok sam bio u Srbiji.“ Šteta. Srbija će morati da radi sa onim što joj je ostalo ili što će joj Vučić kupiti. Sa Radenovićem je već postignut dogovor, što se i moglo očekivati još tokom razgovora kada su obojica konstatovala da ne vole da idu na plažu, a očekuje se sličan sporazum sa još 12 naučnika. Kako će to funkcionisati objasnio je Vučić, kada je u prisustvu ministra finansija smislio, izložio i naredio novi plan za budžet – osnovaće specijalni fond za naučnike sa namerom da podigne rejting na Šangajskoj listi. A princip po kom će to raditi najbolje je u svom stripu predstavio Milan Dog, naslikavši Vučića dok izgovara sledeći tekst: „Svi naši naučnici u inostranstvu treba da upisuju svoje radove na nas, da budemo prvi na toj listi Šangajskoj. I svi fudbaleri u inostranstvu da svoje golove prebace na Zvezdu, dok ne osvojimo Ligu šampiona.“ Ko su naučnici (ne fudbaleri) koji bi trebalo da simuliraju veći kvalitet Beogradskog univerziteta ne znamo, baš kao što ne znamo ni po kom sistemu će to funkcionisati. Valjda i sam zatečen, kao i ministar finansija kome je predsednik preuredio budžet, Šarčević je pokušao da to konkretizuje, ali ga je bilo teško razumeti – biće to neka posebna budžetska linija za osnaživanje Šangajske liste uspeha, ali ne u smislu da se uloži u nauku već da se uloži u listu citiranosti, da se to da nekim ljudima gde neće biti centri moći, a da to Univerzitet koristi pod uslovima pod kojima se „dogovorimo“. „Takođe je zanimljiv predlog da se finansijski pomognu naši najbolji naučnici koji žive u inostranstvu kako bi bili stimulisani da se potpisuju za UB. Pod jedan, ovo je sumanut predlog jer nije moguće da se neko potpisuje za UB a zaposlen je i prima platu u nekoj drugoj naučnoj instituciji. Pod dva, ovaj predlog je odličan pokazatelj razmišljanja ove vlasti, jer što su ovi naučnici dalje, to bolje – njihova vladavina je bezbednija. Istovremeno, mladi, oni najbolji među nama, odavde beže glavom bez obzira jer ovde garant uspeha nije znanje i kvalitet, već partijska knjižica i udvorištvo. Stoga, da bi jedno društvo moglo da iskaže sve svoje kreativne kapacitete, ključne su ljudske slobode. Sve ostalo vidim kao još jedan ad hoc instant performans za jednokratnu upotrebu sa potencijalno daljim razornim efektima“, kaže dr Radonjić. Jedino što je za sada sasvim sigurno jeste da aktuelna vlast neće sistemski raditi na podizanju naučnog kapaciteta ni zemlje ni univerziteta, već da će sredstva biti uložena u još jednu opsenu. Kada su već naprednjačke diplome prošle u javnosti kao prave, kada su priznati plagirani doktorati, zašto se za novac građana ne bi kupila i mogućnost da se prevari i ta Šangajska lista? Za sada kupovinom citiranih profesora, a naknadno možda i nekim nobelovcem.