Zadnja rupa na svirali vlasti

Rečenica „Srbija, kao i mnoge zemlje, bori se sa visokim stopama nezaposlenosti mladih, ali se u poslednjih nekoliko godina vidi poboljšanje zahvaljujući ciljanim akcijama države“, nije satirična vest sa NJuz.neta, već izjava premijerke Ane Brnabić iz juna, data na Međunarodnoj konferenciji rada u Ženevi, krajnje ozbiljno. Neki dan ranije, prilikom otvaranja višenamenske laboratorijske lamele Elektronskog fakulteta u Nišu, Brnabić je ustvrdila da „mladim ljudima danas omogućavamo sve one uslove koje imaju u najnaprednijim zemljama sveta“. Govorila je premijerka Srbije i pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, u septembru 2018, naglašavajući da su ključni prioriteti njene vlade – mladi i obrazovanje. Pričala i na festivalu grožđa u Vršcu, proričući procvat omladinskog biznisa. Istakla se i na Veb samitu u Lisabonu, zaključivši da „Srbija ima mnogo manje izražen problem sa odlaskom mladih iz zemlje nego ranije, jer aktuelna vlada vodi računa o njihovim potrebama“. Trud državnog rukovodstva „iz petnih žila“ u ovom cilju, ilustrovala je prosekom godina zaposlenih u njenom kabinetu. Da li se tad zabrojala, kad je navela brojku od 30, ili mesec dana kasnije, dok je baratala brojkom od 35 ljudi u sličnom motivacionom kontekstu, manje je važno od praznine floskula i obećanja kojim se lažna slika položaja mladih u Srbiji servira svetskim zvaničnicima i domaćoj javnosti. Iako je premijerka obično eho svog šefa, predsednika države Aleksandra Vučića, ona prednjači po pitanju tobožnje brige o mladima. Pa se predsednik zadovoljio nedavnom najavom ulaganja od oko 400 miliona evra u izgradnju 50.000 stanova za mlade bračne parove. A prilikom ceremonije otvaranja Novog Sada kao omladinske prestonice Evrope u januaru, dao šlagvort ovom tekstu obznanjujući „da znate da ništa, pa ni politika ne može da leži na rečima, parolama i marketingu... već na projektima i planovima, na ogromnom radu i spremnosti da se suočite sa izazovima“. Jer, upravo su parole ono čime vrhuška barata. Tome je dokaz i površni osvrt oko sebe, ali i nedavno sprovedeno istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS), čiji su rezultati objavljeni na Međunarodni dan mladih, 12. avgusta. Po Alternativnom izveštaju KOMS za 2019, stvari se u zbilji drastično razlikuju od onog kako se prezentuju, pa velika većina mladih, njih dve trećine, živi u (primarnom) porodičnom domaćinstvu, dok tek svaki šesnaesti (manje od šest procenata) poseduje sopstveni stan. Takođe, 65,3 odsto mlade populacije uopšte ne zarađuje i tek svaki deseti ima platu veću od proseka. Iako deo ispitanika još pohađa srednje škole i fakultete, dobijeni podaci su zabrinjavajući - niske zarade ili njihovo odsustvo utiču na kasno osamostaljivanje od roditelja, što se odražava na kvalitet života mladih, navodi se u Izveštaju. Sve to povlači težnju 67 odsto te populacije ka emigraciji, jer ovde je „neperspektivno“ i „nesigurno“, po rezultatima mnogih anketa. Da su mladi poslednja rupa na svirali svedoči i fakat da je već devet meseci upražnjeno mesto pomoćnika ministra zaduženog za omladinu, dok u nadležnom sektoru ima svega devet zaposlenih. Rečit je i podatak da mladi iz Srbije ove godine, prvi put u proteklih 60, nisu učestvovali na Univerzijadi, jer Ministarstvo nije uplatilo novac za njihovo putovanje. Inače, iz srpskog budžeta Ministarstvo omladine i sporta (MOS) dobija „fascinantnih“ 0,09 odsto na ime potreba oba svoja resora, s tim što od te mizerne sume na mlade odlazi oko 22 odsto, a ostatak na sportiste, koji imaju svoje nezavisne fondove (i bolju prođu kod sponzora). Ima još mnogo nelogičnosti i na polju projektnog sufinansiranja, jedine poluge za podršku civilnom sektoru, pa sredstva dobijaju juče osnovana udruženja, sa Statutom kao krojenim za uslove konkursa. Ili organizacije koje rad sa mladima i nemaju na spisku delatnosti. Ili takve čija prošlost uopšte ne postoji na internetu, iz čega se da zaključiti da nikada ništa nisu ni radile. Tako je Inicijativa za natalitet i ostanak mladih u Srbiji, koja je na Konkursu za sprovođenje Nacionalne strategije za mlade dobila 1.932.000 dinara, do sada imala samo jednu aktivnost - studentsku tribinu, održanu u martu 2017. Karakterističan je i primer Međunarodnog centra za integrativnu medicinu, kome je dodeljeno 1.321.000 dinara po istom konkursnom osnovu, iako u Statutu te organizacije ne postoji član koji bi potvrdio da se ona uopšte bavi problemima mladih. Uz to, na čelu nekih od tih „projektno uspešnih“ udruženja, nalaze se istaknuti članovi stranaka vladajuće koalicije. Primer je Mreža mladih Srbije, čiji je zastupnik Filip Janković, inače zaposlen u Kancelariji za mlade za grad Beograd i član SPS-a, a ima i drugih slučajeva. Još nelogičniji je spisak dobitnika na drugom od raspisanih konkursa, za projekte koji se bave zapošljavanjem mladih. Svet za sve, organizacija bez ikakvog ranijeg vidljivog učinka, dobila je 2.876.000 dinara, dok je Centru za veštačku inteligenciju opredeljeno 3.563.750 dinara, iako je, vrlo inteligentno, osnovan mesec dana pred objavljivanje konkursa. Slično je i sa Trening centrom Stepa 2019, koji je u ovom „izvlačenju“ imao dobitak od 4.809.000 dinara, a i on je formiran samo koji dan pre objave konkursa. Centar za globalne kreativne aktivnosti nagrađen je sa 1.299.586 dinara, što nije malo kad se uzme u obzir da prethodne akcije na fejsbuk-strani ilustruje - vrlo kreativno, nema šta - fotografija sijalice. Dočim su odeljci „ko smo mi“ i „šta rade“ na njihovom sajtu popunjeni na engleskom, referišući na veb-dizajnere upravo te stranice. Neka od „zicer“ udruženja, opet, nemaju ni objavljen statut na sajtu Agencije za privredne registre, te se ne može utvrditi imaju li bilo kakve veze sa mladima. Ipak, udruženja koja se istinski bave prosperitetom mladih, uključujući i angažman u javnom životu, kakav je Centar za razvoj demokratskog društva Europolis, najviše žulja to što najveći deo kolača ubiru sportske udruge koje rade po zakonu o sportu i finansiraju se u skladu sa njim, preko konkursa za sportska udruženja. „Ovo udruženja građana stavlja u neravnopravan položaj, jer su bez prava da konkurišu za sportske fondove“, objašnjava Dane Pribić, ispred Europolisa. Dalje on sudi i prema nazivima projekata, pa primećuje da se mahom finansiraju kratkoročni javni događaji i manifestacije, odnosno tzv. „bacanje konfeta“. Navedeno nikako nije u duhu omladinskog rada, niti sticanja veština, znanja i kompetencija korisnika projekata, kao i stvaranje kapaciteta za promene, na šta se konkursi (i zdrav razum) pozivaju. Evidentno je i to, dodaje Pribić, da nisu podržani projekti mladih iz ranjivih grupa – osobe sa invaliditetom, Romi, etničke i verske zajednice, LGBT... Imajući sve to u vidu, on finansijski odnos države prema mladima ocenjuje kao „arčenje novca srpskih poreskih obveznika“. I oduzimanje „ono malo šansi mladima koji imaju ideju i spremni su na akciju u svojim sve pustijim lokalnim sredinama“. Takođe, favorizuju se organizacije iz Beograda, pa je ka „periferiji“ zemlje slika sve tužnija. „Mladi iz prestonice su već povlašćeni u odnosu na svoju generaciju iz jugoistočne ili zapadne Srbije, pa stoga nije logično da 20 od 30 organizacija, u slučaju prvog konkursa, a 55 odsto podržanih u okviru drugog, budu iz glavnog grada“, primećuje Samedin Rovčanin iz Krovne organizacije mladih Srbije. „Generalno, proces finansiranja je netransparentan, nesvrsishodan, i po svemu sudeći duboko politizovan na svim teritorijalnim i drugim nivoima“, Pribić naglašava. Stoga nije bolje prošao ni Novi Sad, omladinska prestonica Evrope, čija je projektna komisija „uradila jednako loš posao“, po njegovoj oceni. Ipak, zakasneli i krajnje problematični rezultati Konkursa za (samo)zapošljavanje mladih i sprovođenje Nacionalne strategije o mladima, ništa su prema činjenici da onaj za razvoj i sprovođenje omladinske politike Ministarstvo još nije raspisalo, premda je za njega opredeljen budžet od 20 miliona dinara. Zato među mladima ima malo političara (osim u kabinetu Ane Brnabić, a moguće da su i oni, kao i ona, administratori volje predsednika), a još ih manje razmišlja o angažmanu u javnom životu. I to uglavnom u organizaciji građanskog sektora koji čini koliko može spram svojih kapaciteta. A u cilju o kom treba da misli država - da se oni koji sutra treba da donose odluke - osnažuju. Ali, iako aktivnosti koje civilni sektor sprovodi pokrivaju široku lepezu programa i oblasti (kultura, bezbednost, ekologija, dobro javno upravljanje, aktivizam i volontarizam, pomirenje u regionu ...), to je „potreban, ali ne i dovoljan uslov da se mladi u punom obimu uključe u javni život“, ističe Pribić. Ono što je neophodno, a izostaje, jeste „koordinisana podrška države mladima koji kritički promišljaju, rade i deluju“. Potpora predstavnicima omladine koji žele da uspostave neku vrstu stalnog dijaloga na različite teme i na raznim nivoima, a koje su državnim liderima „po svemu sudeći neugodne“. Čak i glavni državni akt, Nacionalna strategija za mlade (2015-2025) zapinje u implementaciji, jer se „pitanjima štićenika ne bavi kontinuirano, institucionalno, međusektorski i smisleno“, ističe Rovčanin.Tako su „problemi rešeni samo na rečima političara, dok su mladi neka vrsta nužnog zla, balast ovom društvu, a ne njegova šansa i prilika“, nadovezuju se naši sagovornici ocenama. Kako se finansiraju „otpadnici“ sa konkursnih spiskova laureata, pravo je pitanje, jer od njih nam zavisi ona mrva bolje budućnosti. Naravno, pomoć dobijaju od evropskih fondova, funkcionišući uglavnom po principu autoinvesticija. Naglasak je na volonterskom angažmanu, baš kao što čine organizacije iz sveta kulture, podjednako zapostavljene. Pa je čak i lista zloupotreba konkursa - preslikana, što svedoči o prioritetima države i politici ulaganja. I dok deca rastu, već programirana za odlazak iz zemlje čim stasaju, ne baš posebno obrazovana, a vlastodršci kukičaju milje preduslova za težnju ka bežanju, administracija spava. Ili je svih devet zaposlenih na produženom kolektivnom godišnjem odmoru pa NIN-u iz Ministarstva već skoro mesec dana ne stižu odgovori na pitanja, koji bi ih možda i opravdali. Ili bi i oni, kao eho izjava državnog vrha, samo ponovili njihove parole i prazna obećanja.