Igranje vatrom

Knjiški primer predizbornih obećanja koje ipak ne treba po svaku cenu ispuniti je zakletva premijera Indije i parlamentarnog lidera vladajuće Indijske narodne partije (BJP) Narendre Modija da će izbrisati Član 370 iz Ustava države kojom rukovodi. Time bi se izbrisale i sve autonomne nadležnosti jedne od 29 saveznih država Indije, DŽamu i Kašmir, koje od 1949. godine obuhvataju sve aspekte državnosti osim samostalne odbrane i vođenja spoljnih poslova. Međutim, donji i gornji dom indijskog parlamenta pratili su premijerov mig - početkom avgusta oni su usvojili, a predsednik Ram Nat Kovind je i potpisao predlog ustavnih izmena kojim će se država krajem oktobra pravno prevesti u novu, osmu saveznu teritoriju. Ujedno je ukinut i član 35A koji je stanovnicima Kašmira od 1954. jemčio posebne privilegije, naročito u pogledu prava prvenstva na posedovanje imanja i dobijanja poslova u javnom sektoru. Osnovana je bojazan da se političke i druge implikacije neće zadržati samo unutar granica teritorije na kojoj živi dvanaest i po miliona ljudi, od kojih su dve trećine muslimanske veroispovesti. Još je veća nevolja što ovako radikalan potez Modija, hindu nacionaliste, stavlja sve aktere u pat poziciju iz koje je nemoguće reterirati, makar bez ozbiljnih posledica u domenu unutrašnje politike. To se naročito odnosi na Pakistan, pod čijom se teritorijom nalazi gotovo sav ostatak kašmirske regije. Uređenje Indije nalaže da savezne države imaju široka ovlašćenja u odnosu na NJu Delhi, ali da saveznim teritorijama posredno upravlja savezna vlast. Prve odluke ne obećavaju mirno razrešenje - iako su pristup internetu i telefonskim vezama stanovništvu onemogućeni, iz Kašmira su procurile informacije da je duž granice s Pakistanom raspoređeno na desetine hiljada pripadnika indijske vojske, da su novinari i diplomate evakuisani i da su trojica bivših ministara donedavno savezne države uhapšeni. I, dok je vlada ostatak sveta uveravala da su informacije netačne, predstavnici indijske opozicije predvođeni Rahulom Gandijem (praunukom prvog premijera Indije DŽavaharlala Nehrua i unukom potonje premijerke Indire Gandi) vraćeni su bez objašnjenja s aerodroma u Srinagaru. Kada je uvođenje strogog policijskog časa postalo globalna javna tajna, indijske vlasti su ga opravdale dežurnim baukom - strahom od mudžahedinskog terorizma. Kao i većina bauka, i ovaj jednom nogom stoji u stvarnosti. A kao što je ukidanje kašmirske državnosti eskalacija višedecenijskog indijskog sukoba s Pakistanom, muslimanskom državom nastalom 1947. nakon što se u postbritanskom magnovenju ratom odvojila od hinduističke Indije, tako je i Pakistan od početka svoje državnosti polagao pravo na Kašmir, ponekad i bombama. Kašmir je, naime, te odsudne godine nekim čudom postao samostalna organizaciona jedinica, ali je radž Hari Sing znao da taj status neće dugo potrajati. Zvanični Islamabad je očekivao da će stanovništvo Kašmira na osnovu dominantne veroispovesti odlučiti da se pripoji Pakistanu, dok se NJu Delhi uzdao u visoko obrazovanje i sekularnost stanovništva. Islamabad je nestrpljivo započeo kompnenu ofanzivu, a radž Sing je vernost obećao Indiji u zamenu za vojnu pomoć i jemstvo da će se po okončanju rata sprovesti plebiscit o samoopredeljenju. Javno izjašnjavanje je do danas izostalo, a teritorija je i dalje podeljena između dveju neprijateljskih zemalja i, manjim delom, Kine. Nakon sloma sovjetske vojne u Avganistanu, veliki broj preostalih mudžahedina je gerilski rat nastavio upravo u Kašmiru, a 1989. godine su formirali front Hizbul Mudžahedin kao lokalno militantno krilo regionalne partije DŽamat e islami, inače jedne od prvih i najuticajnijih islamističkih organizacija na svetu. Iako je brojnost militantnih islamista naoko opala - pre petnaest godina je bilo oko 5.000 naoružanih jedinica, a danas ih zvanično nema ni tri stotine - desetine hiljada poginulih od 1947. godine stoje kao upozorenje da se konflikt lako može podgrejati. Ta mogućnost objašnjava i prisustvo komandanta Rijaza Naikua u Kašmiru, čoveka čija glava prema proceni indijskih vlasti vredi 1,2 miliona rupija (bednih 15.000 evra). Pa opet, vrlo je izvesno da će Indija pod krinkom unutrašnjeg restrukturiranja i ulaganja u Kašmir zapravo započeti s nekoliko puta odlaganom kolonizacijom nenaseljenih delova, čime želi da dugoročno izmeni tamošnju demografsku sliku. Stalni podtekst kašmirske čarlame je i činjenica da su Indija i Pakistan nuklearne sile - prva ima oko 150 raketa s nuklearnim punjenjem, druga oko 90, ali je za masovno uništenje dovoljna samo jedna. Upravo zato nema saglasnosti o koracima koje dve države i ostatak međunarodne zajednice treba da preduzmu, osim načelnog saveta da nigde ne treba žuriti. Profesor emeritus na australijskom državnom univerzitetu i bivši pomoćnik generalnog sekretara UN Rameš Takur ističe da postoje tri razloga zbog kojih ovaj čin indijskog unilateralizma neće imati željene posledice. Ako Indija odustane od muslimanskog Kašmira, tvrdi on, odustaće i od suživota s preostalih 180 miliona muslimana na svojoj teritoriji. Verske tenzije će sigurno eksalirati. Ujedno će Pakistanu dati simboličku municiju, budući da zvanični narativ Islamabada prikazuje Pakistan kao jedino bezbedno mesto za muslimane na čitavom indijskom potkontinentu. „Dalje, Pakistan poseduje i volju i sredstva da podstakne i u nedogled održava konflikt manjih razmera, ali dobro zna da bi izgubio veći oružani sukob. S druge strane, Indija zna da bi porazila Pakistan na bojnom polju, ali ne i dovoljno ubedljivo da spreči buduće prekogranične upade na svoju teritoriju. Vojna ravnoteža prirodno vodi ka nerešenom rezultatu, ne ka konkretnom rešenju. Naposletku, indijska vlast ubeđuje glasače da neće biti potrebe da se pregovara s Kašmirom, jer Kašmir predstavlja kao integralni deo Indije“, piše Takur u autorskom tekstu za Project Syndicate na čije objavljivanje NIN ima autorska prava. Američki predsednik Donald Tramp je u najboljem maniru Denisa Napasti neprijatnu situaciju učinio još neprijatnijom kada je na pres-konferenciji s pakistanskim premijerom Imranom Kanom pre desetak dana svetu saopštio da ga je upravo Modi zamolio za pomoć u diplomatskom posredovanju. Demanti iz NJu Delhija stigao je brže od balističke rakete, a Modi je susret s Trampom na marginama samita G7 u Bijaricu prošlog vikenda iskoristio da ga obavesti kako je Kanova retorika ta koja je glavna prepreka bilateralnom rešenju geopolitičkog problema. Istini za volju, Kanovo držanje ne pomaže - kao argument je u jednom trenutku pomenuo i korišćenje nuklearnog naoružanja - a Tramp je, verovatno jedva zapamtivši imena dvojice državnika, prvo pozvao Pakistan na aktivnije učešće u pregovorima, da bi potom rekao: „Ma, kažu u Indiji da je sve pod kontrolom.“ Predsednik američkog Saveta za spoljne odnose i diplomata Ričard Has je zato obazriv u preporukama koje upućuje čini se bezglavoj američkoj administraciji. „Južnu Aziju već dugo treba posmatrati kao region kojim se upravlja, ne kao problem koji treba rešiti“, smatra on. U autorskom tekstu, takođe za Project Syndicate, Has podseća da je američko približavanje Pakistanu nakon krvave secesije Bangladeša i tokom sovjetskog gliba u Avganistanu dugoročno koštalo Vašington - dovoljno je setiti se „kula bliznakinja“ - i zato smatra da je Indija trenutno prirodniji saveznik, naročito dok Amerika razrađuje izlaznu strategiju iz azijskih žarišta. „Nakon skoro dve decenije žrtvovanja, SAD gledaju kako da izađu iz Avganistana, a od Pakistana kao dokazanog talibanskog utočišta umnogome zavisi da li će talibani po izlasku američkih trupa svrgnuti avganistansku vladu... Pa opet, malo je razloga za veru da će vojne i obaveštajne službe koje i dalje upravljaju Pakistanom talibane dovesti na vlast ili pak obe­zakoniti terorizam. S druge strane, demokratska Indija će uskoro postati i najmnogoljudnija država na svetu i peta najsnažnija ekonomija. Odbila je učešće u kineskom projektu Pojas i put, dok je Pakistan, čija ekonomija posustaje, svoje učešće potvrdio“, zaključuje Has. Ali, da bi pojas i put opstali, pre toga moraju da opstanu i Kašmir i svet.