Nauka kao prćija vlastodržaca

Kada je pre sedamdeset i jednu godinu osnovan Institut za nuklearne nauke Vinča, smešten je na daleku periferiju prestonice i okružen bujnim parkom, da se naučnici sačuvaju od haosa svakodnevice, kako bi mogli neometano da razmišljaju. Aktuelne vlasti patentirale su novi pristup: žele da zaštite vinčanske naučnike od njihovog vlastitog mišljenja. Ovako dr Zlatko Rakočević, od ove srede bivši v. d. direktora, tumači stav Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da „sugeriše“ šestočlanom Upravnom odboru Instituta da se ogluši o dvotrećinsku volju Naučnog veća, opredeljenu za njega kao direktora. Pa da UO na glasanju ispostavi pet belih listića, a zatim i da imenuje „svog kandidata“ za vršioca dužnosti rukovodioca naše najvažnije naučne ustanove. Tako je u sredu došlo do formalne primopredaje dužnosti između Rakočevića, željenog od kolektiva, i dr Snežane Pajović, podobnije vlastima, ali i bliske prethodnom rukovodstvu koje je „u crno zavilo“ ovu naučnu instituciju. O sunovratu Vinče pod upravom Milice Marčete Kaninski mesecima su brujali mediji, nanoseći štetu ugledu i ustanove, i nauke. Jer, niko se od poslenika „sedme sile“ nije bavio vinčanskim naučnim dometima, već aferom čiji je glavni akter bio muž tadašnje direktorke, Slavko Karić. NJemu nije bila dovoljna plata od 270.000 dinara koju mu je dodelila supruga, već je morao da prima mito, zašta je podignuta optužnica, a Karić bio u pritvoru. Iako su zaposleni u Vinči kontinuirano skretali pažnju Ministarstvu na mobing i druge mere zastrašivanja koje je Marčeta preduzimala, ono nije reagovalo, kao da mu sve to ide naruku. Direktorka je ipak podnela ostavku ponukana muževljevim izgredom, a za v. d. direktora postavljen Rakočević, da ulije lažnu nadu, kako se ispostavlja na osnovu razvoja situacije. Šta vlast ima od kontrole ustanove nauke, pitaće se neupućeni. Pa, kontrola u ovom slučaju nema samo ideološku dimenziju, već i krajnje praktičnu prirodu: po novom Zakonu o nauci koji je stupio na snagu pre mesec dana, direktor institucija postaje „gospodar života i smrti“, kako objašnjava Rakočević. Kroz kontrolisani institut v. d. direktora, svekolikim srpskim, pa i naučnim bićem, gospodariće oni iz najužeg državnog vrha, pokazuje raširena domaća praksa u kojoj sve postaje prćija vlastodržaca. U svetlosti opisanog odnosa snaga, onaj park s početka deluje još svrsishodnije, u smislu odbrane autonomije institucije koju garantuje i pripadnost Beogradskom univerzitetu. Park je deo šume padina Avale do koje ne dopiru zvuci civilizacije. Po njemu su planski raspoređene laboratorije, dok je u centru naučne kolonije Upravna zgrada. Nekada, još dok je Vinča imala nuklearni reaktor, krug je čuvala vojska i policija, a danas se u njega ulazi uz strogi skener propusnica. U međuvremenu, od Vinče su se otcepili Nuklearni objekti Srbije, ali nije pronađeno rešenje za odlaganje nuklearnog otpada, već se i dalje skladišti u krugu Instituta, u jednom od vremešnih hangara. Od spoljašnje skromnosti vinčanskih objekata, mahom u službi nauke, iako Institut ima i komercijalnije pogone, nepristojno odudara već sam ulaz u Upravnu zgradu. Raskošan je i nalik, recimo, antreima prestižnih privatnih klinika. Za vremena bivše direktorke Marčete, između tog novopečenog luksuza koji je ona i uvela, i običnog (naučnog) puka, fizički je postojao zid, kako ne bi došlo do mešanja „izabranih“ i ostalih. Da l’ zbog zida, ili čega drugog, tek, kolektiv je bio podeljen na dve struje, za i protiv Marčete. Protivna unižavanju nauke u korist ličnog marketinga i bogaćenja direktorke, bila je većina, uključujući i dr Zorana Rakočevića. NJegov je ponos Laboratorija za atomsku fiziku koju je unapredio da bude u rangu prve četvrtine ovakvih ustanova u svetu, dok ga od kabineta prethodnice, gde je privremeno stolovao, obliva sramota. Ogromni sto od ptičjeg javora, veoma retkog i skupog drveta, ide mu na živce, slično je i sa izglancanim podom prostorije veličine buržoaskog stana, primerenijim nekom mafijaškom bosu, nego direktoru naučne institucije, kako Rakočević primećuje. Onog dana kad se prihvatio v. d. funkcije, na predlog kolega i UO Vinče, „kao da se dobrovoljno bacio u septičku jamu“. A nije čovek bez iskustva, već je bio generalni direktor Instituta, mnogo pre no što je ustanova krenula nizbrdo. Rakočevićevu žrtvu (bacanja u sengrup) prihvatilo je i Ministarstvo, a zapravo ga iskoristilo da sredi stanje u firmi. „Imajući u vidu reagovanja javnosti oko dešavanja u Institutu za nuklearne nauke Vinča, a koja su medijski propraćena, kao i oglašavanje pojedinih zaposlenih u Institutu, molim Vas da, kao vršilac dužnosti direktora Instituta Vinča koga je imenovao Upravni odbor, preduzmete sve potrebne mere i aktivnosti da se situacija stabilizuje...“, poručio je Rakočeviću ministar Mladen Šarčević. Inače, kako kolaju glasine, ministar je lično više zainteresovan za prosvetu, privatne škole i dualno obrazovanje, dok se naukom bavi državni sekretar Vladimir Popović. Iz tog razloga, naučni kolektiv Vinče baš njega markira kao glavnog zamešetelja novonastalih prilika. U svakom slučaju, Rakočević je „preduzeo mere“, i za šest meseci stanje se stabilizovalo, ali ne na način koji bi odgovarao ministarstvu. Na čelo svih (sem jednog) odseka došli su demokratski izabrani ljudi u koje ostatak ima poverenja. Vraćena je pravna služba i šef računovodstva, ukinuti u doba Marčete kao vid „izlišne“ kontrole, reorganizacija se desila i u platama, pa administracija više nije dominirala. Čak je i onaj zid što je delio kaste srušen. Vinča je ponovo krenula u smeru razvoja nauke, što je tamošnji trust mozgova prepoznao, favorizujući Rakočevića prilikom izbora za direktora. U cilju boljitka uslova rada, on je, kako kaže, zahtevao od ministarstva da 20 mladih doktora nauka iz Vinče, dobije ugovore o stalnom zaposlenju, umesto honorarnih, ekonomski i na svaki drugi način ponižavajućih. Zatražio je i da Nuklearni objekti Srbije konačno podnesu deobni bilans, da se vidi šta je čije. Molio da neko iz Instituta učestvuje u korigovanju novog zakona o nauci podzakonskim aktima, što se nije dogodilo, kao ni bilo šta od prethodnog. U sklopu sindikalne borbe, još je ranije insistirao da se smeni Upravni odbor Vinče jer zanemaruje svoju primarnu funkciju (dobro plaćenu, sa 50.000 dinara mesečno po članu), zarad što toplijih odnosa sa vlastima i bivšim rukovodstvom. Srećom po mir vlasti, bližio se kraj Rakočevićevom v. d. mandatu, pa je raspisan konkurs za direktora, na koji se osim njega prijavilo još tri kandidata, bliska prethodnoj garnituri. Nezapamćeno u istoriji Vinče, za Rakočevića je glasala dvotrećinska većina Naučnog veća već u prvom krugu, pa se od Upravnog odbora očekivalo da jasan stav struke usvoji. Umesto toga, kako rekosmo, pet od šest članova UO bojkotovalo je izbor Rakočevića belim listićima, što je presedan i „fenomen sam za sebe“, kako kaže eks v. d. Šesti glas bio je za njega, nedovoljan da se sprovede želja zaposlenih koji su pokrenuli onlajn peticiju i izdali javno saopštenje, iskazujući revolt protiv nipodaštavanja stava struke. Međutim, na sve te apele nadležni se nisu osvrnuli, nastavivši sa sprovođenjem svog nauma. Pa je na sednici UO narednog dana (u petak), trebalo da bude objavljeno ime novog v. d. po meri vladajuće nomenklature, i bez poništavanja konkursa, ali je grupa od 50-ak vinčanskih istraživača reagovalo protestom. Nosili su transparente sa natpisom „Crveni karton za Upravni odbor“, i u rukama rečito držali crvene listiće. „Potom smo ušli na sednicu sa idejom da članovima UO argumentujemo da je rad u uslovima prinude i nametnutog direktora, praktično nemoguć“, objašnjava dr Željko Šljivančanin, dopisni član SANU i naučni savetnik Vinče. Argumentacija je trajala neko vreme u nategnutoj atmosferi, dok na kraju članovi UO nisu popustili i priznali zašto im smeta Rakočević. Navodno, on „nije uspostavio efikasnu komunikaciju sa Ministarstvom“. „Za komunikaciju su potrebne dve strane, a ona je izostajala upravo iz smera državne uprave“, kako naglašava Šljivančanin. Sednica u Institutu je zatim prekinuta, da bi se nastavila u prostorijama ministarstva. Tu nije bilo nikog da spreči imenovanje Snežane Pajović, pet je članova glasalo za praktično Vladin predlog, jedan je bio uzdržan, a jedan član nije ni glasao, iako je bio prisutan. Svi pokušaji NIN-a da stupi u kontakt sa članovima Upravnog odbora Vinče, izrodili su neuspehom, pa prenosimo saopštenje koje je izdalo Ministarstvo povodom oglušavanja UO o volju naučnika. „Pojedini istraživači nisu upoznati sa procedurom izbora direktora i ulogom naučnika u istoj. Naučno veće je naučni organ instituta i ono samo daje mišljenje upravnom odboru o kandidatima koji su se prijavili na konkurs za direktora. Svaki istraživač ima pravo da izražava svoje mišljenje putem peticija ili na bilo koji drugi način, ali će se Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u svom radu držati Zakona o nauci i istraživanjima i procedure izbora direktora koja je definisana ovim zakonom“ U daljem tekstu, izražena je vera da će Vinču „u narednom periodu voditi naučnik sa respektabilnim referencama, kako u nauci tako i u upravljanju“. Iskazana je i nada „da za Institut dolaze bolji dani“, te rečeno i „da nema nikakvog razloga za zabrinutost istraživača“. Da bi na kraju Ministarstvo ustvrdilo da je „razvoj Instituta Vinča jedan od važnih oslonaca razvoja naše nauke“. Da li je to nauka za koju se bori falsifikovanim doktoratima na lažnim univerzitetima, postavljaju verske vođe na čeono mesto skupštinskog Odbora za datu delatnost, hvali svetskim uspesima uprkos jadnim uslovima i neulaganju? Ili neka druga, ovde zaboravljena? Odgovor možemo naći u nedavnom potezu predsednika Vučića. Čim je čuo od čuvenog matematičara, profesora Stojana Radenovića da bi Srbiji bolje išlo po pitanju nauke kad bi stimulisala inostrane naučne radnike da svoje radove potpisuju sa našim Univerzitetom u adresi, a čime bi se dodatno poboljšao status našeg Univerziteta na Šangajskoj listi, Vučić je naložio ministru Šarčeviću da izdvoji poseban deo budžeta za ovu namenu. Što mu dođe kao da platiš nekom da polaže ispit umesto tebe.