Čiji je kiseonik

Jedno od brazilskih plemena, pritisnuto bezbrojnim požarima i krčenjem šuma, rešilo je, pre neki dan, da uzme stvar u svoje ruke i protera kuben (bele ljude) koji su na njihovoj teritoriji, zvanično zaštićenoj, sekli i palili drveće. „Zašto štitimo svoju zemlju? Da bismo mogli da lovimo. Da bi naši sinovi i unuci mogli da žive na ovoj zemlji“, rekao jedan od njih za britanski Gardijan. „Samo ako umrem kuben će okupirati zemlju!“ Oko 240 plemena, koliko se procenjuje da ih ima u brazilskom delu Amazona, ima veoma neizvesnu budućnost i sve manje izbora. Dok se svetski lideri nadgornjavaju oko toga čijom krivicom se vatra proširila, ko je nadležan, koliki su gubici, kolika je dobit i za koga, starosedeoci znaju tek da će, kada se smire strasti, opet biti prepušteni sebi. Mada je njihova sudbina prilično jasan signal šta bi u ne tako dalekoj budućnosti moglo da očekuje i ostatak čovečanstva, u ovom trenutku priča o amazonskim plemenima u medije stiže samo kada brazilska vlada uđe u sukob s drugim vladama. Žair Bolsonaro, istina, nije dugo na vlasti - na mesto predsednika stupio je 1. januara - ali je stigao da napravi dosta štete, čak ako se uzme u obzir samo ono što je ukinuo ili ono što nije uradio, a pomoglo je onima koji su želeli da neometano rade ono što bi trebalo da rade. Stigao je tako da obeća da će ukinuti jedan od rezervata, otvoriti ga za turiste, izgraditi hotele, doneti novac i, naravno, „malo“ raskrčiti šume. Vode bi pak bile otvorene za lov. O tome kako je na tu ideju došao možda nešto govori i podatak da je 2012, kada je još bio anonimni kongresmen, kažnjen jer je protivzakonito lovio u zaštićenom delu rezervata. Za to mu je izrečena kazna koja nikada nije plaćena, a na kraju je i poništena. Vladin službenik iz Ministarstva životne sredine koji ga je kaznio, kada je Bolsonaro došao na vlast, dobio je otkaz. Samo ministarstvo takođe je sasečeno, kako u nadležnostima tako i u statusu. Počev od toga da njegovi službenici koji vrše nadzor terena ne smeju da nose oružje, do toga da se ne ohrabruje prijavljivanje kršenja zakona. Broj izrečenih kazni pao je na najniži nivo od 1995. Zakoni o zaštiti životne sredine počeli su da se krune, ukidaju ili prosto ignorišu. Tako je na čelo Ministarstva poljoprivrede došla Tereza Kristin. Pod njom je lista dozvoljenih pesticida počela da se širi: ne samo tako što su dodavani novi, već i tako što su vraćeni oni dosad zabranjeni. To joj je donelo nadimak „kraljica otrova“, ali je to nije sprečilo da otvori vrata agrobiznisu izlazeći u susret kompanijama koje su nove dozvole rado prihvatile. Rikardo Sales je preuzeo mesto ministra životne sredine. On je već iskusan u tome: bio je državni sekretar za istu oblast u Sao Paulu. Ni to se, moglo bi se reći, nije završilo najsrećnije, pošto je i on uhvaćen u mešetarenju oko zaštićenih ekoloških zona, ne bi li omogućio širenje rudnika. A opet, za samog Salesa završilo se baš dobro, pošto su mu veze sa agrobiznisom i usluge koje je činio i donele mesto u vladi. Uz to blizak je predsedniku, kako po stavovima tako i po poslovima. Najzad, tu je i Paulo Guedes, ministar ekonomije, čovek koji je nastupio snažno donoseći reformu penzionog sistema, otvaranje novih radnih mesta i sređivanje javnih finansija; mada se uz uspehe (326.000 radnih mesta) suočio i sa ozbiljnim nezadovoljstvom zbog usvajanja strogih penzionih zakona koje još nije uspeo da sprovede do kraja. On je našao način da neoliberalnu logiku primeni i u situaciji kada je Brazil na tapetu zbog požara: shvatio je da bi zapravo, ako su već „pluća sveta“ na njihovoj teritoriji, trebalo prodavati - kiseonik. „Želimo da znamo da li Amerikanci prepoznaju vlasništvo nad kiseonikom. Mi proizvodimo kiseonik za ceo svet“, izjavio je on krajem jula, dok su zemljom već uveliko divljali požari. „Mi Brazilci i Amerikanci smo prirodni partneri, ali hoćemo da znamo da li oni prepoznaju takvo vlasništvo.“ U tom paketu, kako je predložio, išla bi i „globalna trgovina kiseonikom,“ gde bi Brazil konačno iskoristio „ono što niko na planeti nema“, ogromne resurse istog. O tome kako je izraz „pluća sveta“ opstao do danas, od šezdesetih godina kad se pojavio, sada se vodi polemika. Tvrdnje da Amazon proizvodi oko 20 odsto globalnog kiseonika često se ponavljaju, mada se iz naučnih krugova mogu čuti i upozorenja da u tu kalkulaciju ne ulazi koliko amazonska oblast i troši, pa se onda procenti znatno smanjuju. To je zgodan prostor za političare, jer se u zavisnosti od strane koju podržavaju mogu koristiti podacima koji im odgovaraju. Tako je došlo do nesporazuma i oko satelitskih snimaka. Direktor brazilskog Nacionalnog instituta za svemirska istraživanja Rikardo Galvao, posle objavljivanja satelitskih snimaka koji su pokazali nestajanje šuma i podataka da je uništeno 88 procenata više šuma nego prošle godine - koje je Bolsonaro nazvao lažima - ubrzo je smenjen. Satelitski sistem snima dnevno i mesečno i snimci su dostupni javnosti na vladinom sajtu. U poslednjim mesecima pokazuje alarmantni porast uništavanja šuma, 83 odsto više nego u junu 2018, a u prvoj polovini jula 68 odsto više nego ceo jul prošle godine. Rat se vodi na više terena. Brazil želi da bude ostavljen na miru i da se druge države, posebno evropske, ne mešaju u unutrašnje stvari; Amerika ne želi da se meša jer je Donald Tramp blizak s Bolsonarom i jasno je da će američke kompanije dobiti ono što žele; evropski lideri žele da se ovaj problem rešava što pre jer ne žele da budu izostavljeni; poslovni svet koji je s radošću dočekao novu vlast takođe ne želi da im iko kvari poslove; ekološke organizacije upozoravaju i apeluju, ali nije sasvim sigurno da i među njima nema onih koje učestvuju u pripremanju terena za neku buduću raspodelu. Zato su i podaci o broju požara različiti, o njihovim uzrocima relativizovani, o posledicama često falsifikovani; u igri je manje briga o budućnosti planete, a više briga o raspodeli amazonskih šuma. Zato se i dogodilo da se na internetu pojavi fotografija požara stara 30 godina i predstavi kao aktuelna. Kao što su oprečni i podaci o razmerama eksploatacije, i što se u osporavanju učešća Amazona u globalnoj produkciji kiseonika sada s 20 stiglo do šest odsto. I što te rasprave izazivaju više besa na obe starne to se više čini da reč nije o šumama, vodama, vazduhu, državnom suverenitetu - već o borbi za plen. Nije, ipak, osporeno da Amazon ima ozbiljnu ulogu u usporavanju klimatskih promena, zato je širenje požara proglašeno globalnom krizom. Ukoliko bi se nastavilo, u tome se svi slažu, šteta bi bila nepopravljiva. Sušne sezone, koja traje od jula do oktobra, uvek donosi požare, ali kada ljudi uzmu stvar u svoje ruke, onda ti požari postanu nešto više od uobičajenih prirodnih naleta. Požari u Sibiru, topljenje leda, sve duži sušni periodi, pa zatim kišni: sve je to deo priče o klimatskim promenama, kolika je tu uloga čoveka da se raspravljati, ali sadašnji brazilski slučaj delo je ljudskih ruku. Bolsonaro nikada nije mario za pitanje klimatskih promena; uostalom, u kampanji je obećao da će omogućiti stanovnicima ruralnih područja da krče šume, a nije skrivao ni da namerava da unovči svaki pedalj koji je moguće unovčiti, da će Amazoniju „otvoriti za poslovne interese“ - što je značilo zeleno svetlo i za vlasnike rudnika i drvnu industriju. Upozorenja o posledicama nazvao je „psihozom životne sredine“ i odbio pomoć koju su mu nudili evropski lideri. Zato je 10. avgust - kada su farmeri počeli da pale svoje posede u znak podrške predsedniku - nazvan „Dan vatre“. Za njih je on čovek koji im omogućava da rade ono od čega žive, što je kada je reč o farmerima tačno, ali je problematično kada je reč o korporacijama, rudnicima, uništavanju prirodnih rezervata i još o mnogo čemu što potpada pod agrobiznis ili „eko-kriminal“, što je već znatno jasniji pojam. Broj požara raste, ali to je samo deo priče o upotrebi i zloupotrebi amazonskog potencijala. Svetska zabrinutost za trenutno stanje u brazilskim šumama jednim delom je motivisana brigom za klimu, ali sigurno i brigom za pozicije u predstojećim poslovnim aranžmanima koje planira Bolsonaro. U tekstu za Sandej tajms Moris Čitenden svojevremeno je ovako objasnio trend takozvanog zelenog kolonijalizma: „Bogati ljudi sa čekovnim knjižicama umesto šlemova, fondovima i dobrotvornim organizacijama, kupuju veliki deo Trećeg sveta ili iznajmljuju na seču drveća. To je drugačiji metod od onog koji je karakterisao međunarodnu zaštitu životne sredine u poslednjih 50 godina.“ Metod jeste sasvim drugačiji, ali nije čudo da je nazvan zelenim kolonijalizmom, jer cenu uništavanja okoline plaća lokalno stanovništvo, a vlasnici zemljišta bogatog šumama, vodama, rudama, uglavnom nemaju planove za te ljude. I lako bi se moglo ispostaviti da ekonomija i geopolitika igraju značajno veću ulogu u trenutnoj planetarnoj brizi za amazonske požare. Samit UN o klimi u drugoj polovini septembra biće prilika da se pokaže da nije tako, ako nije. Antonio Gutereš, generalni sekretar UN, pozvao je na uspostavljanje standarda za vlade i privatni sektor, kako bi se emisija štetnih gasova svela na nulu do 2050. godine. To je veoma ambiciozan plan, ali on, čak i kada bi se svi saglasili, ne bi sprečio ono čemu prisustvujemo -rasprodaju eko-sistema. Ili, kako je to već rečeno - berzi kiseonika.