Ko na Rim, ko iz Rima

Mateo Salvini ne ide unaokolo s magarećim ušima na glavi - a baš bi i mogao, s obzirom na to kako je velemajstorski sam sebe pokopao u neuspelom pokušaju da isprovocira vanredne izbore, da bi posle njih došao na čelo italijanske vlade; svakako bi bilo zabavnije gledati ga takvog nego, kao onomad, kako onako razgaćen agituje po plažama. Ali drčni lider desničarske Lige, do daljeg jedan od dvojice potpredsednika vlade i ministar unutrašnjih poslova u tehničkom mandatu, trenutno je preokupiran pronalaženjem krivaca za sopstvenu lošu kalkulaciju u svima drugima osim u sebi. I zato najavljuje niz protestnih skupova širom zemlje na kojima će istupati protiv onoga što (lažno) predstavlja kao izneveravanje narodne volje, potkopavanje demokratije, strano mešanje u domaće poslove i šta sve ne; kulminacija protesta bi trebalo da usledi 19. oktobra, za kada je zakazan veliki miting u Rimu - „miroljubivi dan italijanskog ponosa“ kada bi „tiha većina“, kako je opisuje Salvini, trebalo da progovori. Podrazumeva se, njegovim glasom. Pojedini liberalni evropski mediji nisu odoleli iskušenju da Salvinijev poziv pristalicama da se idućeg meseca okupe u prestonici nazovu najavom njegovog vlastitog „marša na Rim“ - nesumnjivo aludirajući na jedan drugi pešački pohod koji se, takođe jednog oktobra, samo 1922. godine, završio tako kako se završio: ulaskom u najmračniji period italijanske istorije. Kako god, povlačenje istorijske analogije s dolaskom Benita Musolinija na vlast - sitna pakost na račun lidera Lige - Salvinija sigurno nije pogodilo: on odavno koketira s nasleđem fašističke epohe, računajući na sentiment jednog dela populacije koji na taj period i dalje gleda s odobravanjem. Na kraju krajeva, kombinovanje tradicionalnih ideja krajnje desnice s modernim populizmom je i pomoglo da u proteklih 15 meseci, koliko je prošlo od formiranja odlazeće vlade, Liga postane najpopularnija stranka, a on sam izraste u dominantnu političku figuru u zemlji. Salvinijeva frustracija, jasno, proizlazi iz toga što su, suprotno njegovoj pogrešnoj proceni da je, zbog dugogodišnjeg neprijateljstva, savezništvo njegovog dojučerašnjeg koalicionog partnera, antisistemskog Pokreta Pet zvezda (M5S) i opozicione Demokratske stranke (PD) nemoguće - pretpostavci na kojoj je zasnivao čitavu operaciju rušenja vlade - ta dva tabora krenula da rade na formiranju nove vlade, čime bi se izbeglo ono što je on želeo: izlazak na izbore na kojima bi Liga sigurno pobedila. I zato je poslednje dve sedmice, tokom kojih su ti pregovori vođeni, Salvini nastojao da iskoristi za dodatno otežavanje njihovog dogovora, u dva navrata odbivši da brodovima za spasavanje migranata odobri da pristanu u italijanskim lukama, znajući da bi različit odnos prema migrantskoj politici mogao da minira i bez toga već dovoljno komplikovane pregovore M5S i PD. Ključ za formiranje vlade M5S i PD, ipak, ležao je na sasvim drugoj strani - u rukama članstva M5S, ili, tačnije rečeno, nekih 100.000 registrovanih korisnika internet sajta Ruso, na osnovu čijih onlajn glasova ova bizarno ustrojena organizacija donosi ključne odluke. Nakon što su pregovori s PD dobro počeli - brzim popuštanjem demokrata pred zahtevom da dosadašnji premijer Đuzepe Konte ostane i na čelu nove vlade - pa zapali u krizu zbog neočekivano tvrde pozicije M5S, Konte je početkom ove nedelje pozvao članove pokreta da podrže formiranje nove vladajuće većine, i oni su u utorak imali priliku da se na sajtu izjasne o tome. Kako je glasanje proteklo u vreme odlaska ovog teksta u štampu još je bilo nepoznato, ali u slučaju da predlog za stupanje u koaliciju s PD nije dobio većinsku podršku, to bi značilo da od nove vlade nema ništa bez obzira na načelni dogovor pregovaračkih timova M5S i PD; i da su vanredni izbori ipak neizbežni. Uprkos tome što na jesen Italiju čeka u ovom trenutku mnogo važniji zadatak od eventualnog novog lova na glasove - usvajanje nikad važnijeg budžeta za narednu godinu koji bi, ukoliko ne bi bio u skladu sa kriterijumima koje je postavio Brisel (kao što, ukoliko bi o njemu kao premijer odlučivao Salvini, skoro sigurno ne bi bio), mogao da napravi haos ne samo u Italiji, već i u čitavoj evrozoni. Drugačije rečeno: uprkos evidentno sumnjivoj kredibilnosti onlajn glasanja kao navodne forme neposredne demokratije koju M5S zagovara (ne treba mnogo mašte da se zamisli kolika je tu mogućnost manipulacije), pripadnici pokreta su ti koji su imali moć da većinom glasova ponište dogovor s PD i popločaju put ka vanrednim izborima - i tako Salviniju, umesto onih magarećih ušiju, nataknu krunu na glavu. Što bi bila prilična ironija, budući da bi M5S, sada najjača stranka u parlamentu, posle vanrednih izbora ne samo gledala u leđa Ligi, već i gotovo sigurno ispala iz kombinacija za ponovni ulazak u vladu, jer bi Salvini nove koalicione partnere tražio i našao u ultradesničarskoj Italijanskoj braći, eventualno i stranci Forca Italija Silvija Berluskonija. Iz perspektive M5S bi stoga jedina racionalna odluka bila pristanak na savezništvo s PD, bez obzira na staru netrpeljivost među njima; ali kako racionalnost u današnje vreme nešto i nije na ceni...