Svi smo deo istog roda

Poznati japanski umetnički trojac Jajoi Kusama, Hiroši Senđu i Takaši Murakami, svoj planetarni uspeh duguju preseljenju u Ameriku. Ali dok su se Kusama i Murakami vratili u Japan, Senđu i dalje svoj studio ima u NJujorku, a u Japan dolazi samo na svoje izložbe i predavanja koja drži kao gostujući profesor na Fakultetu primenjene umetnosti u Kjotu. Senđu je za razliku od dvoje pomenutih, svoj rad posvetio modernoj interpretaciji tradicionalnog japanskog stila nihonga. Glavni motiv po kome je prepoznatljiv su gigantski, monumentalni vodopadi na platnu. Ujedno, Senđu je prvi umetnik iz Azije koji je 1993. dobio prestižno priznanje na Bijenalu u Veneciji. Naša želja je bila da intervju obavimo u njegovom muzeju u Karuizavi, čija je zgrada pravo remek-delo savremene japanske arhitekture, proizašlo iz radionice čuvenog japanskog arhitekte Rju Nišizave. Izbor za mesto sastanka na kraju je dogovoren u gradiću Kitakjušu, na južnom ostrvu Kjušu, gde je Hiroši spremao instalaciju za svoju novu izložbu. Na ulasku u galeriju dočekala nas je srdačna i nasmejana supruga gospodina Senđua i sprovela kroz prostor u kome je na desetine ljudi brižljivo i marljivo, u tišini, onako kako samo Japanci umeju, pripremalo izložbu. Detaljna provera sa lupom i lampom, nameštanje osvetljenja, centriranje slike nekim mernim aparatima, daleko je od običnog kačenja slike. U najvećoj prostoriji, Hiroši Senđu je sa svojim saradnicama diskutovao oko slike koja je stigla malo oštećena. NJegova supruga je napomenula da ga je to uzrujalo, ali to nismo primetili. Odmahnuo je u znak pozdrava i nakon pet minuta došao, pozdravio se srdačno i na miru smo počeli razgovar. Koliko se Tokio promenio od jednih olimpijskih igara do ovih drugih, koje stižu sledeće godine? Rođen sam 1959. i moje detinjstvo je vezano za grad gde su i dalje bile uočljive posledice rata i razaranja, ali i ogromnog razvoja. Za taj ubrzani razvoj od velikog značaja bile su olimpijske igre održane 1964. U toj godini sam krenuo u prvi razred. Sećam se šetnji sa svojom majkom ne samo oko Jojogija gde će biti izgrađen jedan od stadiona, već i naših šetnji po Ginzi i Ropongiju. U to vreme nije bilo auto-puteva koji su se ukrštali na nekoliko nivoa i visokih oblakodera po kojima su prepoznatljivi ne samo ovi kvartovi današnjeg Tokija. Od tada do danas Tokio se dramatično promenio. Promenio se i moj način na koji ga posmatram. Vreme se promenilo. Zato je i način na koji posmatram i doživljavam Tokio potpuno različit. Takođe, jedan od simbola novog grada, Tokijska kula, napravljen je po uzoru na Ajfelovu kulu, u ono vreme bila je simbol jedne visoke tehnologije. Sada je to neka vrsta retro zdanja. I kako vreme odmiče, tako je i moj pogled na neke simbole Tokija, bilo moderne ili tradicionalne, potpuno drugačiji. Vi danas u Tokiju imate neverovatnu arhitekturu! Pa pogledajte samo statistiku, najbrojniji dobitnici Pickerove nagrade za arhitekturu su Japanci, a većina njih je živela ili živi u Tokiju. Gde se bolje osećate, u Tokiju ili u Kjotu gde ste takođe često zbog vaših studenata? I u jednom i u drugom. Kjoto je sačuvao svoj stari identitet, ali je Tokio za mene lično mnogo praktičniji, ma koliko to čudno zvučalo. Kada i zašto ste otišli u NJujork? U NJujork sam otišao nakon dobijanja nagrade u Veneciji. NJujork je nakon Drugog svetskog rata preuzeo primat od Pariza i postao centar umetnosti, posebno od tih šezdesetih pa do danas, NJujork je najbitniji centar na umetničnoj sceni. U to vreme, razmena informacija je bila spora, a ja sam želeo da budem u centru zbivanja. Danas sa ovim razvijenim internetom i svim tim društvenim mrežama, situacija je potpuno drugačija. Verujem da ako ste dobar umetnik, danas možete da budete bilo gde. Ukoliko pravite dobru muziku ona će se čuti daleko. Ako pravite dobru umetnost ona će biti prisutna svuda. Kako se postaje uspešan umetnik koji može da živi od umetnosti? Svaki umetnik je poseban. U umetnosti ne postoji model po kome ćete postati poznati, uspešni, zapaženi. Smatram da je meni lično u NJujorku pomoglo to što sam bio jedini umetnik koji je crtao starom tehnikom koristeći prirodne pigmente koje dobijam od prirodnih minerala, korala, školjki. Crtanje sa tim pigmentima je vrlo stara tehnika, stara hiljadu godinu. Zapravo sve radim tradicionalno, po uzoru na staro japansko slikarstvo. Takođe koristim i tradicionalni japanski papir kao i životinjski lepak. Tada, pre hiljadu godina, nisu postojale podele na istok i zapad, tada pre hiljadu godina bio je jedan svet, priroda, životinje u njoj i mi kao ljudi. Želeo sam da zadržim tehniku koja je postojala pre svih tih revolucija u bilo čemu, jer sam želeo da moja umetnost bude razumljiva svima. Moja ekspresija su naša zajednička ljudska osećanja, naša zajednička sećanja, naši zajednički instinkti, zajednička lepota, ma gde bili. Verovatno je to meni pomoglo da budem tu gde sam. Mislim da je danas mnogo umetnika koji žele da zadru duboko u naše postojanje i to je dobro za umetnost. Na koji način ste vi i današnji umetnici povezani. Postoji li neko kolektivno, zajedničko mišljenje koje može da pokrene ono dobro za čovečanstvo, za održivost planete? Ma koliko izgledalo da smo danas svi povezani, smatram da je internet ipak nekompletan, da za sve treba neko vreme. Možda smo više povezani, ali nismo zajedno. LJudi virtuelno izgrađuju odnose, igraju virtuelno igrice, prave virtuelne pobune. A kada to dosadi, bilo šta iz tog virtuelnog sveta, vi to i bukvalno obrišete. I to je loše. Mislim da je za umetnike internet u početku bio prava borba. Takeši Kitano, filmski režiser, možda je najbolje prikazao tu borbu, tukao je samog sebe ne bi li osetio bol, znoj i suze. Jednostavno, hteo je da doživi to fizičko iskustvo koje je polako nestajalo jer je sve počelo da biva virtuelno. S druge strane, internet je dobra alatka da dođemo do što većeg broja ljudi koje ćemo putem interneta ubediti da posete neki kulturni događaj, da dođu na moju ili bilo koju drugu izložbu, da nauče nešto. Osećam da je danas jedna od uloga umetnosti da ljude natera da izađu napolje, a ne da žive unutra sa internetom. Tu nema komunikacije, ni uzajamnog odnosa. I naš je zadatak da kroz umetnost stvaramo pre svega prostor za komunikaciju i dijalog. I u tom smislu umetnici su povezani? Često putujem i to mi je pomoglo da manje primećujem razlike koje postoje između naroda, a da sve više uočavam to jedinstvo i prastaro poreklo i sve karakteristike ljudske vrste bez obzira na to odakle dolazite i kom narodu pripadate. Vrlo je važno imati na umu da svi pripadamo tom istom rodu! Ali istovremeno bitno je razumeti svoju kulturu i sredinu iz koje potičete, mentalitet ljudi gde ste odrasli. Unikatna kultura su suši ili nihonga za Japan, pica i Mikelanđelo za Italiju, ali istovremeno valja umeti uspostaviti taj balans i imati na umu da svi ljudi imaju one zajedničke karakteristike našeg roda i ako tako posmatramo čovečanstvo, onda bi svet bio mirniji. Vaša inspiracija je priroda. Kako izgleda proces stvaranja slike? Mislim da svi moji radovi nastaju instinktivno. Kada vidim moju sliku završenu, zaista ne znam kako sam je započeo. Generalno uzevši, umetnost je zaista jedan instinktivan proces. To je naprosto trenutak. Vaš brat je čuveni čelista, sestra violinistkinja. Jesu li i vaši roditelji bili umetnici? Ne, otac je bio ekonomista, majka je bila u kući sa nama, deda je bio naučnik. Naravno da je bilo teško da ubedimo roditelje da želimo da se bavimo umetnošću. Umetnost je ipak vrsta komunikacije i trebalo je da sve troje objasnimo roditeljima šta je umetnost. Morali smo da ih naučimo da razumeju umetnost, pa su naši roditelji bili naš prvi cilj. Smatram da je uspeh toga čime ćete se baviti na neki način zagarantovan ukoliko ste uspeli da ubedite roditelje da shvate delatnost kojom želite da se bavite. Ako vam to uspe, onda ćete i sami biti uspešni u onome što ste odabrali. Ja sam najpre hteo da budem arhitekta, ali sam igrom slučaja došao u kontakt sa prirodnim pigmentom i tu je moja priča započela. I za kraj, ušli smo u novu eru koja se zove Reiva ili lepa harmonija. Zvuči kao umetnost koju stvarate… Reiva zvuči lepo i ima lepo značenje. Ali sa svim nedaćama, prvenstveno onim prirodnim sa kojima se Japan suočava, možda je ipak trebalo da imamo neku reč koja oslikava snagu jednog naroda. Reiva je elegantna i sentimentalna, veoma poetična, ali ako nas nešto zadesi, onda će biti da smo to krhko i prelepo ime previše idealizovali.