Na Galičici

To samo meni može da se desi! Eej, da se sa Suve planine, začas, stvorim na Galičici i da gledam Ohridsko jezero kao na dlanu! Ne, nisam odlepršao paraglajderom niti nebeskim kočijama kao Enoh. Moja nova „deca“, Aleksandra i Veka, strpala su me u snažnog „volvića“ i častila, za 72. rođendan, sa tri dana na Ohridu! Nego, prvo smo svratili do mog rodnog Skoplja. Stojim u samom centru, ispred „Palate Smiljanić“ u kojoj sam rođen, a grlo mi suvo, ali ne od vrućine, već, od južnjačke arijevske sete. Hoću da pritisnem dugme na interfonu, da mi otvore moju palatu da, bar, vidim mermerne crno-bele kocke koje sam kasnije viđao na slikama Đorđa de Kirika... Ali, odustanem od interfona! Jer, šta ako više nema tog magičnog šahovskog polja mog detinjstva po kome sam voleo da skakućem... Ah, Skoplje! Zaista nalikuje na Diznilend za odrasle ali sam mu se zaradovao kao dete. Mnogima smeta što je centar Skoplja prenatrpan spomenicima drevne Makedonije, a meni, recimo, nedostaju biste Olimpijade i Kleopatre. A pored Dušanovog mosta crkvica u kojoj sam kršten 1947. godine, brale! Trebalo je imati petlju krstiti dete u ta „vunena vremena“. Samo se Vardar toga dobro seća, i danas o tome tiho mrmori...Pobegnem iz Skoplja glavom bez obzira jer su uspomene počele da me razvlače kao gladne hijene. U Ohrid smo stigli predveče, a Ohrid se pravi kao da me ne poznaje i to mi je teško palo, jer do moje šesnaeste godine, roditelji nisu mogli od Ohrida da me odvoje. I, baš, me rastuži hladan prijem u Ohridu, pa, ajd`, u „Svetu Sofiju“, ali ne crkvu, nego u istoimenu kafanu. Tu i Naum doleti iz Lagadina i počne Aleksandri i Veki da priča o neuspelom atentatu na mene, a koji su organizovali, pre trideset godina, nuklearni lobisti, pa i JNA, a sve u saradnji „Vestinghausa“. Razgalim se načisto, pa pozovem muzičku bandu, da mi peva onu komitsku! Kako koju?! „Ako umram il zaginam, pop nemoj da vikate, oro da zaigrate i mene da me pomnete...“ Ovi, pak, stihovi riju po mojoj duši kao divlji veprovi po šumskoj lokvi posle letnjeg pljuska...Zapevao sam glasno, da se, valjda, čulo sve do Belog Dunava, a moje krtice su mi, upravo, u Ohrid javljale da se, opet, nešto „kuva u Nuklearnom institutu u Vinči“, a da je glavna „kuvarica“ Maja Gojković, verna druga mog Aleka... Sutradan smo od ranog jutra tumarali starim gradom Ohrida, a, po Milošu Lindru, hodali smo „pravim Jerusalimom“. I ko to vidi taj vidi, a ostalima nema pomoći. Potom je Veka predložio da se popnemo na Galičicu. Sačekali smo da prođe podnevna žega posmatrajući buljuke holandskih turista kojima kao da je neko javio da je Isus, na magarcu, u Ohrid ušao. K. G. Jung, moj guru iz Švice, naravno, sve to primećuje: „Ti dobro znaš, dečače, da u lažnom Jerusalimu, svake godine, bar, desetak turista, oboli od `jerusalimskog ludila`, jer svako od njih uobrazi da je Isus! To `ohridsko ludilo` vidim i na ovim Holanđanima, a i ti se pripazi...“ Penjemo se „volvićem“ na Galičicu, ali ga ostavimo kod vidikovca koji je na 1.410 metara te, ajd, šipči na vrh Magaro (2250 m) Umesto ranca nosim moj bronhitis na nogama, i, naravno, penjem se u – klompama. Pred sam vrh Magaro, oglasiše se gromovi pa sam morao da ih oteram ka Albaniji. Tu me Veka pita: „Nije li Isus odavde, sa Magara sišao u Ohrid, a da bi se to sakrilo, na freskama, jelda, ulazi jašući magarca?!“ Ova Vekina ideja me ozarila, ali moja Crna me, odmah, spušta na zemlju: „Jung te je lepo savetovao da se čuvaš `ohridskog ludila`! Samo ti još to fali da uobraziš da si Isus, i, da si, iz Soluna, preko Galičice sišao u Jerusalim!“