Funte i stadioni

Svakog, bar, jednom godišnje, zadesi malerozan dan, te tako i Andreja i mene! U onu subotu, kada Andrej, bata mog Aleka, nije uspeo da uplati dvesta miliona funti u nekoj londonskoj banci, meni se desilo nešto mnogo strašnije! Upao sam obučen u mokransko vrelo sa sve mobilnim i nabreklim novčanikom u kome, doduše, nije bila Andrejeva svota. Ali, i te kako, uhvatila me panika jer sutradan mi je bio rođendan, a odlučio sam da ga slavim u „Natašinom raju“ ispod Divljanskog jezera. I, kako da o tome obavestim Putina i njegovu lepoticu Kaćušu, pa Slobodana Miloševića, Miška Holivuda sa Ivanom, te Bracu i Šengeliju, i, najzad, mog „kuma“ Musu, kralja niških harmonikaša... E, sad me samo pitajte kako sam obučen upao u vrelo?! Ne, majke mi, nije zbog rakije nego su se dve pčelice davile u vrelu, koprcale su se, jadne, u vodi nakvašenih krila, i, sekunde su odlučivale o njihovim životima. Uzmem, brzo, jedan štap, spreman za ovakve prilike, i krenem po uskom bedemu brane vrela da ih štapom „upecam“. Jer, bez ovih božanskih životinjica ne bi bilo ni ljudskog roda. I, popnu se na štap pčelice, prosuše krilca i odleteše, brže bolje, ne rekavši mi ni hvala! Nisu ni pčele više što su nekad bile, a što znači da će, uskoro, ipak kraj sveta. I, to saznanje mi toliko teško padne da sam došao na ludu ideju da sa bedema brane skočim na kameni zidić pored obale vrela. Tu me jedna klompa izneveri, članak mi se iskrivi, i, buć, padne u vrelo. Iskočim brzo na suvo, ali, avaj, mobilni mi, već, crko! DŽaba sam ga sušio na kafomatu u „Koloridu“, i, šta ću, kud ću, ajd’ na autobus za Niš da kupim novi mobilni da mi se rođendanski gosti ne uspaniče što im se ne javljam, da ne pomisle da sam emigrirao za Sloveniju. Jer, u „deželi“ ne fale samo doktori i kasapi, već i novinari, naročito kolumnisti. Stignem u Niš i sa Jelkom, mojom starom drugom, krenem u „Telenor“, kad, ispred Kazandžijskog sokačeta, Zoran Živković, zvani Ćufta, skuplja nekakve potpise, valjda za bojkot izbora, pa me zove da ga posetim u sedištu Nove stranke u Beogradu. I, da vidiš, ne veruje mi da ne znam gde mu je taj Beograd, znam samo da se ide na sever, i da mi treba, bar, nedelju dana hoda, jer klompe su mi se skroz izlizale od pentranja na Galičicu... Elem, hteo sam Ćufti da, vickasto, stavim do znanja da me više ne zanima ni prestonica, ni opozicija, mada su „niške bezbednosne strukture“ ocenile da sam, šatro, „guru belopalanačke opozicije“, a da Đilas lično dođe u Belu Palanku okupila bi se oko njega, jedva, šaka jada... Vraćam se poslednjim autobusom iz Niša, a pored mene sedne jedna gospođa i počne, odmah, da me ubeđuje da je Isusov otac bio upravnik Aleksandrijske biblioteke, te da je Isus, od devete do dvadeset i druge godine, živeo u Aleksandriji... K. G. Jung, moj guru iz Švice, vraća me na moje pčelice: „Video sam koliko ti je teško palo što ti se pčelice nisu zahvalile kada si ih spasao iz vrela. A šta ti misliš ko ti je poslao ovu gospođu u autobusu da ti ispriča da je Isus, posle požara u Aleksandrijskoj biblioteci, zapalio za Indiju! Pčelice, pčelice su ti se tako zahvalile!“ Nego mene kopka; šta li je Andrej uradio sa onih 200 miliona funti? Da se nije, u očaju, omakao u neko vrelo, pardon, u Temzu? A moja Crna me, posle sramnog poraza od Portugalaca, vraća na ideju mog Aleka da u Srbiji gradi šest fudbalskih stadiona: „Onomad, u Budimpešti, na skupu o demografiji, kuka da Srbijom vlada bela kuga, pa ko će onda da mu igra fudbal na tim stadionima?! Mada ti stadioni, začas, mogu da se pretvore u udobne konclogore, i da sve bude po propisu, mislim, po pravilima UEFA.“