Prah srebrnih vremena

Nikada Aleksandar Đorđević nije spadao među one koji javnost ostavljaju ravnodušnom. Ni kao igrač - bez sumnje jedan od nekolicine najvećih koje je naša košarka imala, kada je uzdizan do statusa nacionalnog heroja - ni kao selektor koji je od početka apologetski veličan ili ponekad nekritički razapinjan. Đorđevićev najveći usud možda leži u činjenici da ta ista javnost nikada nije uspela da razdvoji njegovu briljantnu igračku karijeru od njegovih trenerskih dometa koji će još dugo biti predmet polemika. Dakle, naviknuti na igrača - rođenog pobednika, od Đorđevića se i u ulozi selektora očekivalo isto. Sada na kraju njegovog mandata, nakon neuspeha na Svetskom prvenstvu u Kini, sasvim je smisleno postaviti pitanje da li smo precenili njegove trenerske domete ili potcenili činjenicu da igrači s kojima je radio nisu produkti upokojene jugoslovenske škole košarke i nemaju potreban kvalitet za onaj poslednji, završni dvokorak. Nakon šest godina Sašine ere, iza njega, čini se, ostaje gomila dobrih namera, nekoliko poteza od kojih bismo i u budućnosti mogli da profitiramo i isto toliko grandioznih promašaja. Ako ćemo biti pošteni do kraja, treba reći da je sada već bivši selektor preuzeo reprezentaciju u trenutku kada su i najveća trenerska imena okretala glavu od igrački i organizaciono potpuno zaparložene srpske košarke. Za kratko vreme, ogromnim igračkim autoritetom i sposobnošću da od igrača izvuče i više nego što objektivno mogu, Đorđević je vratio kult reprezentacije. I to je, kada se bude podvlačila crta, nesumnjivo njegov najveći doprinos, veći čak i od tri srebrne medalje, koje su, pošteno govoreći, Srbiju vratile na košarkašku mapu. Ako Svetsko prvenstvo 2014. spada u domen desanta ili blickriga silno motivisanog selektora i grupe relativno neafirmisanih igrača, koji su do finala s neprikosnovenim Amerikancima delovali kao rimska legija, a srebro na Olimpijadi u Brazilu kao poljubac sreće, nekada neophodne u sportu, jer se ne pamti kada je neko sa skorom četiri pobede i isto toliko poraza stigao do finala najvećeg takmičenja, onda porazi na kontinentalnim šampionatima 2015. od Litvanije i naročito dve godine kasnije od Slovenije spadaju u onu kategoriju gde se brani doktorska disertacija ili ostaje asistent na košarkaškoj katedri. Tada je čak i najdobronamernija kritika na račun selektora proglašavana jeresom. Finalni račun stigao je minulih dana u Kini. Kontroverzna ili, ako hoćete, u krajnjoj liniji kapriciozna selekcija, u kojoj su odmah izostavljeni Nikola Kalinić i Nemanja Nedović, dvojica igrača koji su i te kako bili značajna stavka u prethodnim akcijama, u startu je podelila javnost. Đorđević je objašnjavajući izostavljanje Kalinića kazao da „Nikola zna zašto ga nema na spisku“. Ako već stvari stoje tako, red bi bio da i javnost sazna da li je greh momka koji je u reprezentaciji igrao i povređen, njegov politički stav, karakter ili nešto treće. Ne tvrdimo, ali ako je u pitanju njegovo viđenje kosovske situacije, onda ni Đorđević, prihvatajući takvu ucenu, nije imao šta da traži u Kini. Ako nam Saša to ne objasni, možda bi mogla savetnica za medije predsednika Srbije Suzana Vasiljević, koja sedi u Upravnom odboru Košarkaškog saveza! Osim toga, Đorđević nam duguje objašnjenje zašto u dve najvažnije utakmice, protiv Španije i Argentine, nije bilo igračke hijerarhije, ratničke želje, zašto nije znao šta će sa Jokićevom genijalnošću, Marjanovićevih 222 centimetra i kako se dogodilo da Nemanja Bjelica, igrač takvog znanja i skustva, izgleda kao zalutali početnik. Objašnjenje da „nismo imali mir u glavi“ je tek fraza ispražnjena od bilo kakvog sadržaja. Naposletku, Sašin učinak ostaće zauvek predmet sporenja, a na vodećim ljudima Saveza, koji bi uzgred mogli da progovore nešto i o krahu svih mlađih selekcija, jeste odgovornost da novi selektor bude neko ko će umeti da sačuva najvredniji Đorđevićev legat – kult reprezentacije.