Nikome državu nije kupila tetka iz Kanade

Na sceni je to uobičajeno: kad se pojavi Sergej Trifunović, sve oči su uprte u njega i to je logičan efekat njegovog raskošnog talenta i furiozne energije. Politički talenat možda još nije dokazao, ali situacija je slična: cela politička publika čeka odluku stranke koju predvodi o učešću na predstojećim izborima ili o njihovom bojkotu. Trifunović se još ne izjašnjava, ali ne propušta priliku da javnim nastupima dodatno pojača konfuziju i podstakne strasti onih koji ga podržavaju, ali i onih koji u njemu vide potencijalni novi projekat vlasti Aleksandra Vučića. Za razliku od direktnih nastupa, nakon kojih često mora da se ispravlja i dodatno pojašnjava šta je mislio, u intervjuu za NIN, odgovarajući na pitanja pismeno, imao je priliku da duboko udahne i dobro razmisli o porukama koje šalje. Evo rezultata tog razmišljanja. U atmosferi oštrih podela oko ideje bojkota izbora u nepravednim uslovima, poslednji potezi PSG – obraćanje Dejvidu Mekalisteru, zahtev da se donese obavezujući dokument o izbornim uslovima – tumače se, u delu javnosti, kao priprema terena za odluku vaše stranke o učešću na izborima. Da li ste zaista prelomili u tom pravcu? Ako hoćemo da pričamo ozbiljno, a krajnje je vreme da izađemo iz političkog puberteta, onda jedini način na koji naši potezi mogu da se tumače jeste poštovanje i sprovođenje Sporazuma sa narodom, koji je sporan i neprecizan u previše tačaka, prilično nezavršen i nesavršen dokument pun rupa, ali smo ga potpisali kao akt dobre volje i poštovaćemo ga do kraja. Rekao bih čak, dosta zrelije i ozbiljnije od mnogih potpisnika. Jesmo li se svi mi potpisnici tog i takvog ugovora, obavezali na borbu za fer izbore? Jesmo. Zašto je, zapravo tačnije pitanje čiji je problem to što smo preuzeli inicijativu i konkretne korake da zadato ispunimo? Da je bilo ko od potpisnika to uradio, ja se ne bih ufrkljestio da mi taj uzima glasače, već bi me oduševio dobro odigran potez. Na sopstveno iznenađenje, nalazim nešto što nisam očekivao - da politika može biti jednako kreativna, uzbudljiva, koliko i bilo koji sport - odjednom se, ispred guste odbrane mnogo jačeg protivnika, ukazuje prostor za šut. Ako dignem loptu i dvojica mi skoče na blok, pa ima li išta slađe nego dodati je saigraču koji u toj milisekundi ostaje sam? Ali ja još nisam prešaltao mozak u mod prosečnog srpskog političara koji detektuje isključivo: moje - dobro, tuđe - loše. Politika bi trebalo da je borba za opšte dobro. Dobro zajednice. Vidite, dolazim iz prilično timskog posla, u kome ti je partner, odnosno saigrač - sudbina, pa nemam takvu postavku stvari. Ako odluku još niste doneli, kada ćete to učiniti i na osnovu kojih parametara? Da li je među tim parametrima i činjenica da su stranke članice SzS odlučile da bojkotuju izbore? Odluku nismo doneli, donećemo je kad iscrpimo pokrenuta sredstva. Jedino je sigurno da nismo ni pomišljali da je donesemo u nametnutom roku do 15. septembra. Niti ćemo je doneti zato što je neko tako ufiksirao bez ikakvog prethodnog pomena i dogovora o tome. Pogotovo je nećemo doneti ako taj neko još počne i da vrši pritisak. Izvinićete me, ali ja lično sam ušao u ovo zato što se borim protiv pritisaka. Odluka će dakle zavisiti od mnogo posloženih faktora. Jedan je ishod razgovora na Fakultetu političkih nauka (imam osećaj da bi stalno, vrlo glasno punim nazivima trebalo izgovarati imena institucija, jer smo usred akcije u kojoj se one, koje su temelj društva, pokušavaju oslabiti, potom obesmisliti, do potpunog uništenja). Odluka će, dakle, između ostalog zavisiti i od ishoda razgovora na Fakultetu političkih nauka i od toga da li će se nešto suštinski promeniti u pogledu izbornih uslova. Ako se to ne desi u neko dogledno vreme, onda je ta najskuplja srpska reč - bojkot, koja je čak i Kosovo vratila u magacine, vrlo izvesno rešenje. No, bojkot nikako ne sme biti cilj, već sredstvo. Šta očekujete kad kao uslov za dalje učešće u tom dijalogu zahtevate da se vlast obaveže da će usvojiti preporuke stručnih organizacija koje se odnose na izborne uslove? Postoje ovde i zakoni čije bi poštovanje omogućilo fer uslove – ali vlast jednostavno ne želi da ih poštuje. U tome jeste i uzrok problema i prvi postupak u survavanju svakog oblika države, a to su nepoštovanje, suspendovanje, selektivna (zlo)upotreba, te naposletku negiranje zakona države koju vodiš. A ta država čiji si recimo predsednik nije tvoja privatna prćija, nije ti je poslala tetka iz Kanade, nisi je kupio od para koje si uštedeo prodajući eksere ili fudbalske igrače, nije ti je ostavio tata Sloba kad ti je mahnuo i rek’o „Aj ćao“ ulazeći u helikopter za Hag, niti si je u krvi oteo od plemena Žutih u bici kod Kalenić pijace. U redu, ti si zvanično izabrani predsednik sa možda najvećim brojem glasova u istoriji svih glasanja od kad je Zemlja na samom početku bila užarena ploča, ali ti si, dečko, činovnik u službi svih građana koji žive na njenoj teritoriji, a ne vlasnik tih građana. Kad se konačno jednoga dana promeni percepcija naroda, promeniće se i njegova izvršna vlast. Porazna je i u isto vreme oslobađajuća činjenica da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Jer, mnogo je ljudi poginulo da bi uopšte imali državu. Jer, mnogo je ljudi dalo svoje živote da bi uopšte imali zakone. Pravo glasa. Jer, ne počinje sve od vas, koji ste pobedili na izborima jedne godine da bi vodili državu koja je tako skupo koštala pretke svih onih koji na njenoj teritoriji žive. Narod koji je loše vođen, bez kontinuiteta u tom vođstvu, zato što svaki nadobudni degenerik koji pobedi na izborima odmah dođe do logičkog zaključka da sve počinje od njega, narod koji preskače stepenike evolucije ne može ni tražiti ni očekivati revoluciju. To vam je u vertikali nekog pretpostavljenog koordinantnog sistema karme, logike i zakona univerzuma. Ajmo u horizontalu, u realnost: nalazi stručnog tima protesta „1 od 5 miliona“ kao i preporuke Crte i Transparentnosti ukazuju da ti zakoni i drugi propisi očigledno nisu dovoljno dobri. A prilično sam siguran da ti ljudi znaju taj posao bolje od mene, i ne vidim razloga da im ne verujem. Naravno da ni sadašnji zakoni ne kažu da je dozvoljeno kupovati glasove, zastrašivati ljude crnim džipovima, pretiti im otkazima, dovoziti ih tim istim crnim džipovima na osnovu spiskova iz narodne kuhinje na glasanje, koji nisu prisutni - dizati ih iz grobova na glasanje... suština naših zakona jeste da sa priče pređemo na dela. Ništa više od primenjivanja već postojećih zakona. Ne znači ništa to što će reći sa kojim se preporukama slažu i ako to ostane u okviru učionice na Fakultetu političkih nauka. Ovako, sve na papir gospodo, a vaši, to jest naši ministri, jer oni su samo činovnici u službi građana, svojim potpisom stanu iza toga i obavežu se šta će sprovesti. A tražimo da rade svojoj posao, ono što i jeste u nadležnosti resornih ministarstava koje vode. Da poštuju zakone i rade na njihovom sprovođenju. Oni bi to trebalo da rade po default-u i taj isiljeni dijalog je ravan situaciji u kojoj sam ja kao glumac, recimo, angažovan da igram u filmu. Potpisao sam ugovor, uplaćen mi je avansni deo honorara, uradili smo probe sa rediteljem, kolegama glumcima, kostimograf mi je uzeo mere i sašio kostim, ja dolazim na set, zaključavam se u prikolicu koju mi je dala produkcija i odbijam da se pojavim na setu i snimam scenu predviđenu radnim planom i knjigom snimanja toga dana. Produkcija formira tim koji dolazi ispred moje prikolice koju mi je dala, da razgovara sa mnom o uslovima pod kojima bih ja eventualno ipak izašao na set da uradim, potpisanim ugovorom, određenu obavezu. Ja im kažem preko motorole da ne želim da otvorim vrata sve i da ih dođe pet miliona, onda se ipak nađe neki medijator iz recimo Filmskog centra Srbije, koji predloži da se sastanemo u obližnjoj kafani kako bismo o svemu porazgovarali. Ja ostajem nepomerljiv u svojoj rešenosti da ne izađem iz udobne prikolice koju mi je produkcija dala na korišćenje i na pregovore u obližnjoj kafani šaljem svoje kućne ljubimce, mačka Rajka i hrčka Đoleta. Rajko, naravno, grebe svakog ko mu se približi, a Đole trči po točku. Producenti pokušavaju da smire živce, vade potpisani ugovor, objašnjavaju da gube snimajući dan, Đole i dalje trči po točku. Jedan od pomoćnika režije predlaže da potpuno promenimo plan snimanja i da snimam barem pola scene dnevno, Rajko frkće. Situacija je, dakle, toliko idiotska da mi je recimo sada potpuno jasno zašto Kafka nije završio Zamak. Iskustvo nam veli da ne gajimo velike nade da će to biti usvojeno, ali na nama je da učinimo apsolutno sve, i mi to činimo. Zbog karme, logike i zakonitosti univerzuma, koji kažu da se ne možeš boriti za sistem, a preskakati stepenike. Jeste li dobili neki odgovor od Mekalistera? Kad je bio u Beogradu, rekao je da je vaše otvoreno pismo samo na brzinu pročitao i da će odgovoriti kad stigne da ga pažljivo pročita. Da ga nije negde zaturio? Da ga je zaturio ne bi Natan Albahari i Petar Miletić dva dana nakon toga dobili poziv od bivših evroparlamentaraca, koji su i ranije rešavali političke krize. Unapred smo ukalkulisali toksične komentare kojima se pismo omalovažava. Razumem da nekom ko se bavi brojkama, procentima, te stanjem na tabeli, ne prija što je PSG to pokrenuo i nametnuo temu u javnosti, ne razmišljajući da cela liga može od toga imati korist. Aleksandar Vučić je najavio dolazak predstavnika Kancelarije OEBS-a za demokratske izbore i ljudska prava nekoliko meseci pre izbora kako bi se utvrdilo da su svi izborni uslovi fer i pošteni. Skeptici kažu da to ništa ne bi značilo, s obzirom na sklonost zapadnih predstavnika da zažmure na sve dok se ne reši pitanje Kosova. Šta vi kažete – da li bi dolazak posmatrača bio razlog da i oni koji su doneli odluku o bojkotu od toga odustanu? To je dobro, ali nije dovoljno. Posmatračka misija OEBS-a nadgleda izborni proces, ne kreira ga. Ali je svakako signal da Evropa od Srbije nije baš skroz digla ruke i da ipak vide šta se ovde dešava. Međutim, vide li sagovornike? NJegova ekselencija Kajl Skot mi je pričao kako izgleda misija OEBS-a, jer je i sam bio njen član nekoliko godina: „Mi dođemo, proverimo ima li kakvih neregularnosti, provedemo maksimalno par sati na izbornoj jedinici i idemo dalje“. Mi smo u situaciji u kojoj je i opozicija kolege našeg diktatora iz modne agencije u kojoj reklamiraju sakoe istog brenda: pitanje da li bi, kao oni u Istanbulu, sačuvali izborne listiće sve i kad bi na njima spavali. Neko se verovatno ne bi probudio. Postavili ste na Tviteru pitanje šta se radi u bojkotu i niste bili zadovoljni odgovorima onih koje ste nazvali „promoterima bojkota“. Pobornici teorije da spremate teren za izlazak na izbore kažu da je i to dokaz, jer ste pitanje postavili javno, a ne na međuopozicionom sastanku. Da li su u pravu? LJudi su ovde presigurni kad iznose poluistine ili spinove za koje ni sami ne znaju da li su ih negde načuli ili su plod pokvarene mašte i prljavih strasti. Apsolutno sam više puta to pitanje postavio, u grupi Sporazum sa narodom, svim opozicionim liderima i tek ću ga postavljati. Zašto ne i na Tviteru, koji je, osim što je prepun virusa, botova, promotera svega i svačega, ipak naš medij. Nemamo ih mnogo: dva nedeljnika, jedan dnevni list, jedan televizijski kanal i Gospodu dragom hvala – internet. Nisam dobio nikakav odgovor, ni od opozicije ni od promotera. Dakle, nema plana. Opet se preskaču stepenici. Nego, pozabavimo se za trenutak promocijom teorije koja sadrži tezu o „spremanju terena za izlazak na izbore“. Da li promoteri namerno ignorišu činjenicu da je i bojkot priprema za izlazak na izbore? Kapiram da je lakše na pitanje šta se radi u bojkotu odgovoriti sa „PSG hoće na Vučićeve izbore“ nego reći „ne znam“. Ali to već nije moj problem. Ako bi vama neko postavio kontrapitanje – šta se radi posle učešća na izborima, s obzirom na činjenicu da je, uprkos dosadašnjem učešću opozicije na izborima, stanje u Srbiji sve gore, šta biste mu odgovorili? Jasno kao dan šta se radi: rve se sa Šešeljem koji bi trebalo da je u izolaciji ili hospitalizaciji a ne u parlamentu, sa čobankom koja bi trebalo da je u polju smilja sa svojim stadom, jača imuni sistem gledajući Marjana Rističevića, ili nervni slušajući Martinovića, dešava se jedenje mikrofona, govana, rolanje u tepih, rasprave o šišmišima, oduzimanje reči i disciplinske mere, a onda će nas gospodar darivati korpom voća jednog prelepog dana kad mu budemo trebali za neki konsenzus o, recimo, Kosovu. S druge strane, dešava se vidljivost i taj glas za koji se ginulo, da se za nešto korisno izbori, i spreči, ili bar pokuša da spreči nešto štetno. Sve ono što se radi u iole normalnim državama. Boriš se u parlamentu, jačaš organizacije, tragaš za predsedničkim kandidatom za 2022, udaraš po režimu iz svih mogućih uglova. Možda ćete se zaprepastiti, ali to rade političari svugde u svetu već jedno 2.000 godina. Ali to pitanje je suvišno, jer se na izbore izlazi samo ako uslovi budu iole normalni, pa i normalna sredstva političke borbe dolaze u obzir. Bojkot je već druga stvar i zahteva ozbiljniji plan. Kada je agencija IPSOS objavila istraživanje prema kome PSG prelazi izborni cenzus, tvitnuli ste da je to „još jedan značajan razlog za bojkot“. Zašto im ne verujete? To je kao ono čuveno pitanje: „Da li veruješ meni ili sopstvenim očima?“ Ti ljudi iz IPSOS-a su bili jako fini, pozvali me samoinicijativno u svoju kancelariju i ljubazno potrošili skoro dva sata da mi predstave rezultate svojih istraživanja. E sad, što reče davno sportski komentator: „Statistika je kao bikini: otkriva mnogo, ne pokazuje ništa“. Slično je i sa marketinškim agencijama koje se statistikom bave: čuo sam ih više, prezentacija svake traje uvek gotovo dva sata i brojke ozbiljno variraju u rasponu od sedam odsto, a to nije malo, ako pretendujete ozbiljno da se bavite tim poslom. S druge strane, ljudi koji imaju iskustva u takvim agencijama, govore da je vrlo bitan uzorak ljudi koji se anketiraju, kao i mnoštvo drugih faktora kao, na primer, taj psihološki faktor straha i nesigurnosti kad vas određena agencija ispituje, a vi bolje dajte odgovor koji vas neće ni na koji način ugroziti, jer ko zna ko su ti ljudi, šta hoće i za koga rade. Na kraju krajeva, moj „razlog za bojkot“ se više odnosi na sedenje sa Vojvotkinjom Šešelj u parlamentu nego na rezultate istraživanja IPSOS-a, u kome sam u toku dvosatne prezentacije za Nebojšu iz Beograda čuo i da je „jedan fin gospodin“. Nisam siguran da ijedan fin gospodin ima lažni doktorat, kupljenu fakultetsku diploma i tatu koji hoda okolo sa rancem u kome je 300.000 evra u kešu, u pratnji plaćenika u fantomkama, no bože moj, to već nije posao agencije. A nije ni moj. Jer mene brojke ne interesuju. Neću da budem glup i ignorišem ih, ali to nije sport kojim se bavim. Možda je to i tačno, možda imamo i više procenata, ne znam i ne interesuje me. Indikativan je bio još jedan neverovatan detalj, ali on je za promišljanje, ne za javnost. I Vučić govori o PSG-u kao stranci koja ima šanse da pređe cenzus. Pominjali ste i da vas je zvao na razgovore, na koje niste otišli. Generalno, stiče se utisak da mu je naročito stalo da „namami“ PSG na izbore. Zašto to čini? Zato što je to deo njegovog potkusurivanja za Đilasom, Jeremićem i ostalim višegodišnjim rivalima. Da im pokaže kako je tamo neki pokret koji nema pas za šta da ujede, koji okuplja neke nove ljude i na čijem čelu je propali narkoman koji krade pare od bolesne dece jači od njih koji su profesionalci i čije organizacije grade prekaljeni političari. Vučić je duboko iskompleksiran čovek. On je u ovome 30 godina i nema ništa drugo. Mnogo je uložio da bi dovde stigao, mnogo čekao i zato je jako ličan. Da se referiramo na prethodno pitanje - eto čoveka kome su procenti sve u životu. Da se bavio državom koliko brojkama, istraživanjem javnog mnjenja, pa onda štelovanjem i navlačenjem tih istih brojki, mi bismo od njegovog dolaska na vlast, pa do sada, možda ne baš bili Švajcarska, ali barem Slovačka. Naravno da on hoće i da izazove pohlepu u našim redovima, ali to je toliko amaterski pokušaj kao kad bi neko probao da nađe istinu u njegovim izjavama. A zašto ne biste prihvatili poziv na razgovor koji vam upućuje predsednik države? Nema potrebe. Mislite li da postoji mogućnost neke vrste „resetovanja“ odnosa u opoziciji i još jednog pokušaja postizanja dogovora o jednoj ili više „kolona“, ali uz jasnu koordinaciju i saradnju u onom što se sve češće zove „borba za slobodu“? Moram da verujem, baš kao što moram da verujem u postizanje fer izbornih uslova. Ja sam tako nešto i predložio jednom od lidera, ali izgleda on to nije prosledio ostalima. U međuvremenu, iako su izbori ne pre aprila, dakle ima još najmanje sedam meseci, prvo je Narodna stranka proglasila bojkot, nekoliko dana kasnije i SSP, pa Dveri. Interesantno je da su sve tri stranke okupljene pod istim krovom Saveza za Srbiju, ali se nisu oglasile složno, kao SZS, već pojedinačno. Čudno. Svejedno, to su ljudi sa kojima se dugo znam, sa kojima sam se sastajao i dogovarao oko milion stvari i trebalo bi da imamo ista stanovišta o ključnim temama. Kapacitet kojim možemo da prevaziđemo nesuglasice je kapacitet koji će odrediti sposobnost vođenja države. Verujete li u mogućnost raspisivanja izbora znatno pre proleća, o kojoj je govorio Dragan Đilas? Sasvim je svejedno. Objavili ste u avgustu dva tvita posvećena Zlatiboru Lončaru, gde, između ostalog, kažete: „Spavaš li mirno ********? Spavaj, pošto ti kuvam pakao sa ljutom papričicom“. O čemu je reč? Kada će najavljeni pakao biti skuvan? Polako. Rekli ste: „Moramo da dopremo do ljudi i dekodiramo im Kurir, Alo, Informer. Da odstranimo sve loše i pogrešne informacije koje nadomešćuju istinu“. Kako mislite to da uradite? Da li vam je to ikada uspelo i kako je tekao taj proces? To je baš proces. On je svakako lakši kad imate poluge vlasti, medije, prosvetu, kulturu i obrazovanje. Ovako, imate samo društvene mreže, par televizija, par portala, jedne dnevne novine, koje izlaze baš danas, par nedeljnika. Od kojih jedan baš kida.