Od Marine, s ljubavlju

Sećam se dobro Balkanskog baroka. Na dan otvaranja Venecijanskog bijenala 1997. Marina Abramović sedi na ogromnoj gomili kostiju. Besomučno ih riba i nariče glasom koji ledi krv, a na video-ekranu jedna drugačija Marina, odevena u beli mantil, objašnjava kako se na Balkanu love pacovi. Trebalo je da rad bude izložen u paviljonu krnje Jugoslavije, čijim su rasutim delovima razni pacovi harali i sklapali pacovske dogovore. Ali nije. Neki su se glodari usprotivili, pa je završio u paviljonu Italije, gde je i nagrađen Zlatnim lavom. Bio je to moćan rad. Snažan komentar na tu svinjariju od ratova, ali i na ideološke i tradicionalističke konstrukte koji su ih činili mogućim. Izvesno, ta Marina Abramović bila je, posve prirodno, neprihvatljiva (crnogorskim) selektorima, a nepremostiv ideološki jaz između tupog nacionalizma i snažne antiratne umetnosti očigledan razlog da predstavljanje Balkanskog baroka u „jugoslovenskom“ paviljonu bude, ne samo nepoželjno, već sasvim obesmišljeno. Šta se otad promenilo? Reklo bi se: mnogo. Reklo bi se: ništa. A između tog mnogo i tog ništa, najednom se njena umetnost javlja kao poželjna državna investicija hibridne, naprednjačke Srbije, prožete mračnim, duboko prokopanim i naširoko nadograđenim pacovskim kanalima devedesetih. Retrospektivna izložba Čistač veliki je komercijalni projekat predstavljen u više privatnih muzeja i fondacija širom Evrope, i muzejskim institucijama koje su u samom vrhu prioriteta svojih država. Beogradska verzija izložbe, u organizacionom smislu, svojevrstan je presedan budući da se njena realizacija dogovara kroz direktan dijalog umetnice (ili nekog neimenovanog menadžera) i predstavnika vlasti. Nameće se utisak da je osnovni, pa i jedini predmet tog dijaloga (pozamašan) novčani iznos koji će država za tu svrhu iscediti iz budžetskih rezervi. Za druge teme, po svemu sudeći, nije bilo mesta ni potrebe. Kada je sadržaj izložbe u pitanju, reč je o već spremnom proizvodu o kom ponajmanje odlučuje beogradski muzej, a nerealno je očekivati da vlast, sem sopstvene promocije, ima u vidu bilo kakvu dugoročnu posledicu, niti da tim nesvakidašnjim ulaganjem najavljuje promene u svojoj kulturnoj politici. Izostaje čak i prilika da se, u interesu Beograda i njegovog identiteta, osmisle strategije za sadržajno osvetljavanje uveliko zaboravljenih sedamdesetih, koje je danas, u ovo vreme smuljanih i zaprljanih istorija i još prljavije sadašnjosti, tako važno osvetliti i posvetiti im stručnu pažnju. Muzeju savremene umetnosti jedino preostaje da se, po drugi put, pripremi da postane mesto spektakla vlasti, pozabavi obezbeđivanjem tehničkih uslova za prijem all inclusive paket-aranžmana, i eventualno pridoda poneki zaboravljeni artefakt, u pokušaju da se koliko-toliko izbegne potpuno svođenje jednog dela kulturne istorije Beograda na uvezeni, konfekcijski projekat za jednokratnu upotrebu. Reklo bi se da vlast u svojoj ignorantnoj koristoljubivosti nastupa sasvim dosledno. Širokogrudo će pred slavnom umetnicom otvoriti glomazne kapije svoje ispraznosti, omogućiti joj da i sama postane deo skupe, narastajuće praznine koja, uz glamur svečanih ceremonija, postepeno guta i proždire Srbiju; deo promocije jednog bezidejnog, osvetoljubivog, lopovskog sistema, građenog ulizištvom, ucenama i tuđim novcem, gde jedino laž uspeva kao pouzdana investicija i siguran profit. A gde je, u međuvremenu, nestao ideološki sukob? Možda se odgovor na to (naivno) pitanje krije upravo u nedostatku odgovora. U odsutnosti, distanci i banalnim detaljima. Kao što je, na primer, ono pretenciozno naslovljeno „pismo Srbiji“ koje je letos, u jeku najava izložbe, objavio Nedeljnik, iako je tu, moguće, reč o tekstu koji nije ni sročila sama umetnica, već neki asistent zadužen za takve formalnosti. Iskreno se nadam da je tako, jer verujem da su mnogi, protraćivši, kao ja, nekoliko minuta da to pročitaju, u potrazi za nečim što liči na političko mišljenje, ostali zaprepašćeni bezličnošću fraza o motivisanosti, istrajavanju i uspehu, sasvim nalik na šablonsku izjavu o misiji i viziji neke multinacionalne kompanije koja se u istovetnom obliku po potrebi šalje na ma koju adresu, uz dopunu imena primaoca u ostavljenoj praznini. Jedno „pismo Srbiji“ čija potpisnica, najveća umetnica sa ovih prostora, nema ovoj Srbiji šta da kaže. Ne treba joj na tome zameriti, već se duboko zamisliti, pogledati oko sebe, razumeti, i poželeti joj dobrodošlicu.