Jednopartijska skupština najveća pobeda opozicije

Najbolji scenario odluke o bojkotu po opozicione stranke bio bi da apstinencija birača na proleće 2020. bude toliko masovna da po sebi izazove raspisivanje novih, vanrednih izbora. Ali taj scenario je samo bajka koja ne počinje od realnih mogućnosti i raspoloživih sredstava opozicionog uticaja na birače, čak i nakon što joj se, u pozivu na bojkot, pridružila najuglednija članica Saveza za Srbiju, Demokratska stranka i čak i ako joj se pridruži po rejtingu „najteži paket“, Pokret slobodnih građana. Ostale mogućnosti koje će bojkot proizvesti podižu neizvesnost slike dana nakon izbora za budućnost politike u Srbiji. Prekretnica pred kojom bi se mogla naći opozicija, pre svega, ostaviće samo najsposobnije među njima da preživljavaju van institucija do narednih izbora, ali i da se fokusiraju i očiste u svojim višelinijski haotičnim redovima. Ostaviće i lokalne sredine u kojima vlast nema SNS, poput Paraćina, Šapca i Čajetine u institucionalnoj neizvesnosti, a u najboljem slučaju po njih, bez validnih rezultata. Ostaviće nekoliko uticajnih lokalnih stranaka bez odborničkih mesta, a republičku skupštinu će očistiti od drugačijeg mišljenja. S proleća 2020. bi, po kreatorima ideje o bojkotu, na tim tačkama tek trebalo da počne borba protiv vladajućeg režima. Kako, kojim sredstvima i do kog drugog cilja još se samo šapuće, kao, uostalom, i o merilu uspešnosti bojkota. SzS već je saopštio da uspeh neće meriti brojkama, a čime će onda? „Oni se uzdržavaju da postavljaju brojke kao cilj po sebi i to je u redu, jer se ostavlja prostor da se ishod proglasi očekivanim, a bojkot uspelim. U tom smislu, komparacija u odnosu na prethodne izlaznosti je merodavna“, objašnjava Vladimir Pejić, direktor agencije Faktor plus. „Međutim, za uspešnost bojkota je važnije kako će ga tretirati politički akteri i međunarodni faktori, nego brojke.“ U prilog toj tezi Pejić navodi primer poslednjeg makedonskog referenduma, jer bi, sudeći po brojkama, moglo da se zaključi da je bojkot uspeo, ali ga međunarodna zajednica nije priznala, jer su joj odgovarale odluke novog rukovodstva koje su nakon tog plebiscita usledile. Slične okolnosti su se već dogodile na izborima u Srbiji 1997, na kojima zbog donjeg praga izbor predsednika ipak nije uspeo, pa je morao biti ponovljen, dok su u parlament pred očima međunarodne javnosti bez po muke ušle stranke koje su na izborima učestvovale. Na oba nivoa režim Slobodana Miloševića je nastavio da upravlja u punom kapacitetu. Donji prag izlaznosti za opšte izbore s proleća 2020. ne postoji, a brojke kazuju da je poslednjih godina izlaznost bila preko polovine upisanih birača - na republičkim izborima izuzetno 53 procenta 2014, a na ostalim od 2000. do 2016. između 56 i 58,7 odsto, uključujući i predsedničke (sa izuzetkom drugog kruga i 2012, kada je izlaznost pala na 47 procenata). Izvršni direktor Cesida Bojan Klačar objašnjava da su tri faktora presudna za ocenu uspešnosti bojkota. Prvo bi bilo mala izlaznost, koja je za opoziciju najslabiji argument. „I zato što ne postoji nikakav legalan prag, a i zato što je teško predvideti šta je pad izlaznosti na osnovu ulaznih podataka. Bilo bi iznenađenje, recimo, da ne bude manje birača kad imamo visoku migraciju, smrtnost… Ispod 50 odsto birača u tim okolnostima nije argument“, kaže Klačar. Drugo, važno je, po njemu, pitanje stranaka koje će učestvovati, pa u tom kontekstu i PSG, kao najsnažnijeg činioca, kao i pitanje da li će 20 ili više procenata građana ostati bez predstavnika u parlamentu i kako će se komunicirati ta činjenica spolja i iznutra. Najsnažnijim argument, po Klačaru, dolazi, međutim, do izražaja naročito ako stranke koje izađu na izbore ostanu ispod cenzusa, a to je da Srbija ulazi u jednopartijski parlament. „Ta mogućnost biće najveći problem za SNS. Čini mi se da opozicija igra na tu kartu i da zbog toga koristi i jaču retoriku ka strankama koje se protive bojkotu. Uspeh bi, naravno, bila i kombinacija sva tri faktora. Za opoziciju je važno što je reč o opštim izborima, jer može da se dogodi uniformna vlast na svim nivoima. Ako na izborima dobijete takvu vlast, teško se može govoriti o legitimnosti u smislu političkog pluralizma kao osnove demokratije. To stanje ne bi moglo da se objasni ne samo spolja nego čak ni ka građanima.“ Klačar, dakle, veruje da bi bojkot bio najučinkovitiji ako masovnost odziva izazove krizu i vanredne izbore, ali istovremeno da je takav epilog teško zamisliv. „U datim okolnostima to nije realno, jer bojkot zagovara ozbiljna manjina u odnosu na ozbiljnu većinu. Neka druga opozicija će u krajnjoj liniji trčati trku na izborima za predsednika 2022. Možda će neko od onih koji odluče da učestvuju i preći cenzus - radikali ili Aleksandar Šapić sa DSS, a oni će preuzeti ulogu opozicije i, zahvaljujući stabilnom izvoru finansija, graditi infrastrukturu. Potom, ako vas nema na izbornim listama, javni servisi nemaju obavezu da vas predstave. Protest će biti najsnažniji katalizator ideje o bojkotu, ali je pitanje da li će biti dovoljan.“ Po donošenju odluke da DS ne učestvuje na izborima Zoran Lutovac, predsednik te stranke, objasnio je, između ostalog, da je „bojkot sredstvo pritiska“, dok se na odluku PSG još čeka, budući da je predsednik tog pokreta kazao da je 19. septembar rok da se vlast obaveže da će ispuniti uslove za slobodne izbore, a da će nakon toga, i odgovora na pismo koje su poslali u EU, odlučivati organi stranke. Pejić ne veruje u moguće ustupke vlasti i podseća da, za razliku od drugih lidera stranaka, Sergej Trifunović ima mogućnost da ne obavezuje ponašanjem ni odlukama. „Verujem da će PSG stupiti u bojkot, a ne iznenađuje ni odluka DS, čiji značaj je više simbolički nego matematički. DS je brend koji daje težinu odluci.“ Pejić kaže da bi uprkos realnim rejtinzima Aleksandar Vučić želeo da bojkota ne bude, zbog imidža, a opoziciji bojkot odgovara, jer će tako sakriti i slabost u procentima. „Čisto pragmatično politički gledano, nakon izbora se opoziciji otvara šansa da se pozovu na sve koji nisu izašli na izbore iz raznih razloga. Posle izbora, dakle, može da se dešava jedino građanska neposlušnost, jer sve drugo vodi normalnom funkcionisanju parlamenta kakav je izabran.“ Klačar veruje da je Lutovčeva poruka ustupak ka delovima DS koji nisu za bojkot, ali i prostor za promenu pozicije koju je danas teško zakucati i držati je se narednih pola godine. „Taj prostor je razlog zašto je PSG pokušao da uvede institucije EU u proces, pa dao rok za obavezivanje, što se čini politički razumnim, kao što bi bilo i ostavljanje mogućnosti da sve te stranke ostanu u procesima koji će se dešavati narednih meseci, od kojih je samo jedan dijalog na FPN.“ Dan nakon izbora Srbija će, po njemu, dobiti potpuno drugačiju opozicionu scenu, počeće rekonfiguracija, borba za opstanak i preživeće oni koji budu u stanju da razviju infrastrukturu i održe se moguće i pune četiri godine. Neefikasna opozicija koja daje rokove i ultimatume koje ne može da ispuni, postavlja nerealne zahteve kojih se ne drži i ne usaglašava odluke ni tonove donetih odluka, bojkotom možda i po prvi put stavlja vlast u situaciju bez lakog izlaza. Jer u svim mogućim scenarijima nakon izbora Vučiću bi dugoročno više odgovaralo da u parlamentu ima opoziciju koja kritikuje, bez značaja na donošenje odluka, nego tobožnju kojoj bi dugovao „honorar“ za ulogu opozicije.