O štrajku glađu i Svevišnjem

Ova priča o šačici ljudskih bića sa kojima se tranzicija poigrala, zabeležena je pre no što je na odredištu, u Savamali, još jednom dokazano da svaki segment života, ma kako trebalo da bude sistemski uređen, zavisi od jednog čoveka, predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Na njegovu komandu, puštena je struja u Hotel Bristol, a 10 porodica prekinulo štrajk glađu, nakon devet dana iscrpljivanja. Tako je bilo i sa Majom Pavlović i sa grupom građana zaduženih u švajcarcima. Dok do toga još nije došlo, Bristol je bio sav u mraku, sveća popaljenih u lobiju, što je zgradi, optočenoj olinjalom čipkom secesije, proglašenoj za spomenik kulture 1987, i praktično poklonjenoj arapskom preduzeću Igl hils, davalo avetinjski izgled. Posebno gledanoj iz pravca Autobuske stanice, sa ledine opustošene rušenjem koje je započeto kabadahijski u Hercegovačkoj, u aprilu 2016. godine. U lobiju nekomercijalnog dela hotela sedi desetak stanara, vojnih penzionera, njihovih žena ili udovica vojnih lica, usukanih izraza od trodecenijske muke i protestnog izgladnjavanja. Podmlatka trenutno nema, ovde listom rođenog i stasalog, „deca su otišla kod drugara da uče“, kako senke njihovih roditelja objašnjavaju. Još imaju snage da prepričavaju najsvežije dogodovštine narodnom poslaniku Balši Božoviću, koji se uporno bori za njihova prava i redovno ih obilazi, brinući za njihovo odavno narušeno zdravlje. „Jeste li popili lekove? Da li ste merili pritisak“, pita ih, a oni poslušno, kao đaci, odgovaraju: „Dobro nam je“. I sami znaju da ga teše, pa brzo prelaze na drugu temu. „Jutros su došli majstori iz Beogradskih elektrana u nameri da nam isključe grejanje, a ja sam im rekla da mi grejanje nemamo još od novembra“, smeje se apsurdu Radmila Radosavljević, penzionisana sutkinja, tri puta operisana od kancera. Već se malo sabrala od nedavne vesti da joj „rezultati nisu dobri“, pa se unela u razgovor. Ulicom idu prolaznici ka korzou Beograda na vodi i zagledaju ih u čudu kroz izloge. U mraku ne vide zalepljene papire gde se taksativno nabrajaju nepravde, nanošene bristolcima sukcesivno od pretpostavljenog Ministarstva odbrane. Ne vide ni umorna lica obasjana treperavom svetlošću sveća. Božović zna, kao i deo javnosti da je ta novembarska obustava grejanja bila samo jedan od pritisaka da se stanari hotela isele. Prethodilo joj je isključenje lifta i tople vode, pa napuštanje objekta od nadležne VU „Dedinje“, što je hotel ostavilo „na izvol’te“ svima, bez obzira na namere, a onda i tužbe da svoj jedini dom, privremen tri decenije, pod hitno napuste. Potom i prvo sečenje struje, uz prvi štrajk glađu koji je navodnom brigom prekinuo zaštitnik građana Zoran Pašalić, sve očiglednije stajući na stranu vlasti kako je vreme odmicalo. „Samo nas je zamajavao vodajući nas po stanovima u koje bi tobože mogli da se uselimo“, primećuje Dragan Stojanović, potpukovnik u penziji, i potpredsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije. Bar im je „omogućio“ struju na tri letnja meseca, da bi ona bila ponovo isključena 19. septembra, zbog čega su se stanari opet odlučili da protestuju najradikalnijom taktikom i jedinom koja im je preostala. Izmrcvareni su, ali dobar duh čuva uverenje da su stopostotno u pravu kad traže ono što im sleduje, i što „su davno otplatili“. Uostalom, na ime novih stanova, odrekli su se svojih nekretnina po eks-Ju republikama, kad su ovde „privremeno“ smešteni. Ali, umesto da se njihovo stambeno pitanje „prioritetno reši“, kao što im je bilo obećano, dospeli su na dno liste. Većina ih je raseljena pod ucenama – ili prekomanda u Bujanovac, ili prihvatiti na neviđeno neku od 33 šupe, rupe, garsonjere, od 134 stana koje je Grad Beograd prebacio na Republiku, kako bi Ministarstvo odbrane njima dalje raspolagalo u smislu skućavanja bristolaca. Neki su otišli i u kolektivne smeštaje po vojnim samačkim hotelima, sa jednim kupatilom po spratu, ne mogavši da izdrže presiju. Šta je sa razlikom između ta 33 nazovistana i 134 njima opredeljena, među kojima je bilo i troiposobnih? Na njih je Ministarstvo stavilo šapu, ili sam ministar Vulin, zajedno sa državnim sekretarom Bojanom Jocićem, i sekretarom Ministarstva Zoranom Lazićem, koji im je, uostalom, ovo i otvoreno rekao, u jednom od malobrojnih razgovora, a još u februaru. „Kad smo ga to pitali, odbrusio nam je da je jedan stan za njega, a drugi za Jocića... Tad je nastala gungula, a Lazić naprasno završio sastanak“, prepričava još jednu od bahatosti vlasti Radosavljevićeva. Tako je deset porodica ostalo da čami u svojim sobama, čekajući da im se po pravu i pravdi reši životno pitanje, ali, odjednom, umesto rešenja na neodređeno vreme, njima je sledovao samo privremeni smeštaj. „Po našem Zakonu o stanovanju, pojam ’privremeni smeštaj’ i ne postoji, već ’privremeno raseljavanje’ i to isključivo u slučaju požara, poplava i drugih elementarnih nepogoda“, još jedan od apsurda stručno tumači bivša sutkinja. „Poplavu smo imali“, ironično se smeška Stojanović, misleći na izrežirani incident kad je neko u julu ušao u sobu iznad njegove, kleštima odvrnuo ventil vodokotlića, krpom zapušio odvod, kako bi se sva voda obrušila sa njegovog plafona, u cilju dodatnog zastrašivanja. Tad je odoleo strahu, pa ga ni sada „niko ne može odvratiti da se bori za to što mu pripada“, dok ga mrtvog ne iznesu iz Bristola. „Bar će sanduk biti lakši“ i dalje se smeje Stojanović, vidno smršao, ali neokrnjenog borbenog duha. Kako već to ide sa noćnim sedeljkama, priče se prepliću, pa Radosavljevićeva kaže da je imala uvid u dokumente po kojima su Elektrane tog jutra nameravale da isključe davno nepostojeće grejanje. Osnov za „seču“ bio je dug od 12.574.572, 47 dinara koji je napravila VU „Dedinje“, iako su stanari u sklopu najma plaćali i komunalije. Živ razgovor skreće pažnju sa bolesti i iscrpljenosti, ali ne i sa besa na Ministarstvo odbrane koje je prvih dana štrajka slalo kola Hitne pomoći. Nije da nisu bila nužna, jer mnogima je pozlilo, ali bristolcima ne treba milost, već pravda i konačno rešavanje stambenog pitanja. Ponajmanje im treba da Ministarstvo, a preko Hitne pomoći, uverava javnost da „su zdravi“, i ne pogledavši u debele fascikle sa anamnezama. U tom medijskom ratu, daleko nadmoćnije Ministarstvo, zahvaljujući novcu poreskih obveznika, te iste bombarduje lažnim saopštenjima o tome šta je sve „nudilo“, a bristolci odbijali. Realno, njima se niko ni sa čim konkretnim nije obratio, računajući na „prirodnu selekciju“, što je nekom iz vrha vojne vlasti i izletelo. Da li se radi o bahatom inatu, kad ministar Vulin neće ove ljude da tretira sa mrvicom dostojanstva? Božović sleže ramenima, vodeći svoj lični rat s njim, a u ime bristolaca, kako direktno, tako i preko društvenih mreža. A Vulin ćuti. Jedino se javljaju njegovi botovi sa komentarima mimo svake empatije, osim prema vlasti, koja im i plaća za postove. I tako, sve dok se ne smiluje predsednik i obeća stanarima da će „njihovo pitanje biti rešeno u najkraćem roku, po zakonu“. Koji on kroji, pa ćemo još videti pravo značenje obećanog. Na suprotnoj strani budućeg elitnog kvarta, između rekonstruisane Palate pravde sveže ulaštenog kamena, i rogobatnih nebodera sa politički isprodavanim preskupim stanovima, a realno – hrpicom žitelja, skrušeno opstojava zgrada, maltene baraka sa adresom Savska 6. I ona je došla na red za rušenje, pošto je sa uspehom sravnjen armirani bunker iz Drugog svetskog rata, koji je dugo odolevao bagerima. Bivši poslovni objekat ŽTP-a, donekle prilagođen stanovanju, čije su malene jedinice od 8 do 32 kvadrata otkupili stanari, ali ne i uknjižili, bio je tema nedavnog dnevnika N1, a na poziv jedne stanarke. Nakon toga, u Savsku 6 odmah su dojurili ljudi iz Železnica, žiteljima pripretili, ili im ulili lažnu nadu da će ćutanjem izdejstvovati ono što im pripada, makar to bila šupica. Ovako ili onako, tek niko od njih više neće ni reč da izusti, pa čak ni ona prethodno hrabra stanarka. Jer, kucamo na sva vrata, od kojih su neka i širom otvorena zbog manjka vazduha u malenim prostorijama, prenakrcanim nameštajem. U dnu hodnika je zajednička kuhinja, a možda i ve-ce, što ne saznajemo, jer nas u busiji čeka jedna narogušena starica. Nije joj zameriti, jer i istorija bolesti Savske 6 podrazumeva mnoge nepravde. Pa, dok su njeni stanari čekali da im se nešto dodeli na ime otkupljenih šupica, drugih su 280 savamalskih porodica vlasti raselile, često i mimo prava na osnovu dokumentacije, jer se to tako moglo, neposredno po donošenju leks specijalisa o eksproprijaciji zemljišta, 2015. i nadalje. Sad „stanova više nema, pogotovo ne tako malih“, kako su žiteljima ove nazovizgrade rekli u gradskoj Direkciji za imovinsko-pravne odnose, u martu ove godine. Te im ponudili da ih isplate odmah, „po tržišnoj vrednosti“ što sigurno ne bi bila cena od 8.000 evra po kvadratu, koliko koštaju stanovi u obližnjim neboderima. Za ono što bi verovatno dobili, mogli bi da kupe malo luksuznije sanduke, da se nadovežemo na „šalu“ Stojanovića iz Bristola. Zašto da se kola slome na njima, pitaju se stanari Savske 6, nama iza leđa. Na kome će drugom, nego na najnemoćnijima, iako se logici opire rezon države. Zar je moguće da će tu šačicu sirotinje da žrtvuje, zarad projekta od nacionalnog značaja i navodnog napretka? Neće to, valjda, dozvoliti predsednik, „stariji“ od svakog zakona, jači i od države, moćni gospodar naših sudbina.