Hulje

Reći kako su Atlagić, Martinović ili Rističević najobičnije hulje nije dovoljno, i pored toga što je ta činjenica svakome sasvim jasna. Potrebno je, naime, definisati pojam hulja i na taj način objasniti trenutak u kome se nalazimo. Kako je moguće da ova trojica, po svemu bezvrednih ljudi, koji koriste svoj status narodnih (sic!) poslanika da bi se dodvorili tiraninu i dokazali svoju upotrebljivost za prljave poslove, postanu sudije koje će, uz neskriveno samozadovoljstvo i veliki respekt prema svojoj mišijoj pojavi, presuđivati ko je izdajnik a ko nije? Sreća je što smo u digitalnoj eri pa će neko, makar u svom ličnom računaru, za buduća pokolenja sačuvati kadrove iz Skupštine u kojima te tri hulje prosipaju besmislene optužbe na račun ljudi koji misle a koji još uvek nisu pobegli odavde glavom bez obzira, kao mnogi njima sličnih. Kada je reč o egzodusu, sada je već jasno, većini mladih u Srbiji ne pada na pamet da svoje najbolje i najkreativnije godine stuca tako što će se učlaniti u stranku na vlasti i zauzvrat dobiti bilo kakav posao, na kome se ionako ništa ne radi, ili će, ako to ne učini, besposličariti i gladovati dobijajući zauzvrat na televiziji svakodnevni rijaliti program sa jednom jedinom porno zvezdom u glavnoj ulozi. Opšta bežanija iz ove zemlje svakako je u tiraninovom štabu precizno osmišljena, pa bi se moglo reći da sve teče po planu. A on je sledeći: treba Srbiju očistiti od svih koji misle i, samim tim, ne pripadaju onima koji nas slepo prate. Pa šta ostane neka ostane. Dva miliona stanovnika? Milion? U redu, ima i manjih zemalja pa ljudi tamo žive lepo. Luksemburg, na primer. To nam je premijerka tu skoro lepo pokazala u svojoj bizarnoj poseti ovoj mini-državi. Ono što preostane u Srbiji moralo bi predstavljati klonove pomenute trojke - znači, hulje. Potpuno bezvredni, apsolutno odani i spremni na bilo šta što će zadovoljiti šefa. A on, što se njegova teritorija više prazni od onih koji još uvek rasuđuju po principima zdravog razuma, postaje iz dana u dan sve prohtevniji. Iako se svi njegovi „glumci“ nalaze u običnom porniću, on sve više pokazuje potrebu da bude voljen. Učesnici ove unapred dogovorene predstave, koja sa osećanjima nema nikakve veze, utrkuju se ko će nosiocu glavne uloge bolje i strastvenije izjaviti - ljubav. To rade tri hulje, ali i ostali sa dvora – ne propuštaju da u svojim nastupima voljenom vođi upute ljubavne poruke. Kao da smo već postali Luksemburg. Ali da vidimo šta o tome misle mudri ljudi. O huljama govori Epiktet i u svome delu O pitanjima karaktera i moralnog izbora on kaže: „Kad neko ima izvesno preimućstvo, ili samo zamišlja da ga ima mada ga nema, pa je još slabo obrazovan, to se obavezno sav naduva i uobrazi.“ Hana Arent: „Ako se okrenemo književnosti, Šekspiru, Melvilu, Dostojevskom, gde možemo naći velike hulje, možda ćemo biti u nešto boljoj poziciji. Oni takođe nisu u stanju da nam kažu ništa posebno o prirodi zla, ali oni bar ne izbegavaju ovo pitanje. Znamo i skoro da možemo videti kako je ovo pitanje neprestano proganjalo njihove duhove i kako su vrlo dobro znali šta je sve kadra učiniti ljudska pokvarenost.“ Kant kaže: „Niko ko je svoj život proveo među lupežima, ne znajući ni za koga drugog, ne može imati pojam vrline.“ Bojim se da je to naša budućnost. Država bez kulture, umetnosti, bez humora. Društvo bez ijedne duhovne vrednosti. Podanici koji nikada neće doznati kako izgleda živeti slobodno i civilizovano. Samo jedan beskrajni rijaliti. To nas, izgleda, čeka. Na drugom mestu, međutim, Sokrat tvrdi kako „nikakva filozofija niti nauka nisu potrebne da bi čovek znao šta treba da čini kako bi bio pošten i dobar. Svako, čak i najobičniji čovek, zna šta mu je dužnost činiti.“ To uliva nadu. Jer, kaže opet Arent: „Niko ne želi da bude loš, a oni koji i pored toga postupaju loše upadaju u jedan absurdum morale – u moralni apsurd. Oni koji tako postupaju zaista protivreče sebi samima, protivreče svom vlastitom razumu i zbog toga, kako Kant kaže, moraju sami sebe prezirati.“ I ovo uliva nadu. Pretpostavljam da činjenje zla mora imati granice. Samouništenje, kojem smo izloženi, mora u jednom trenutku stati, nacija se mora trgnuti i pokušati nešto za svoj spas. To je logično, prirodno, kao što se utopljenik bori za svaki dah iznad površine vode. A ako smo već uspeli da se dokopamo malo vazduha, onda smo spremniji za borbu za opstanak. Prvi korak na tom putu je pravo na mišljenje. Diktatura opstaje zahvaljujući tome što su ljudi onemogućeni da saznaju istinu. Ako vas stalno lažu, vi prestajete da verujete da istina uopšte postoji. A čoveku koji nema mogućnosti da dokuči istinu uskraćuje se sposobnost da misli i sudi. Tada diktator može da čini šta god mu se prohte. Moramo sebi osvojiti pravo da mislimo i prosuđujemo. To je osnovno. Drugi korak je povratak moralnim vrednostima. U zemlji u kojoj su poštenje, čast i empatija potpuno izbačeni iz upotrebe, treba podsetiti ljude kako puko preživljavanje i prosta reprodukcija nisu dovoljni da ispune život civilizovanog čoveka. Da postoje i druge vrednosti zbog kojih naši životi imaju smisao. Jedna od onih kojima treba povratiti dignitet jeste vladavina prava. Hitler je, zamišljajući svoju zemlju u budućnosti, rekao kako se nada da će doći dan kada će se u Nemačkoj profesija pravnik smatrati sramotnom. Mi smo na ivici nečeg takvog, ono malo časnih ljudi koji pokušavaju da spasu čast pravosuđu bivaju čerečeni po režimskim tabloidima i Skupštini, što izlazi na isto. Treći korak je da se oslobodimo straha. Najbolji način je da se diktator i njegova vojska ulizica ismeju. Breht primećuje: „Veliki politički kriminalci moraju biti razotkriveni i posebno izloženi smehu.“ Znameniti pisac dodaje: „Može se reći da se tragedija nosi sa ljudskom patnjom mnogo manje ozbiljno nego što to čini komedija.“ Nije ni čudo što se na čelu našeg dramatičnog pokušaja da se spasemo nalaze dvojica velikih karikaturista i nekoliko duhovitih satiričara. Smeh je najbolji odgovor na užas koji nas prožima. On je zapravo jedan od oblika jaukanja, ali na dostojanstveni, prkosni, iracionalni način. Ali uslov svih uslova jeste da sagledamo sebe i svoj udeo u ovoj kataklizmi. Šta sam uradio da do ovoga ne dođe? Da li sam uvek imao hrabrosti da stanem pred mračnu silu? Koliko puta sam odustao od prilike da kažem šta mislim? Da li sam, čineći kompromise, prešao tanku liniju koja deli časne ljude od hulja?... Citiraću na kraju ponovo Epikteta: „Pa šta je onda to što uznemirava i plaši većinu ljudi? Tiranin i njegova oružana pratnja? Otkud to? Ne može biti, jer ono što je po prirodi slobodno, to niko drugi ne može da uznemiri i osujeti, do ono sebe samo.“