Bez svoje umetnosti ni samoj sebi nisam zanimljiva

Ona je planetarno slavna i moćna. I kao takvoj pripadaju joj sve egzaltacije obožavalaca i osporavanja onih koji njene performanse ne priznaju za umetnost. U Beogradu, u Muzeju savremene umetnosti, od 21. septembra do 20. januara 2020. godine, trajaće njena retrospektivna izložba Čistač, koja je ujedno i njen prvi susret sa beogradskom publikom posle 45 godina. Ova izložba je poslednje dve godine bila predstavljena u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj, Nemačkoj, Italiji i Poljskoj. Kruna i kraj te turneje je rodni grad umetnice Marine Abramović (1946). Tim povodom, u svom obraćanju Srbiji, napisala je da „od svoje prve retrospektivne izložbe u MoMa nisam osetila ovoliko ushićenje koliko sam sada dok spremam zatvaranje svoje evropske retrospektivne izložbe u Beogradu“. Pre nekoliko dana, u nemačkom Frankfurter algemajne cajtungu, Mihael Martens napisao je tekst povodom Marinine izložbe u Beogradu, pod naslovom Poseta mitomanke, a za Slobodnu Evropu se oglasila Dunja Blažević, Marinina negdašnja bliska prijateljica, istoričarka umetnosti i direktorka Studentskog kulturnog centra u kome je Marina počela svoju karijeru. Dunja Blažević kaže da „ništa što Marina govori nije istina, da je ona morala da slika cveće da bi prodavala slike, da je morala da ode da bi uopšte radila, itd. Tako da ona ima priču ovde za domaću scenu jedno, ovo što je pisala po knjigama i davala intervjue to je zaista čista laž“. Ako je Marina pisala odgovore na pitanja koja sam joj poslala, onda je ovo što čitate čista istina. Kakva je razlika u vašem poimanju onoga što čitate o svom radu i sebi danas, u odnosu na ono što je pisano pre 30-40 godina? Nije se ništa toliko promenilo zaista. Kao što sam skoro čitala u nekim novinama iz Srbije, i dalje se vodi polemika oko toga da li je performans zaista umetnost ili samo pozorišni spektakl. Ovako je bilo i kada sam tek počinjala. Mislim da će konačan sud o mom radu doneti samo vreme, i to ono koje sledi kada moji radovi ostanu bez mene. Šta vam je onda značilo to što vas ima, ili nema, u javnosti, kako danas doživljavate medijsku sliku o sebi? Donela je mnogo dobrih kao i loših stvari. Ponosna sam na sve što sam uradila svojim teškim radom od preko pet decenija. Ali s uspehom dolaze i malo ličnije kritike. Nekada su se ljudi bavili samo mojim radom. Danas nalazim sebe u fokusu, a ponekad i u tabloidima i to mi još uvek deluje smešno i nezasluženo. Ja bez svoje umetnosti nisam ni samoj sebi zanimljiva. Ali, s druge strane, svaki prostor koji mi je dat, gde god on bio i kome god da se plasira, trebalo bi da iskoristim za dobrobit umetnosti i više da mu se radujem. Kada ste prvi put postali svesni da ste uspeli? Kada sam zapazila interesovanje intrigirane publike i osetila njihovu iskrenu podršku. Bilo je to još dok sam radila seriju radova Ritam, kada sam postala sigurna da bez obzira na materijalno siromaštvo i egzistencijalne tegobe, moja umetnost i prva mala podrška galerija, određenih kulturnih krugova i samih posetilaca, dovoljna je da me ispuni. Za 2020. godinu već imate nove projekte, zanimljive i provokativne. U Royal Academy of Arts u Londonu, bićete prva žena koja će imati solo šou u glavnoj galeriji kraljevske akademije umetnosti. Kako vam se to čini, kao veliko priznanje, kao izazov, kao velika odgovornost? Sve troje. Čudno je da mi je posle ovoliko godina priznanje i dalje od nekog značaja. Ovo je za mene bio zanimljiv izazov. Nešto što je u meni probudilo mnogo novih ideja i inspirisalo me da mesecima ne ispuštam svoje sveščice crtkajući, smišljajući, stvarajući prvo u mašti a zatim i u materijalnom svetu. Veliku odgovornost osećam uvek prema publici. Na kraju dana, onaj prvi instinkt koji svako ima kada uđe u galerijski prostor jedino je što mi je ikada bilo bitno. Ujedno, biće to najveća retrospektiva vašeg rada do sada u Velikoj Britaniji. Šta ste pripremili? Praveći knjigu koja se sastoji od strana iz mojih dnevnika, naišla sam na jedno pismo svog prvog dečka koje mi je slao iz Engleske dok sam ja još bila jako mlada i živela u Srbiji. U tom pismu, on vrlo duhovito opisuje Engleze. Opisivao je koliko se tamo zna za red i do koje mere ga svi poštuju. Tada mi je to bilo nešto čudno i smešno, ali već samo par godina kasnije postalo mi je neophodno. Pravilnost je ono što bih rekla da sam od njih naučila, ali ono zbog čega ih volim jeste njihov humor. Da li ste ikada razmišljali o tome kako koji narodi prihvataju vašu umetnost, ko vas najbolje, a ko manje razume, prihvata? Nikada nisam razmišljala na taj način. Savremena umetnost se može tako nazvati samo ako je sa vremenom, ali bez prostora. I ja se vrlo ponosim što smatram da je moja umetnost to što je za svakoga i svuda razumljiva. Bavim se temama bića i svega onoga što delimo svi na ovoj planeti istovremeno. Premijera vaše opere Sedam smrti Marije Kalas zakazana je za 11. april 2020. u minhenskoj operi. Pre 30 godina imali ste tu ideju i zašto je tek sada realizujete? Sada joj je vreme. Ta vrsta ljubavi i požrtvovanosti je danas zaboravljena. Nama je postalo bizarno da jedna uspešna mlada i svetska žena kaže da je za nju glavni posao da voli i čuva svog muškarca. Želim opet da pokrenem tu temu šta to zapravo znači kada žena voli. Zato je opera zaista savršen medij jer i ona predstavlja nešto tradicionalno lepo, ali zastarelo i skoro zaboravljeno. Šta vas povezuje sa Marijom Kalas osim što ste je zavoleli još kad ste bili devojčica? Taj kontrast, odnosno sličnost. Karijera ili ljubav. Pored toga, uvek sam maštala da umem da pevam i divila se ljudima koji imaju taj talenat. Mislim da je pevanje možda najlepši oblik ekspresije, kada to neko radi savršeno dobro, kao Marija Kalas. Da li ste ljuti na Onazisa što je Mariji Kalas slomio srce oženivši se udovicom američkog predsednika Žaklinom Kenedi? Jesam, iz tog nekog bizarnog osećaja povezanosti sa njom, ali kao ljubitelj njenog rada, iz čisto sebičnih razloga sam mu i zahvalna. Ona je umrla od slomljenog srca. Iako on nikada nije bio čovek za nju, i to je svako sem nje mogao primetiti. Ona ga je volela, tužno i besvesno, a možda je upravo ta ljubav prema njemu činila nju kao pevačicu onim što je ona bila. Velika Marija Kalas. Postoji li danas neki muškarac kome niste oprostili što vam je slomio srce? Vreme oprašta samo umesto vas. Ili bi to bar tako trebalo da ide. A kada oprostite, zaista naučite i svesno oprostite, koliko god je vremena za to potrebno, onda zapravo saznate i koliko ste zaista voleli. I najčešće volite i dalje. Šta je pojam moja kuća, gde se danas osećate kao kod kuće i zbog čega? Svuda gde sam živela osećam se kao kod kuće, jer sam na svakom mestu imala ljude koje volim. Holandija, Amerika, Srbija, čak pomalo i Italija. Ja napuštam mesta, ali mesta ne napuštaju mene. Trenutno se osećam kao da sam došla nazad svojoj kući. Ako ste u mladosti bili revolucionarno opredeljena levičarka, kako biste opisali svoja današnja politička ubeđenja? Nemam ih. Mislim da je došlo vreme kada ljudi polako počinju da razumeju da možemo dalje i bez političke ideologije. Politika ne menja svet. LJudi menjaju svet. Pojedinac menja svet. Ti menjaš svet. Kada svako radi samo na sebi individualno, bori se sa svojim strahovima i nedostacima, i kada uči da pravi zdrav balans između tradicije i progresa, samo tako zapravo menjamo svet. Svest menja svet. Energija menja svet. Što su više ljudi ogorčeni, to više remete našu okolinu. Što više radiš na tome da nikada ne postaneš ogorčen, to više pomažeš našoj planeti. Nešto što možda najviše šteti opstanku naše planete, jeste negativna ljudska energija koja dolazi iz besa, ali pre svega iz sujete i ogorčenosti. Rad na sebi je rad i zarad drugih. Da li vam je žao što se raspala zemlja u kojoj ste rođeni i za koju su se borili vaši roditelji? Jeste, ali je na neki način i prirodno da sve ima svoj rok trajanja. Šta smatrate najvećim priznanjem koje ste stekli tokom svog umetničkog rada? Kada god imam prilike da pogledam nekog u oči ili posmatram nekoga dok posmatra moj rad i primetim određeni prenos, to je za mene najveće priznanje i najveći uspeh. Šta je danas za vas najveći kompliment koji možete da dobijate kao žena? Da sam ženstvena i da prevladavam ženskom energijom. Ko god me poznaje ili poznaje moj rad, to sigurno i oseća. Smatram da sam celu svoju karijeru napravila uz pomoć te energije i da karijera i uspeh nisu sinonimi za muškost i mušku energiju.