Pitanje tolerancije uvek je političko

Živimo u zemlji u kojoj iz godine u godinu izveštavanje o Paradi ponosa uvek počinje konstatacijom o broju policajaca koji su je obezbeđivali i zaključkom da nije došlo do „ozbiljnijih“ incidenata. Zašto je to tako znamo svi. Stvari se ipak pomeraju, i naravno da je Srbija 2019. po pitanju tretmana LGBTIQ+ zajednice jedna sasvim druga zemlja od one od pre desetak godina kada je „navijačka“ populacija svoje mišljenje iskazivala pesnicama, a sa političkog vrha stizale poruke da je za izbegavanje agresije najbolje da se ostane nem i nevidljiv. Naravno, nije teško zamisliti da sve to može lako da se ponovi, ali čak ako sva ta briga za LGBTIQ+ zajednicu i jeste politička instrumentalizacija sadašnje vlasti koja za cilj ima da svetu ponudi jednu sasvim drugačiju sliku današnje Srbije i time dobije izvestan kredit za sebe, takva politika, šta god bio njen pravi cilj, na duže staze ipak donekle olakšava svakodnevni život samoj LGBTIQ+ zajednici. I to je važno razumeti. Pored Prajda, u Srbiji već deset godina postoji i Filmski festival Merlinka, a od ove godine i Beograd Prajd pozorišni festival u organizaciji Hartefakta. Festival nam je ponudio tri predstave koje razmatraju različite aspekte života LGBTIQ+ zajednice, od usvajanja dece, preko „coming out“ u sportu, pa do svakodnevnog života gej ljudi na Balkanu. Cilj ovog festivala svakako je pre svega aktivistički, i, ako uspe da opstane, biće važan deo jedne neophodne slagalice. Predstava Strah od leptira, koja je svoju premijeru imala dan nakon Prajda, zapravo predstavlja mnogo hrabriji repertoarski potez no što to na prvi pogled izgleda. Naravno, pozivanje na klasično delo Manuela Puiga (da ne pominjemo popularnu filmsku verziju ili mjuzikl), dobro nam je poznata marketinška strategija ovdašnjih pozorišta koja za cilj ima da otvori izvestan „mejnstrim“ prostor za najširu pozorišnu publiku, ali za razliku od drugih, ovde se zaista vidi i oseća trud da se kroz tu poznatu narativnu matricu progovori nešto više. Poznata situacija preuzeta iz romana Poljubac žene pauka gde trans osoba u zatvoru zabavlja političkog zatvorenika sa kojim deli ćeliju prepričavanjem filmova a u stvari ga špijunira za račun vlasti, u Strahu od leptira prebačena je iz Latinske Amerike u Srbiju devedesetih. Prepričavaju se domaći filmovi kao što su Virdžina ili Crni bombarder, a te situacije iz filmova su ključevi za razumevanje emocija glavnih likova, prave se aluzije na dobro poznate političke momente iz novije istorije, a u samoj završnici trans osoba preuzima identitet Merlinke (tragično nastradale trans dive iz kult klasika Želimira Žilnika, autorke knjige koja sigurno predstavlja jedno od najoriginalnijih svedočenja o atmosferi Srbije devedesetih), dok zatvorenik postaje jedan od razočaranih političara postpetooktobarske Srbije. Dakle, autori nam s pravom ukazuju da je pitanje tolerancije uvek političko pitanje. Na neki način ta dobro poznata priča zaista omogućava da se progovori o autentičnom iskustvu ljudi iz ove sredine, čak, rekli bismo, bilo bi još bolje da se talentovana autorka teksta (Galina Maksimović) oslobodila pritiska originala mnogo ranije u svom radu. Dušan Kaličanin i Zoran Pajić, koje prepoznajemo uglavnom po ulogama u popularnim TV serijama, očigledno su u ovaj projekat ušli sa posebnom strašću i predanošću, nudeći nam višeslojna i jakim emocijama prožeta tumačenja svojih likova. Režija Isidore Goncić je precizna i funkcionalna, podređena i potpuno usmerena ka glumačkoj igri i pažljivom nijansiranju emocija. Imajući sve to u vidu, pored svih objektivnih primedbi koje bi se mogle pronaći, ostaje činjenica da sama predstava prevazilazi ograničenja koja su se nametala samim konceptom.