Holokaust premazan pekmezom

Tokom premijere predstave o Ani Frank, odigrane u Šabačkom pozorištu, glumci su ljubazno nudili gledaoce džemom; manje zato što je Oto Frank od džema zarađivao, više zato da bi se podvukla banalnost naših interakcija sa zlom. Da, moguće je jesti džem pred scenom na kojoj se dešava Holokaust. Moguće je i sam Holokaust premazati pekmezom. „Sve je tržišno uslovljeno, pa i Dnevnik Ane Frank ima tržišnu vrednost. Trudili smo se da nađemo što više izdanja, i neverovatno je kakav su reper vremena ilustracije tih knjiga. Sve su romantizovani prividi – na nekima je romantična, crvenokosa curica sa leptirima. Roba je spakovana po ukusu tržišta“, kaže Jelena Bogavac, režiserka predstave Ana Frank – istorijska antibajka za decu i odrasle. Takvo će pakovanje biti privlačnije roditeljima i deci od monohromatske slike obične crnokose devojčice, ali problem i jeste što razmišljamo u dihotomiji privlačno-neprivlačno. Činimo slično kada Anu Frank predstavljamo kao genijalnog pisca, kada insistiramo na njenoj posebnosti. Nacizam je uništio mogućnost Ane Frank sa trideset romana, Pulicerovom ili Nobelovom nagradom, ali nije u tome bit. Svako ubijeno dete ubijeni je „nobelovac“, naglašava Jelena Bogavac. „Društvo favorizuje i tržišno iskorišćava posebnost devojčice koju može da igra glumica koja će dobiti Oskara. A svaka mladost obećava neko ostvarenje. Ana jeste jedinstvena, ali ubijeno je 6.000.000 jedinstvenih.“ Holokaust nije prošlost, samo se njegovo ime i akteri menjaju, pa je problem aktuelan. Kada branimo izbeglice, često dobronamerno podvlačimo kako je mali Farhad talentovan slikar, a mladi Ahmed izvrstan arhitekta. Nekada ih zbog toga bolje tretiraju, a time smo već podelili ljudi na korisne i nekorisne, što je i u koncentracionim logorima svrstavalo ljude u privremeno žive ili konačno mrtve. Zato je družina koja je smislila i odigrala šabački komad, predstavila Anu Frank bez premaza. „Govorimo o najobičnijim ljudima u katastrofalnim okolnostima. Sećamo se Ane devojčice, oživljavamo njenu čigrastu psihologiju, što je put do prave empatije.“ Tu je čigrastu psihologiju na sceni odlično usvojila Vanja Pavlović. „Kada smo razgovarali o predstavi, rekla sam da bih volela da se zadrži to što je Ana dete koje je pisalo dnevnik. Želela sam da se vratim u period kada sam ja imala četrnaest godina; da je ne gledam kao nekog ko je napisao vrhunsko delo. Ana je najpoznatija devojčica Holokausta, ali pre svega devojčica, naizmenično mila i mala prznica koja se bori za svoja prava kao svaki tinejdžer“, objašnjava Vanja Pavlović. (V)an(j)a zato mudruje, ali se i duri; piše, ali se i svađa, kao što tinejdžerka i treba da radi. Pita se kako bi bilo da se rodila kao nejevrejka. Zaključuje da je bolje ovako, što zvuči sasvim talmudski – „Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima“, kaže Talmud – ali Ana nije bila odveć religiozna. Bila je dobro dete, poput drugih u tajnim amsterdamskim skloništima ili u bušnim čamcima nasred Mediterana. No umetnički obrađivati Holokaust, to znači biti u raljama. Sa jedne strane, ako je autor dovoljno promislio, lomiće ga svest da je nemoguće predstaviti takav horor. „U ćoškovima, među ljudskim izmetom i odbačenim ručnim satovima, leže zgnječene, izgažene bebe, gola mala čudovišta ogromnih glava i naduvenih stomaka. Iznosimo ih kao piliće, držeći po nekoliko u ruci”, zapisao je Tadeuš Borovski o običnom dočeku jednog voza u Aušvicu, ničim različitog od ostalih koji su godinama pristizali. Ne postoji način da se ta scena shvati, i shodno tome, ni da se predstavi. Može se samo doživeti, i doživljava se i dalje. Borovski, poljski pisac, preživeo je Aušvic i ubio se nekoliko godina po oslobođenju shvativši da svet van žice nakon Holokausta nije postao nimalo bolji. To su ralje – nemoguće je predstaviti Holokaust, i Holokaust se mora predstavljati u nadi da će jednom biti shvaćen i sprečen. Zato tokom šabačke predstave i Karl Zilberbauer (čovek koji je predvodio raciju na sklonište Ane Frank) i Mip Gis (žena koja je sakrivenima pomagala) govore kako su obavljali dužnost. „Možemo da izvršavamo radna zaduženja, da obavljamo šta nam je naređeno, mrtvi hladni spram ljudi obeleženih žutom zvezdom. I možemo da budemo oni koji obeleženima pomažu. Želimo da gledaoci izađu iz pozorišta noseći na vagi te odgovornosti“, dodaje Jelena Bogavac. Amsterdam je 2006. godine potrošio 160.000 evra kako bi sačuvao stablo divljeg kestena koje je Ana Frank volela da gleda iz svog skloništa, a to je bio tek početak višegodišnje neuspešne borbe da se to drvo spase. Iz toga što smo sada spremni da spasavamo Anino drvo nikako ne treba zaključiti da smo voljni da sačuvamo Anu. Civilizacija koja je spasavala drvo, ubila je Alana Kurdija, ako se još sećamo ko je bio taj dečkić. Zbog toga ljudi i dalje smišljaju nove predstave o Holokaustu, a ova je spremljena po ideji Milene Bogavac, upravnice Šabačkog pozorišta, povodom Dana jevrejske kulture, održanih početkom septembra u tom gradu. Šapčani su se predstavom i izložbama, predavanjima i radionicama, upoznavali sa komšijama koje više nemaju. „Imamo tragove kulturnog nasleđa, a zajednica nije prisutna. Bojali smo se da iz neznanja sa takvim nasleđem uradimo nešto što ne treba, ali je veoma važno shvatiti druge identitete, pogotovo pod naletom krajnje desnih pokreta širom Evrope“, kaže Igor Marsenić, član gradskog veća Šapca. Šabac će dobiti ploče sećanja i vodič kroz svoje jevrejske uspomene, predstava Ana Frank – istorijska antibajka za decu i odrasle biće igrana i u beogradskom Narodnom pozorištu. Ali koliko god bilo vredno to što Vanja Pavlović, Olivera Guconić, Deana Kostić, Slobodan Petranović i Miloš Vojnović izvode, srećnog kraja neće biti ni van scene, jer je društvo, kako kaže Jelena Bogavac, stoglava zverina; koja ubija ne vadeći ruke iz pekmeza.