Kako su Stefanovići minirali državu

Moj otac nije vlasnik nijedne firme koja se bavi izvozom oružja, izjavio je prošle sedmice ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović. U nastojanju da demantuje priče da Branko Stefanović trguje oružjem, potpredsednik Vlade Srbije još jednom je izrekao lako dokazivu neistinu. NIN je prvi, pre skoro godinu dana, objavio da je njegov otac jedini vlasnik firme Junajted BG, koja je lane dobila dozvolu za izvoz i uvoz oružja. Ta firma se i danas nalazi i to na 215. mestu najnovijeg Spiska lica registrovanih za obavljanje spoljne trgovine naoružanjem i vojnom opremom, koji je Ministarstvo trgovine objavilo 6. septembra ove godine. Za ovu priču još čudnije je što Stefanović senior ne bi mogao da dobije dozvolu Ministarstva trgovine za trgovinu oružjem da prethodno nije pribavio saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova, na čijem je čelu upravo njegov sin. U svakoj iole normalnoj zemlji bio bi to više nego dovoljan signal nadležnim organima da ispitaju da li u tom slučaju postoji bilo kakav sukob interesa. A naročito da provere optužbe da li je privatna firma GIM, koju je Stefanović zastupao, od Krušika, čiji je vlasnik država, dobio mine i bombe po nižoj ceni nego javno preduzeće Jugoimport SDPR, kao što su objavili BIRN i Arms voč. Osim što je tvrdio da njegov otac nije vlasnik nijedne firme koja trguje oružjem, ministar policije je rekao da Branko Stefanović nije vlasnik preduzeća GIM. Istine radi niko to nije ni tvrdio, jer su BIRN i Arms voč objavili faksimil iz koga se vidi da je ministrov otac, zajedno sa vlasnikom GIM-a Goranom Todorovićem, Mirkom Manojlovićem i poslovnim partnerima iz Saudijske Arabije posetio fabriku Krušik iz Valjeva. Stefanović senior se, dakle, u tom dokumentu navodi kao predstavnik, a ne kao vlasnik GIM-a. Sagovornici NIN-a, upoznati sa procedurama prilikom sklapanja ugovora o kupovini oružja, objašnjavaju da niko nijednu fabriku namenske industrije u Srbiji ne može da poseti bez odobrenja i najave. Takav dopis bio je dovoljan da BIRN i Arms voč otkriju da je Branko Stefanović direktno bio umešan u izvoz oružja iz Srbije. Doduše ne direktno preko svoje firme Junajted BG, već preko GIM-a, sa čijim vlasnikom, Goranom Todorovićem, već nekoliko godina blisko sarađuje. NJih dvojica su 4. decembra 2015, godinu i po nakon što je Nebojša Stefanović postao ministar unutrašnjih poslova, ortački osnovali Junajted BG. Obojica su do proleća prošle godine u toj firmi imali udeo od 50 odsto, a od 2. aprila 2018. Stefanović je jedini, stoodstotni vlasnik Junajteda BG. Ministrovog oca pokušao je da zaštiti i predsednik Srbije. „Prodaja oružja Saudijskoj Arabiji je dozvoljena, to nije krivično delo i zalagaću se da što više oružja prodamo“, rekao je Vučić na Pinku. Komentarišući optužbe da je Branko Stefanović kao predstavnik GIM-a najpre od valjevskog Krušika ugovorio kupovinu oružja po povlašćenoj ceni, a potom ga izvezao za Saudijsku Arabiju, Vučić je pozvao one „koji o tome govore da, ako imaju dokaze da je počinjeno krivično delo, neka ih dostave, a ako nemaju neka prestanu o tome da pričaju“. Nije predsednik ni pomislio da obeća da će nadležni organi sve to ispitati i otkriti da li je u celoj operaciji bilo korupcije, sukoba interesa, trgovine uticajem ili nekog drugog krivičnog dela. Na stranu to što nikome od zvaničnika ništa sporno nije bilo u činjenici da je otac potpredsednika Vlade, dok je 2017. zastupao firmu GIM u pregovorima sa Krušikom, još uvek formalno bio stalno zaposlen u jednom državnom preduzeću, u Telekomu Srbija. Iz te firme je i otišao u penziju, početkom 2018. Čak i da u ovoj priči nema nikakvih elemenata krivičnog dela, postoji nekoliko razloga zbog kojih bi u drugim državama već odavno zvonilo na uzbunu. U junu, na sajmu naoružanja i vojne opreme u Beogradu, koji je otvorio predsednik Vučić, ministar odbrane Aleksandar Vulin je izjavio da je u 2018. izvoz namenske industrije Srbije premašio 500 miliona dolara i da je bio tri puta veći nego 2011. Prema zvaničnim informacijama, koje je NIN-u dostavilo Ministarstvo trgovine, prošle godine izdata je 371 izvozna dozvola, a ukupna ugovorena vrednost izvoza je bila 824,1 milion dolara. Od toga je do sada, prema raspoloživim, ali nepotpunim podacima (sve izvozne dozvole važe godinu dana, dakle neke i do kraja 2019), realizovan izvoz od 290 miliona dolara. Za samo tri godine, od 2015. do 2017, devizni priliv od prodaje oružja strancima povećan je za 80 odsto - redom je rastao sa 304 miliona dolara na 442,5 miliona pa na 546 miliona dolara. I dok su prihodi od izvoza srpskog oružja dinamično rasli, skoro istim tempom padali su poslovni prihodi državnog preduzeća Jugoimport SDPR, na čije je čelo, kao v.d. direktora još u novembru 2012. postavljen kadar Srpske napredne stranke Jugoslav Petković, bivši načelnik opštinske uprave u Zemunu. Primera radi, u 2016. prihodi tog javnog preduzeća bili su 28,8 milijardi dinara, sledeće godine skliznuli su na 24,8 milijardi, a lane na 16,2 milijarde dinara. Drugim rečima, pre tri godine prihodi Jugoimporta bili su 77 odsto veći nego lane! Mnogo brže od ukupnih, strmoglavili su se prihodi Jugoimporta od izvoza. U 2016. od prodaje oružja i vojne opreme strancima na njegove račune slilo se više od 220 miliona dolara (24,7 milijardi dinara). Već sledeće godine prihodi od izvoza smanjeni su na 165 miliona dolara (17,7 milijardi dinara), a lane na 110 miliona dolara (11 milijardi dinara). S obzirom na to da je ukupan izvoz oružja značajno povećan, skoro udvostručen, a da su izvozni prihodi Jugoimporta 2018. bili upola manji nego dve godine ranije, više je nego jasno da je nekom drugom počeo da cveta posao. Pre svega privatnim trgovcima, među kojima je i GIM. Uspon te firme počeo je nekako baš od trenutka kada je njen vlasnik krajem 2015. osnovao prvu zajedničku firmu sa Brankom Stefanovićem, koji je, da podsetimo, u to vreme formalno još bio radnik Telekoma Srbija. Iako je GIM licencu za trgovinu oružjem dobio davne 2005, pre ortakluka sa ocem ministra policije. Neto dobit u 2015. bila mu je tek nešto veća od prosečne mesečne neto plate u Srbiji – oko 390 evra. Za samo tri godine otkako su Stefanović i Todorović počeli zajedno da posluju, prihodi GIM-a povećani su 118 puta (sa 16,4 miliona na 1,9 milijardi dinara), a profit čak 3.146 puta (sa 47.000 na 148 miliona dinara). Osim dinamičnog rasta, iz finansijskih izveštaja GIM-a da se naslutiti još ponešto. BIRN je objavio da je ukupna vrednost svih ugovora GIM-a sa Krušikom vredna skoro 43 miliona dolara. Jedan od tih ugovora sklopljen je 2016, a tri prošle godine. Uvidom u finansijske izveštaje NIN je utvrdio da do 2017. prihodi GIM-a ni u jednoj godini nisu bili veći od 350.000 dolara, pa se postavlja opravdano pitanje da li bi - da Stefanović senior nije bio posrednik - državne fabrike oružja uopšte pregovarale o ugovorima vrednim nekoliko desetina miliona dolara sa firmom koja ima tako mali obrt? NIN je, takođe, izračunao da su od početka 2016. do kraja 2018. ukupni poslovni rashodi GIM-a bili oko 24 miliona dolara (2,5 milijardi dinara). Iz ta dva podatka - uz ogradu da izvozne dozvole važe 12 meseci, a pošto su tri ugovora sklopljena od 5. marta do 26. juna 2018. deo poslova sigurno je realizovan u ovoj kalendarskoj godini - može se izračunati da je GIM do sredine 2019. valjevskoj fabrici trebalo da isplati još oko 20 miliona dolara za ugovorene mine i ručne bombe. Javnost bi trebalo da zna da li je taj dug Krušiku u celini isplaćen, jer ima indicija da GIM - osim što je imao privilegiju da oružje i vojnu opremu nabavlja po nižim cenama od svih ostalih, pa čak i od državnog Jugoimporta – tu robu još uvek nije platio. Ukoliko su ove sumnje opravdane, onda tu zaista nisu čista posla. Dobri poznavaoci prilika na tržištu naoružanja za NIN objašnjavaju da obično fabrike od kupaca traže da bar deo narudžbine plate unapred. Kada naručena roba bude proizvedena, krajnji kupac, sa posrednikom dođe da je pregleda i preuzme. To je uobičajena procedura, samo je pitanje da li kupac mora da plati avans 30, 50 ili 70 odsto. U ovom slučaju postoji sumnja da je GIM dobio robu, a da je pre toga nije u potpunosti isplatio. Ukoliko se to zaista desilo, to bi bilo prvi put u istoriji da neka fabrika namenske industrije finansira posrednika, tvrde sagovornici NIN-a, uz opasku da bi time valjevska fabrika mogla u nezavidan položaj dovesti ne samo sebe, već i svoje dobavljače, jer Krušik za mine „košuljice“ uzima od kovačnice, koja posluje kao deo Jugoimporta SDPR, od „Milana Blagojevića“ iz Lučana kupuje barut... Ako u dogledno vreme u tim fabrikama bude ugrožena likvidnost i ako, na primer, počnu da kasne plate, neko će možda i tražiti odgovor na pitanje zašto se to dešava. Oca ministra policije među trgovcima oružjem bije glas da je pokušao da obezbedi privilegovano mesto za GIM u još nekim fabrikama namenske idustrije, pa i u Prvom partizanu iz Užica. To je jedna od boljih fabrika namenske industrije, koja je lane poslovne prihode povećala sa osam na devet milijardi dinara, a nekoliko godina posluje sa profitom. Na sreću Užičana, otkako su pojedini mediji u Srbiji počeli da pišu o poslovima Branka Stefanovića, on je počeo za nijansu manje da se javno eksponira. Za razliku od Branka i Nebojše, treći Stefanović, Nemanja nije se javno eksponirao. No, uprkos tome KRIK je svojevremeno objavio dokumenta koja dokazuju da je rođeni brat Nebojše Stefanovića bio poslovni partner Jugoslavu Petkoviću, koji je u to vreme kao kadar SNS-a bio načelnik opštinske uprave u Zemunu. NIN je utvrdio da njih dvojica i danas imaju po 25 odsto u firmi Dajrekt print, čije je sedište u Ulici LJutice Bogdana 1, na stadionu Crvene zvezde. Već nekoliko godina Dajrekt print APR-u ne dostavlja finansijske izveštaje, već izjavu da nije imala nikakvih poslovnih aktivnosti. Partner ministrovog brata Nemanje, Jugoslav Petković preneo je svoja upravljačka prava u toj firmi na direktora, ali tek u decembru 2016, dakle četiri godine nakon što je postavljen za v.d. direktora Jugoimporta. I ova epizoda na izvestan način ukazuje na prilično isprepletane rodbinske i političke veze privatnih i državnih trgovaca oružjem. Osim što zajedno trguju oružjem, NIN je otkrio još neke zanimljive poslovne odnose Stefanovića i Todorovića. GIM je, naime, u svom finansijskom izveštaju za 2018. iskazao i „dugoročne finansijske plasmane“ od 50 miliona dinara. Od toga je 26,6 miliona dinara pozajmio Junajtedu BG (šest miliona) i Vorldvajd konstrakšn end inženjiring kompani (20,6 miliona), za koje Todorović navodi da su to njegova „zavisna pravna lica“, u kojima GIM ima 100 odsto vlasništva. Prava istina je da je Stefanović već godinu i po jedini vlasnik Junajteda BG, a u Vorldvajd konstrakšn end inžiniering kompani obojica imaju po 50 odsto. Zbog toga se i nameće pitanje zašto Todorović tvrdi da je dugoročne zajmove bez kamate davao navodno drugim svojim preduzećima, a u stvari je novac pozajmljivao dvema firmama, od kojih je u jednoj samo ortak sa Brankom Stefanovićem, a u drugoj je otac ministra policije jedini vlasnik. Uz pomenute, on je jedini vlasnik još dve firme, Junajted BG Vorldvajd i Seven stars kompani. Trgovanje oružjem u Srbiji počelo je da cveta pre nekoliko godina, kada su naglo pojačane porudžbine iz Saudijske Arabije. U međuvremenu, tražnja je počela da jenjava, ali je ovaj biznis i dalje isplativ. Dobar primer je i Partizan tek, firma koju je 2015. kupio jedan od najpoznatijih trgovaca oružjem Slobodan Tešić, koji je svojevremeno bio na crnoj listi SAD. Iako su poslovni prihodi te firme prošle godine skoro prepolovljeni, sa 5,25 na 2,89 milijardi dinara, njen neto profit je povećan za 91 odsto, sa 174 miliona na 333 miliona dinara. Upućeni tvrde da Partizan tek, kojem je u decembru 2018. Tešić pripojio drugu svoju kompaniju, Tehnoglobal sistems, nije jedina firma preko koje on posluje. Sagovornici NIN-a, upućeni u ovaj biznis, ističu da većina privatnih firmi koje se bave izvozom oružja podseća na zvezde padalice. Naglo se pojave, zasijaju, pa nestanu sa tržišta. U takve, po svemu sudeći spada i Krupnik, koji Arms voč pominje kao kompaniju koja je 2016. sa Krušikom potpisala ugovor vredan 69,7 miliona dolara. I zaista, te 2016. Krupnik je od izvoza prihodovao 1,2 milijarde dinara, naredne godine čak 2,9 milijardi, da bi lane pao na samo 638 miliona dinara. Izvori NIN-a tvrde da je sve ugovore sa GIM potpisao bivši direktor Krušika Mladen Petković. NJega je u decembru 2018. nasledio Vladan Lukić, a rođak v. d. direktora Jugoimporta Jugoslava Petkovića je 23. novembra „prekomandovan“ za novog direktora Zastava oružja iz Kragujevca. Isti izvori navode da pre dolaska u Jugoimport, odnosno u Krušik i Zastava oružje, Jugoslav i Mladen Petković nisu radili u namenskoj industriji i da ih je na ta mesta postavio SNS. Da li je Branko Stefanović, nekadašnji gitarista u vokalno-instrumentalnom sastavu Kurcšlus, svestan kakav je kurcšlus napravio u državi? Ili je logičnije pitanje, koliko je država zaslužna što je Stefanović senior tek uoči penzionisanja, pod stare dane, shvatio da možda ima smisla za biznis. I da li bi taj dar otkrio da Stefanović junior pre toga nije seo u ministarsku fotelju.