Oružje u rukama stranačkih vojnika

Prodaje oružja i vojne opreme u Srbiji je netransparentna i pod skoro potpunom je kontrolom vladajućeg SNS-a. To potvrđuje i poslednji slučaj, u koji je bio umešan Branko Stefanović, otac ministra policije, zbog čega postoji sumnja da se taj novac koristi i za partijske potrebe, smatraju stručnjaci. Zbog dobre zarade, u Srbiji je posle 2012. nastupila opšta pomama za dobijanjem izvoznih dozvola, a sumnje u zakonitost uvoza i izvoza naoružanja i vojne opreme podgrevaju u javnosti sve prisutnija, a od nadležnih organa nerazjašnjena saznanja o sprezi političkih i kriminogenih krugova u ovom biznisu, kaže za NIN Momir Stojanović, bivši predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost i bivši direktor VBA. „Većina izvoza naoružanja i vojne opreme je oduvek u Srbiji išla preko Jugoimporta SDPR. U poslednje vreme je nastupio opšti haos zbog pojave sve većeg broja privatnih firmi sumnjivog kredibiliteta i vlasništva. Sumnju u transparentnost ovog biznisa podgrevaju saznanja o sprezi menadžmenta Jugoimporta sa privatnim izvoznicima, koji su u vezi sa pojedinim političkim i kriminogenim krugovima. Opravdano se postavlja pitanje da li su i koliko urušene ratne materijalne rezerve Vojske prodajom naoružanja i vojne opreme iz njenih magacina? Da li se zbog izvoza i nečije zarade urušavaju i iscrpljuju kapaciteti i resursi namenske industrije? I konačno, da li se novac od ovakvih transakcija sliva u budžet ili džepove pojedinaca? Sa tog aspekta indikativna je i smena direktora u pogonima namenske industrije i ukidanje organa VBA u Jugoimportu, koji su oduvek pratili zakonitost njegovog poslovanja. Neprihvatljivo je i što je svojevremeno za direktora Krušika u Valjevu postavljen brat od strica direktora Jugoimporta. Jednako je neprihvatljiv politički uticaj na poslovanje Jugoimporta, angažovanjem u menadžmentu gotovo celokupnog rukovodstva SNS iz opštine Zemun“, tvrdi Stojanović. On ističe da bi u pravnoj državi javnost morala znati zašto je Vojska 250.000 komada ispravnih ručnih bombi M-84 proglasila nebezbednim, potom ih prodala Jugoimportu za 3,3 dolara po komadu, a ta firma Saudijskoj Arabiji za 18 dolara. „Kako je moguće nekome prodati neispravne bombe i gde je završio taj novac? Javnost mora da zna da li firma, u kojoj je suvlasnik otac ministra policije, ima ekskluzivno pravo za otkup minobacača iz Prve petoletke u Trsteniku po 11.000 evra, a izvozi ih za 21.000 evra po komadu? Ko stoji iza firme Temeks, koja se bavi izvozom naoružanja? Sve bi to javnost morala znati, a bojim se da nikad neće saznati“, navodi Stojanović. Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da sama prodaja oružja Saudijskoj Arabiji nije sporna, jer toj državi svoje oružje prodaju i SAD, Rusija i vodeće zemlje EU. Ali, veoma je sporno što je u Srbiji taj postupak netransparentan i pod partijskom kontrolom SNS-a. „Naše firme, koje trguju oružjem, kako državne, tako i privatne, pod kontrolom su SNS-a. U njih se dovode partijski ljudi ili prijatelji. Najčešće su to partijski vojnici, koji ranije nisu imali dodira sa prodajom oružja i vojne opreme. Srbija u Saudijsku Arabiju izvozi uglavnom artiljerijske rakete 128, 122 i 107 milimetara i minobacačke mine svih kalibara. Po tom kalibru koji se koristi za oružje zemalja istočnog bloka jasno je da Saudijci neke mine ne kupuju za sebe, već za prijatelje, tako da oružje iz Srbije ide dalje. Mi možemo po našem zakonu to da zabranimo, ali je to pitanje procene. Naši izvoznici su direktna konkurencija Rusima. Amerikanci municiju i mine kupuju kod nas i onda ih prebacuju u druge zemlje“, ističe Radić, uz napomenu da je raketa od 122 milimetra jedan od glavnih izvoznih artikala Krušika. „U slučaju Branka Stefanovića, Ministarstvo odbrane je saopštenjem pokušalo da obmane javnost, zamenom teza, a ušlo je i u nadležnost Ministarstva spoljnih poslova“, kaže Radić. Za njega je ključno pitanje da li su u povoljnijem položaju od ostalih, preduzeća sa kojima su povezani otac ministra policije Branko Stefanović i v. d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse Nenad Miloradović, te da li je Slobodan Tešić, još jedan od domaćih trgovaca oružjem, nekada bio povezan sa bivšim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, a sada sa vrhom aktuelne vlasti. „Za Miloradovića nema nigde dokumenata, kao što su se pojavila za Stefanovića. Mislim da je Miloradović mnogo prisutniji u tom poslu, ali je veštiji i njegovog imena nema u dokumentima. U jednoj firmi, koja je moguće vezana za njega, direktor je jedan profesor sa fakulteta. Postavlja se pitanje kako je taj profesor došao do novca. Partijska klika iz Zemuna kontroliše Jugoimport. Jugoslav Petković je kao kadar SNS-a sa mesta načelnika opštinske uprave u Zemunu došao na mesto v. d. direktora Jugoimporta. Mladen Petković, koji je demantovao da je njegov rođak, krajem 2018. je iz valjevskog Krušika prekomandovan za generalnog direktora Zastava oružja iz Kragujevca. Od prodavnice boja i lakova u Kameničkoj ulici, firma GIM Gorana Todorovića sada je postala jedan od vodećih izvoznika oružja i vojne opreme“, navodi sagovornik NIN-a. On ističe da bi u bilo kojoj normalnoj zemlji to bio predmet istrage. „Postoji jaka sumnja da se za partijske potrebe novac nabavlja i prodajom oružja i vojne opreme. Kada budu drugi politički odnosi, onda ćemo videti kako će se dokazivati te veze. Naš unutrašnji problem je kako se borimo protiv korupcije. Stav vladajućih ljudi je da se ne priča šta se dešava, ko pravi pare i gde te pare idu, kao i da se sve drži u tajnosti. Zato na ta pitanja nema odgovora“, zaključuje Aleksandar Radić.