Kocke pobegulje i megablam diletantske vlasti

Ko kaže da nas gradske vlasti lažu svaki put kada se uhvate za čekić, motornu testeru ili gradske pare? Glavni gradski urbanista je obećao spektakl povodom puštanja u rad renoviranog Trga republike i nesporno je da smo ga dobili. Teško da bi bolju i bizarniju dramaturgiju smislio i Mel Bruks u svojim najduhovitijim danima: samo mesec dana nakon što je glavni državni urbanista (trenutno zaposlen kao predsednik SNS-a) slavodobitno i nadmeno obelodanio da je od jablaničkog granita stvorio nešto što će odoleti avionima, kamionima, nuklearnim ratovima i vekovima, sve je otišlo dođavola. Jablanički granit se razbežao na sve strane (čak je i kamen odlučio da emigrira) i nekim čudom nad čudima se pred našim očima pretvorio u nešto što liči na obične betonske kocke. Taj biblijski prizor je umesto vatrometa upotpunio gejzer ili kako bi naprednjaci rekli – najveća fontana u Evropi, uz pomoć cevi koja je pukla u sveže rekonstruisanoj Ulici kraljice Marije, a vodena stihija je uz kamen i beton ponela i građane u nepoznatom pravcu. Naravno, našao se tu i Goran Vesić, urbanista u pokušaju, spreman da nam demonstrira svoj genijalni kapitalni projekat – biciklističke staze na potezu od Kalemegdana do Narodnog pozorišta. I taman dok nam je najavljivao da će do kraja sledeće nedelje biti „iscrtane biciklističke staze“ (tako on shvata njihovo postavljanje) pobeže mu cela ulica, a sa njom i pano za slikarske radove. I umesto da brzo smisli još jedna kapitalni projekat i nacrta ulicu, odlučio se za nešto još originalnije – naredio je da se kocke pobegulje rotiraju i ponovo postave jer je rotacija najbolji način da se beton pretvori u granit. „Iako smo se dosad u brojnim prilikama pitali ’Dokle s glupostima? ’, odnosno ’Može li od ovoga najnovijeg bisera još gore?’ - ispostavilo se, evo krajem leta, da je u ovom maniru vođenja Beograda poslednjih godina uvek moguće brzopletije, brljavije, lošije. No, megablam sa Trgom republike i potop u Kraljice Marije prevršili su baš svaku meru. Ona jeste bila prva žena vozač u našim krajevima, al’ vidim da sad neke žene i rone u njenoj ulici. Ovo je čas da se, a rekao bih da je Vesić koliko generator toliko možda prevashodno simbol jednog srljajućeg hrljenja koje mlati po ovom gradu sve usrećujući nas, povuče ona kočnica voza. Količina laži na Trgu, sa Trgom, oko Trga tolika je da bi, iako nije mart 1991, svi-svi-svi (učesnici u rekonstrukciji) trebalo da se sklone. Podseća me ovo sa ’rubikovanjem’ granitnih kocaka na (inače razložnu) buku oko Hercegovačke koja je sklonila sa stola mnogo veću temu šta se gradi u Beogradu na vodi. Sad ćemo sačekati prevrtljivce i prevrtače da opeglaju Trg republike, i u tom periodu zaboraviti da raskrinkaju lako ustanovljive činjenice ko je šta projektovao, ko je šta menjao, naručivao i brljao. O samom Trgu, bez laži i prećutkivanja, pričaće se u javnosti za dve, najdalje tri, godine“, kaže Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture. Pa, ukoliko za te dve-tri godine neki drugi alhemičar vrati pravnu državu na ove prostore, biće to više od priče – pre bi se reklo baš mnogo posla za tužilaštvo i sudove. Imajući u vidu da je zbog sumanute politike gradskih čelnika (u velikoj meri iznuđene od strane glavnog državnog urbaniste koji voli besmislene ali veoma velike statusne simbole), samo država spasava Beograd od bankrota, neko će morati da objasni zašto su svi građani ove zemlje preplaćivali raskalašnu zabavu metropole i zbog toga se odricali bolnica, jaslica i kanalizacije. Tokom prošle godine država je gradski budžet dopunila sa 7, 7 miliona evra, a ove godine je sprečila da „nepredviđeni troškovi dovedu do ugrožavanja tekuće likvidnosti“ tako što je iz budžetskih rezervi uplatila 220 miliona dinara. Prema proceni SzS, Trg republike je koštao 10 miliona evra, a realna cena ne prelazi 4,2 miliona. I to je tek početak, jer su radovi na Savskom trgu već otpočeli (imaćemo rimski teatar sa ogromnim spomenikom Stefanu Nemanji i sve to će simbolizovati železničku stanicu: valjda su nastale u starom Rimu a prvi putnik je bio Nemanja) i biće gotovi do Sretenja, kako kaže Vesić. Pa ako neko nije vernik u državi koja nije sekularna, onda mogu da mu uvale Trg kad god hoće. Uz to će se iz nepoznatih razloga raditi i Trg Nikole Pašića, da bi i u njega turili kocke i da bi sklonili postojeću fontanu i na njeno mesto postavili istu takvu! Samo je još nedostajalo da nam glavni gradski urbanista Marko Stojčić, uz pravdanje da će sve biti isto i baš onako kako su Beograđani navikli, tužnim glasom objasni da se ništa ne menja već oni jednostavno moraju i u taj posao da se ugrade. A da to i te kako može drugačije imali smo priliku da vidimo na Trgu u Šapcu, koji je veći od Trga republike. Koštao je 500.000 evra, umesto za 375 dana urađen je za 75 i još uvek u istom obliku stoji tamo gde je i postavljen. Pritom je prošao jednu ozbiljnu proceduru, izjašnjavanje građana i pre radova i u toku njih, javna nabavka je zbilja bila javna a sva dokumentacija dostupna. „Izjašnjavanje građana nam je bilo veoma bitno, čak smo sugestije prihvatali i tokom radova jer je to ’živa stvar’ koja ne može da se uradi bez građana. Uz to smo veoma vodili računa da, u situaciji u kojoj nam država duguje 30 miliona evra i svake godine nam uzima nova četiri miliona evra, trošimo samo onoliko novca koliko imamo. Za površinu od jednog hektara i za betonsko uređenje koje ima drvorede, fontanu, zelene površine i dečje igralište, potrošili smo dvadeset puta manje nego što je potrošeno za Trg republike i nismo građane maltretirali godinu dana. Pritom Trg republike nije samo beogradski, on pripada celoj republici, tako da je nedopustivo ovo što se dogodilo. Meni to svedoči da je Vučić potpuno izgubio kontrolu nad svim što se dešava i da su se na tom primeru pokazale sve slabosti SNS-a, sva njihova bahatost i zloupotreba sa svih nivoa. Sada ćemo sve ovo podrobno istražiti dok ne podnesemo državnim organima prijave: policiji, tužilaštvu, Agenciji za borbu protiv korupcije, Specijalnom tužilaštvu i Državnoj reviziji. Neko mora da objasni kako je došlo do toga da se toliki novac potroši i kako se to pravda“, kaže Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca. A zašto bi trebalo da se objasni kada je Vesić to već uradio – kriv je izvođač i niko drugi! Koga briga što nigde ne može da se vidi ugovor o nadzoru, što se ne zna ko je i kada odobrio da se promeni nagrađeni projekat i da se umesto valjanih odvoda za kišu postave kanalčići koji bi se i u daleko čistijoj i uređenijoj zemlji lako zapušili (a tamo ima ko da ih čisti i održava), što su kocke umesto u asfalt uronjene u pesak i što nas zamenik gradonačelnika otvoreno laže tvrdeći da se dokumentacija nalazi na Portalu javnih nabavki. I kome treba BIA da ustanovi, kao u slučaju Grdelice, krivca ili bar neko ko bi pregledao šta su zabeležile nadzorne kamere koje su radile bez prekida i „nadzirale“ rekonstrukciju, kada Vesić sve zna. I kada mu je Vučić odobrio da bude i tužilac i sud i porota iako je u taj skandal lično upleten do guše. „Čemu histerija“, izbekeljio se Vučić na sve koji bi u glavnom gradu voleli da stignu do radnog mesta (pa da budu vredni kao on), po mogućnosti na vreme, bez slomljene noge i ako je, nekako izvodljivo, bar relativno suvi. Ne može, što je dozvoljeno Jupiteru nije volu, pa neka se narod probija kroz rupe i povremeno valja u blatu u uslovima kada je ponovo zaustavljen saobraćaj, iako je Vesić obećao da se to neće dogoditi. Šta ima veze što je opet slagao, kada je Vučić tu da ga pohvali da je „baš sve uradio kako treba“ iako nam nije naveo dokumentaciju na osnovu koje je došao do tog amnestirajućeg zaključka. Baš kao što nam nije naveo ni dokumentaciju koja mu odobrava da on odlučuje o tome da li će smeniti ili pomilovati po glavi Vesića. „Iako ne može da škodi to što već nedeljama šira javnost brusi znanje o izvođenju građevinskih radova, uči o vrstama popločavanja, karakteristikama betona i granita, slojevima podloge, vezivnim sredstvima itd. postoji samo jedno suštinsko pitanje - ko će preuzeti odgovornost zbog toga što se nakon 365 dana izvođenja radova i dve nedelje nakon svečanog otvaranja rekonstruisanog Trga, tlo ispod naših nogu raspada? Naravno da predstavnici gradske uprave izbegavaju da daju odgovor... Jer je odgovor sasvim jasan. Ili je projekat po kojem su radovi izvođeni loš, za šta je odgovoran onaj ko je projekat odobrio, ili radovi nisu izvedeni po projektu za izvođenje, za šta je odgovoran nadzorni organ. Od samog početka je bilo jasno da nadležni ne osećaju ni najmanju odgovornost da nas makar obaveste (ako ne i da nas uključe u odlučivanje) o ovom važnom događaju za naš grad. Setimo se samo da je gradilište 365 dana bilo obavijeno reklamom za firmu koja izvodi radove, umesto prikazom budućeg izgleda glavnog beogradskog trga. Čini mi se da nas loši rezultati više ne iznenađuju i da nas sa pravom hvata jeza od svake nove najave radova u ’gradu kranova’. I tako će biti sve dok poštovanje načela transparentnosti i načela odgovornosti ne postane nedeljivo od obavljanja javne funkcije“, kaže Ksenija Radovanović, arhitektica. Ko će preuzeti odgovornost saznaćemo, možda, za pomenute dve-tri godine, ali ono što znamo je – ne samo da bi odmah trebalo da nas uhvati jeza od budućih radova, već je pravi trenutak i da otvoreno počnemo da paničimo. Jer, osokoljen Vučićevim milovanjem po glavi povodom fijaska sa Trgom republike, potopom, odlaganjem rekonstrukcije dva bulevara jer su i naprednjaci shvatili da je saobraćajni kolaps, Vesić je najavio izradu gondole. One na tri žice, koje će u čast predsednika možda biti i od zlata, pa će moćno cakliti dok se prva kabina ne surva u ponor u nedostatku struke koja bi nadgledala radove. Zbog koje će uzgred devastirati Kalemegdan, a u koju će neko verovatno sesti jer su mu dali sendvič ili zapretili gubitkom radnog mesta. Nažalost, to nije kraj. Uz sumanuto ugrađivanje u još sumanutije projekte, uz trajno uništavanje viševekovnog nasleđa (i geografskog i istorijskog i umetničkog), potrebno je prikazati i dokazati svu bahatost i nevaspitanje, jer takvom profilu ljudi samo to omogućava da se osećaju moćno. A ako je glavni republički urbanista smislio da je nova uvreda kojom se uspostavlja dijagnoza i postiže cilj „čemu histerija“, onda su tu i ostali da je primene. „Gondola će biti izgrađena uprkos histeriji agresivne manjine“, uskliknuo je taze pomilovani Vesić. I poslao zastrašujuću poruku, mnogo goru od one koju nam je upriličio darivajući raspadnut i od zelenila očišćen grad za neobjašnjivo mnogo novca. Poruku da u ovoj zemlji nema i neće biti druge vlasti do naprednjačke, jer je čak i treća grana vlasti – pravosuđe, samo histerična manjina. To što su Upravni i Kasacioni sud zabranili da se podigne gondola, za zamenika gradonačelnika nije obavezujuće u zemlji Srbiji. Naprotiv, toliko je besmisleno da sudijama može da izrekne dijagnozu „histerije“ i „agresivnosti“, što bi u ovom slučaju trebalo da bude dovoljno da se oglasi Ustavni sud ili da konačno čujemo kakvu boju glasa ima državna tužiteljka. Drugi problem, koji nažalost ne podleže pravosuđu, jeste pitanje Vesićevog vaspitanja. Verovatno ne zna ko je istoričarka umetnosti i predsednica Evropa Nostre u Srbiji Irina Subotić, ali i da zna teško da bi je to spaslo od optužbe da je „histerična“ jer je sa najvažnijom evropskom organizacijom za zaštitu nasleđa odradila ogroman posao za zaštitu Kalemegdana sasvim besplatno. „Histeričnu agresivnu manjinu, koja smatra da je skandalozna namera da se na Kalemegdanu diže žičara, čini skoro 15.000 potpisnika peticije na internetu i gotovo 3.000 žitelja Beograda koji su na samom Kalemegdanu dali svoj potpis protiv ’gondole’, Srpska akademija nauka i umetnosti, Srpsko arheološko društvo, Odeljenje za arheologiju i Centar za teorijsku arheologiju Filozofskog fakulteta, Društvo konzervatora Srbije, Akademija arhitekture Srbije, Nacionalni komitet IKOMOS-a, Nacionalni komitet IKOM-a, stručnjaci dvadesetak organizacija koje se bave istraživanjem i zaštitom kulturne i prirodne baštine... Tu su i svetski eksperti koji rade na zaštiti Rimskog foruma, atinskog Akropolja, carigradskih zidina, funkcioneri Uneska i Evropske investicione banke... Evropa Nostra je podnela izveštaj na 50 strana o negativnim posledicama potencijalne izgradnje, o čemu je letos pisao NIN. Podršku su dali mnogi mediji i, pre svega, žitelji Beograda. A ko stoji iza odluke da se uprkos svemu i dalje govori o ’gondoli’?“, pita se Irina Subotić. Kako ko? Pa naredbodavci rotiranja kocaka, koji ne vole besplatne stvari jer u njih ne mogu da se ugrade.