Invazija praznih pretnji

Da bismo sagledali kontekst aktuelnih zbivanja u Zalivu potrebno je da se vratimo unazad. Na pooštravanje američkih sankcija koje mu satiru ekonomiju i slanje američkog vojnog pojačanja u tu zonu, Iran je odgovorio najavom izlaska iz nuklearnog sporazuma i ohrabrivanjem Huta da sabotiraju saudijska naftna postrojenja. Napad koji su jemenski Huti, pobunjenici, izveli u subotu 14. septembra na dva strateška petrohemijska objekta u Saudijskoj Arabiji dovodi u pitanje mir u celom regionu. Pozivajući se na iransku agresiju Vašington u sve većem obimu odobrava prodaju oružja Saudijskoj Arabiji. Ujedinjeni Arapski Emirati strahuju od zatvaranja Ormuskog moreuza, što bi ih potpuno odvojilo od svetskih trgovinskih puteva i ugušilo ih. Svi akteri u regionu ispoljavaju pojačanu nervozu. Znamo koliko je eksplozivan temperament američkog predsednika Donalda Trampa i znamo da za njega iransko pitanje predstavlja opsesivnu temu. Postavlja se pitanje kako zaustaviti eskalaciju sukoba? Napad o kome je bilo reči izveden je pomoću deset dronova, a na meti su se našla dva najveća naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji, na lokacijama Abkaik i Kurais. Saudijci su tvrdili da dronovi nisu poslati iz Jemena. Vašington je isto tako požurio da optuži Teheran. Tako je američki državni sekretar Majk Pompeo, ubrzo posle subotnjeg napada Huta, izjavio: „Iran je izveo dosad neviđeni napad na energetsko snabdevanje celog sveta… Pozivamo sve zemlje da javno i nedvosmisleno osude iranske napade“. Teheran je odbacio, kako je naveo, „te jalove i slepe optužbe i komentare kao neshvatljive i sulude“. Dronovi koje poseduju Huti, sklopljeni pomoću delova iranske proizvodnje, mali su po dimenzijama i imaju različite brzine kretanja i različite putanje, zbog čega je njihovo presretanje otežano. Jasno je, dakle, da saudijska petrohemijska postrojenja očigledno još nisu zaštićena, uprkos znatnim ulaganjima. Rijad je mnogo investirao u razvoj odbrambenih sistema zemlja-vazduh, kao što su američke protivraketne baterije „patriot“, radarski uređaji i ultramoderno vazduhoplovstvo. Samo u 2018. godini Saudijska Arabija je na oružje potrošila više od 65 milijardi dolara. Odmah nakon napada energetski sektor je na samom otvaranju berze zabeležio pad od čak 4,7 posto. Saudijska kraljevina, inače, najveći svetski izvoznik crnog zlata, saopštila je da je zbog napada bila prinuđena da upola smanji proizvodnju nafte. Privremeno suspendovanje radnih operacija u oba postrojenja dovelo je do smanjenja proizvodnje za 5,7 miliona barela dnevno, što iznosi oko šest posto globalne ponude nafte na tržištu. Prvog narednog ponedeljka, 16. septembra, cene sirove nafte su skočile za 10 posto, što je predstavljalo posledicu napada dronovima iz Jemena. Neki analitičari već predviđaju da se narednih nedelja može dogoditi da cena barela nafte ponovo dosegne vrednost od 100 dolara. Ovde su ključna dva elementa: dužina obustave rada na napadnutim postrojenjima i razvoj geopolitičke situacije u regionu. Ako se pođe od pretpostavke da se ni jedan od tih dvaju faktora neće razviti do ekstrema, razumno je pretpostaviti da će cena barela nafte nastaviti da se kreće između 55 i 65 dolara dnevno. Pored nesigurnosti izazvane na tržištu nafte, napadi su pojačali strahove od mogućeg intenziviranja regionalnih napetosti između različitih protagonista na Bliskom istoku. U tom sukobu zvanična jemenska vlada uživa podršku Saudijske Arabije - koju opet podržava SAD - dok pobunjene Hute podržava Iran. Istorija pamti da je saudijski kralj Ibn Saud, kada se 14. februara 1945. godine sastao sa predsednikom Franklinom D. Ruzveltom na američkom razaraču u Sueckom kanalu, obećao da će Americi uvek biti na raspolaganju sva saudijska nafta, u zamenu za zaštitu kraljevine. Sada, međutim, bezbednost Saudijske Arabije za Amerikance prvi put više nije strateški prioritet. Za razliku od ranijih naftnih kriza, Amerikanci više nisu u položaju energetske zavisnosti od Bliskog istoka i pre svega od Saudijske Arabije. Naprotiv, Amerika postaje sve veći izvoznik nafte zahvaljujući eksploataciji nafte iz škriljaca. U tom smislu, rast cena nafte na svetskom tržištu samo će povećati profit američkih petrohemijskih kompanija. Sasvim je sigurno da ni Rusija nema ništa protiv tog skoka cena. Na kraju će sve zavisiti od sposobnosti same Saudijske Arabije da brzo ponovo uspostavi proizvodnju nafte u punom obimu. Kraljevina obećava da će mobilisati svoje velike naftne rezerve kako bi ublažila udar koji je nastao zatvaranjem postrojenja državne kompanije Aramko, a američki predsednik Tramp je izjavio da je on spreman da povuče isti potez u Sjedinjenim Državama i pusti u promet naftu iz američkih strateških rezervi. Za strateškim rezervama posegnuće i Kina, pa je racionalno očekivati da će maksimalna cena nafte biti 80 dolara za barel. Ovde bi trebalo ponovo ukazati na politički kontekst krize. SAD su se odlučile na uvođenje ekonomskih sankcija protiv režima mula u Iranu, zabranjujući Teheranu da svoju naftu prodaje u inostranstvu. Osnovni cilj sankcija jeste da se Iran liši mogućnosti da ima bilo kakvu regionalnu prevlast i da se primora da se odrekne ne samo aktivnosti na obogaćivanju uranijuma, već i pokušaja da bitnije utiče na zbivanja u četiri arapske prestonice - Bejrutu, Bagdadu, Damasku i Sani. Očigledno je da se senka iransko-saudijskog konflikta teško nadnela na ukupnu geopolitičku situaciju na Bliskom istoku. „Ni rat ni mir“ - to je oprezan stav koji su Amerika i Iran održavali više od 30 godina. Na obično dobro obaveštenom britanskom portalu Bliskoistočno oko Dejvid Herst je veoma detaljno objasnio da Tramp neće rizikovati da uđe u ovaj rat jer on nije vojni lider, nego trgovac. Navešćemo ovde osnovne teze iz članka objavljenog u maju ove godine koji je i dalje vrlo aktuelan: „Sada kada SAD ulaze u predizborni period, Teheran je svestan da će američki predsednik radije zaključiti sopstveni nuklearni sporazum sa njima nego krenuti u rat. To je potvrdio i jedan visoki irački zvaničnik u Bagdadu. Javnost nije bila unapred upoznata sa Pompeovom posetom Bagdadu. Irački premijer Adel Abdel-Mehdi je očekivao da američki državni sekretar za vreme svoje posete barem najavi napad na Iran ili slanje nosača aviona i bombardera B52 u Zaliv, što bi sve predstavljalo demonstraciju sile. Pompeo je zatražio od Abdel Mehdija da stavi do znanja Teheranu da Amerika ne želi rat i kako je jedino što Tramp želi zapravo novi nuklearni sporazum - sporazum koji bi on mogao da predstavi kao svoje delo. „Pompeo je rekao da SAD žele novi sporazum. Abdel Mehdi je odgovorio da su Iranci ponosan narod i da neće ponovo otvarati poglavlje nuklearnog sporazuma. Sugerisao je, međutim, da bi Iran možda mogao biti otvoren za jedan dodatni protokol“, izveštava portal pozivajući se na visokopozicionirani irački izvor, uz napomenu da je Pompeo na to odgovorio da bi dodatni protokol ’mogao biti dobra ideja’. „Iran nije pokazao da je zainteresovan za direktnu i neposrednu komunikaciju sa Trampom. Velemajstor igre na dugi rok i naviknut na ekonomske sankcije, Teheran zna da Amerika više nema vremena za treći zalivski rat tokom prvog Trampovog mandata. On je trgovac. Sujetan je i zato ga može zavesti ideja da sklopi vlastiti sporazum sa Iranom, kao pravni instrument kojim bi mogao da se podiči pred celim svetom. Uprkos njegovoj retorici, on u praksi nije vrhovni komandant pun entuzijazma za vojne poteze. Ponaša se potpuno suprotno od onoga što je bivši američki predsednik Teodor Ruzvelt svojevremeno predstavio kao svoj spoljnopolitički kredo: `Govori tiho i nosi veliki štap; daleko ćeš stići’. Tramp govori veoma glasno i maše štapovima najrazličitijih veličina i vrsta, ali nijedan od tih štapova u stvarnosti nije onako moćno sredstvo odvraćanja kakvo bi on želeo. Za pripremu vazdušnih udara na Iran bili bi potrebni čitavi meseci i, što je još važnije, meseci bi bili potrebni i za njihovo izvođenje. Napadi na planirane ciljeve bi morali da budu ponavljani sve dok se ne dokaže da su mete uništene. Taktika munjevitih udara kako bi se paralisao neprijatelj ne bi mogla da se primeni na Irance. Iran dobro zna da on nije u dovoljnoj meri zainteresovan za tu borbu i da nema ni dovoljno vremena da se za nju pripremi. Zato je u interesu Irana da što više odugovlači i čeka da vidi da li će Tramp osvojiti drugi predsednički mandat“, piše sajt Bliskoistočno oko. Takođe, jedno od glavnih pitanje je da li će se saudijski prestolonaslednik Muhamed bin Salman odvažiti da izazove sukob? Najsjajnije zapadno oružje i najnovija tehnologija kojom se princ tako rado hvali nisu pokazali vrhunske rezultate u rukama njegove vojske. Javnost je, isto tako, upoznata da je ruski predsednik Vladimir Putin predložio Saudijcima da kupe ruske protivvazdušne projektile. Dok je boravio u Turskoj, na tripartitnom samitu sa Iranom i zemljom-domaćinom, Putin je kazao da Rijad treba da poboljša svoje sisteme protivvazdušne odbrane. Stoga je pozvao Saudijsku Arabiju da se opremi ruskim oružjem. Ako Moskva zaista uspe da proda skupo i sofisticirano oružje Saudijcima, to će, pored skoka cena nafte, predstavljati pravu blagodet za ruski budžet... Kada uporedimo Trampa i DŽordža Buša vidimo da su na delu dve potpuno suprotne škole mišljenja. Neokonzervativci su u globalizaciji videli priliku da američke vrednosti budu univerzalno prihvaćene - milom ili silom. To je čuvena „transformaciona“ diplomatija. Tramp je sasvim drugačiji - njegov neonacionalizam je gotovo suprotan „transformacionoj diplomatiji“: Ako nam globalizacija može biti od koristi, to je dobro, ali ako dobitka nema, mi se iz toga izvlačimo. Američki predsednik je čovek koji, uprkos svim svojim verbalnim ekscesima, smatra da sveobuhvatna vojna akcija možda ipak nije najbolji pristup razvoju savremene spoljne politike. Istine radi, moramo ukazati i na niz neuspeha koje u poslednje vreme Bela kuća beleži na spoljnopolitičkom planu. Tako je, na primer, Severna Koreja nadigrala Amerikance. Kada je reč o iranskom pitanju bilo je objašnjeno da će ta zemlja u roku od nekoliko nedelja po uvođenju teških sankcija biti na kolenima i da će morati da se potčini - a to stanje traje već gotovo dve godine. Rezultat je čak gotovo potpuno suprotan - u Teheranu su umerene snage oslabljene a konzervativci preuzimaju vlast. U svakom slučaju, očigledno je da ta zemlja ne želi kompromise pod pritiskom. Ni u ostalim bliskoistočnim zemljama stvari po Ameriku ne stoje bolje. U Siriji, Sjedinjenim Državama je ostao samo mali prst. Da i ne pominjemo Avganistan i tajne pregovore čiji je ishod katastrofalan, pa su američki vojnici i dalje izloženi terorističkim napadima. Tu je i izraelsko-palestinski problem i propali plan Trampovog zeta Kušnera. Srećom, tu je Evropa. Ona je do te mere podeljena, da američki predsednik ima osećaj da se stvari na Starom kontinentu odvijaju u dobrom pravcu, Boris DŽonson je predsednik britanske vlade, populisti su u naletu - ali, slaba je to uteha. U Trampovom duhu leži ideja evolucije od kauboja do čoveka koji vešto sklapa pogodbe, polazeći od toga da na kraju treba da se dogovori sa svojim protivnikom. Scenario je sledeći: posle napetosti, vodi se otvoren razgovor nakon koga sledi veliko pomirenje, pa onda srdačno rukovanje... Na kraju se sve ovekoveči „istorijskom“ fotografijom. Tako se sklapaju poslovi i to je pristup koji je toliko ispravno analizirao Dejvid Herst. Šta posle slike... to je već druga stvar. Indikativno je kako mediji jedva da izveštavaju o tome da se međunarodna koalicija na Bliskom istoku polako raspada - Ujedinjeni Arapski Emirati su praktično izbačeni iz igre jer su shvatili da imaju isuviše mnogo toga da izgube u eventualnom ratu u Zalivu. Saudijska Arabija analizira ono što je morala da otrpi - za svega nekoliko minuta polovina njene proizvodnje nafte je obustavljena! Saudijci bi naravno da se bore protiv Irana do poslednjeg Amerikanca, i to na tuđoj teritoriji, što Tramp jako dobro razume - tako da se stiče utisak kako u ovom trenutku veze između Vašingtona i Rijada slabe. Konačno, stvari se menjaju i u Izraelu: Benjamin Netanijahu nema mnogo izgleda da ponovo postane predsednik vlade. Trougao Rijad - Tel Aviv - Vašington, koji je dugo predstavljao okosnicu nove bliskoistočne politike, počeo je da propušta vodu. Taj brod tone i zato Tramp mora pokušati nešto drugo i drugačije. Ne smemo zaboraviti da je Iran zemlja duge i bogate istorije, koja više od jednog milenijuma nije nikoga napala. Vašingtonski stratezi su svesni da ona nikako ne može biti lak plen. Na drugoj strani, Saudijska Arabija već decenijama ide iz konflikta u konflikt, uporno nastojeći da se nametne regionu, a iznutra ostaje duboko konzervativna i do te mere nestabilna, da se njene unutrašnje protivrečnosti lako mogu preliti na okolne zemlje. Vašington neće rizikovati da uđe u sukob kako bi zaštitio oslabljenu saudijsku kraljevinu. Slanje nosača aviona u Persijski zaliv uz neku sasvim usku i strogo ograničenu vojnu akciju – i to samo u krajnjem slučaju – verovatno je maksimum koji se u datom trenutku može očekivati. Osim toga, grozničavo insistiranje američkih neokonzervativaca da vojnim putem reše sve konflikte na Bliskom istoku ostavilo je za sobom kao posledicu mnogobrojne bankrotirane i propale zemlje - Liban, Irak, Libiju, Jemen i Siriju. Teško da Vašington sada želi da tom spisku doda još neku državu...