U Pionirskom parku

Usobu mi je ušao slepi miš!? I kruži iznad moje glave i sve strepim da će da se strmoglavi i da me išćoravi, pa da budem slep kao on! A, dan pre toga, Maja mi je, na Mokranskom vrelu, pričala vic o vrabici i slepom mišu?! Kao, vrabica varala vrapca sa slepim mišem, a vrabac to dozna pa je kudi: „Šta si našla u njemu? Ne vidiš li koliko je ružan, a i slep!?“ A vrabica će: „Da, ali je pilot!“ E sad, nisam pilot, samo sam dete kraljevog pilota, a nisam ni ružan, ni bože me prosti, slep! Mada ličim sebi na slepog putnika na brodu ovog 21. veka koji, tek što je isplovio, ali vidi se da neće daleko da stigne, svakako, ne na svoje odredište... Zato sam i nameravao da Marini Abramović obnovim poziv za performans u Vidovu. Nas dvoje bili bismo na mojoj Nojevoj lađi i iščekivali bi novi Veliki Potop! Performans bi počeo za Đurđevdan, jer onaj Nojev Potop je i počeo na taj dan, pre 7.528 godina... Elem, spremao sam se da krenem za prestonicu da jurim Marinu, kad, zove me Ćuta! Kako koji Ćuta!? Onaj, vođa pokreta za zaštitu staroplaninskih reka, a na koje su se ostrvili Alekovi tajkunčići da na njima prave mini-hidrocentrale! I, poziva me Ćuta da, u ovu prošlu subotu, na Malu Gospojinu, pođem sa njima u beogradski Pionirski park, te da ispred zgrade Predsedništva govorim na mitingu. Tu, iz mesta, prihvatim poziv. A u Pionirskom parku se, brale, okupilo oko dve hiljade građana! Po Ćutinom scenariju, govorio sam poslednji da mom Aleku „zapržim čorbu“. I nisam hteo da se kitim tuđim perjem, hoću reći, herojskom hrabrošću Piroćanaca i meštana Stare planine, pohvalio sam se da sam spasio Mokransko vrelo od niškog vodovoda. Jer, po meni, reke i rečice, ne samo Stare planine, već su odbranjene, sada treba uzeti u zaštitu šume i vrela, a njih veliki gradovi otimaju za pijaću vodu i tu im treba stati na put. Ako hoćeš, bajo, da živiš u Beogradu ili Nišu, a ti pij vodu iz Save ili Nišave! Nego nisam odoleo da ne kažem da se u smederevskoj železari topi radioaktivna ruda koju Kinezi dovlače, čak, iz Južne Amerike, i da treba da budemo srećni što su nam Kinezi uzeli i rudnik zlata u Boru. A vidim, po Beogradu šetaju, već, i kineski policajci, pa sam, na mitingu, savetovao mom Aleku da pozove i nemačke i engleske i američke policajce, a možda i ruske te da se više, zaista, ne zna šta je Srbija i da li, uopšte, postoji kao država. Dobro, omaklo mi se, rekao sam da će moj Alek da završi kao Čaušesku. Iz Pionirskog parka, moja Greta iz Zemuna odvela me na Tašmajdan, u „Poslednju šansu“ na „ranu večeru“. I, da se razumemo; Greta je jedno ezoterijsko biće i moja „duboka prijateljica“, ništa manje i ništa više. U „Šansi“ zaboravim na Marinu i sa Gretom ćaskam o „Veroniki“, mom novom romanu u pripremi. I, gle, Greta na internetu nađe da SPC o Veroniki, jednoj od Isusovih žena, zna samo iz „OHRIDSKOG PROLOGA“ vladike Nikolaja Velimirovića! K. G. Jung, moj guru iz Švice mi, u „Šansi“, šapuće: „Shvataš li da je vladika Nikolaj znao da je Isus iz Ohrida, ali je to krio kao zmija noge! I nije li se i u ’Pismima iz Indije’, vladika ’izdao’ da je znao da je Isus bio u Indiji!?“ U nedelju sam bio na ručku kod Aleksandre i Veke, na šarana punjenog orasima! Aleksandrin specijalitet, bato! Plus, tikveška „tamjanika“! Veka mi kaže da ni državni ni nezavisni mediji nisu preneli šta sam govorio u Pionirskom parku!? Kao da tamo nisam ni bio! Mrak je, mrak nad Srbijom... A moja Crna se oblizuje na punjenog šarana pa kaže: „Mene zanima šta bi ti sa Marinom radio na Nojevoj lađi u Vidovu? Eeej, četrdeset dana! Možda da se malo igrate i u hramu boga Vida, naravno, ako to hoće Marina...“