Kad je teško - Babić

Omiljena rečenica predsednika Srbije, u komunikaciji sa opozicijom ili kritičarima njegove politike i kadrova, mogla bi da se parafrazira: Neće ova vlast da bude ničiji džak za udaranje! I zbilja, „udarci“ javne osude još uvek se uspešno odbijaju o nosioce vlasti jer je predsednik podigao čvrst bedem koji nesavladivo razdvaja njihove postupke i odgovornost. Videli smo to još onda, u aferi helikopter, pa nakon akcije fantoma u Savamali, pa u toku aktuelne rekonstrukcije rekonstruisanih rekonstrukcija u Beogradu, čardaka na Kopaoniku koji je čvršći od zakona, lažnih doktorata i sumnjivih diploma, džipova bez registarskih oznaka koji seju strah u vreme lokalnih izbora, poslova čiji su efekti u opisu posla tužilaštva i policije... I šta god da protagonisti Vučićeve politike urade - to je u redu! Jer, on je tu da ih bezuslovno brani. I on će, uprkos lako dokazivim činjenicama i istini, da ih zaštiti: Ne dam Lončara! Ne dam Malog! Ne dam Gašića! Ne dam Stefanovića, Ne dam Vesića! Ne dam čak ni Simonovića, ni Jutku.... Predsednik je odavno jedini i neprikosnoveni arbitar u onome što je isključivi posao institucija, koje je u međuvremenu, da mu ne smetaju, ukinuo ili obesmislio. Zato za ne(dela) srpskih funkcionera, dok su lojalni i poslušni, nikakva prepreka nisu zakoni, ni pravo, ni pravda, a kamoli moralne norme ili etički principi. Ipak, ima jedan funkcioner vlasti koji je baš pogodan kad predsedniku zatreba taj bokserski rekvizit - džak za udaranje i vežbanje kondicije otpora prema odgovornosti. Naročito u nedeljama u kojima se toliko namnože afere njegovih saradnika da nema dovoljno čepova kojima bi zapušio sve rupe. A skandali su tako surovo očigledni da prete da kroz ono malo nepokorenih medija stignu i do njegovih potencijalnih birača, što treba sprečiti po svaku cenu. Zato kad god je predsedniku teško, tu je Zoran Babić! Em se sam namešta, em ne pruža otpor. I nikad se ne buni, lako podnosi udarce jer zna da posle njih faktički nema nikakvih posledica. A i da ih ima, opet bi rekao da se predsedniku divi i fizički i mentalno. Takav je to čovek. Idealno tipska figura političkog poltrona. I zato uzoran rekvizit za populističku predstavu o skromnom predsedniku: „Koliko sam ti puta, Babiću, rekao, što ideš u elitna letovališta na Hvaru, Brionima… Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću - nađi druga u Sopotu, a ne na Brionima, jer naš narod nema drugove na Brionima”. Ili o saosećajnom, pravednom i humanom predsedniku: „Ne razumem Babića koji nije mogao da ode do porodice Stanike Gligorijević (koja je poginula na naplatnoj rampi u Doljevcu), već je saučešće samo izjavio telefonom. Stigao je da ode u Grčku, Brione i Minhen, a nije u Knjaževac”. Rekao je to Vučić u jutarnjem programu svoje omiljene televizije, a potom su ti njegovi citati, uz komentare koji potenciraju zgražavanje nad bahatošću mangupa iz sopstvenih redova, na marginu medijske i javne pažnje bacili druga pitanja: kako se to, osam meseci posle nesreće, Vučić setio da obiđe porodicu Gligorijević, zašto to nije uradio pre mesec dana kad je tim istim putem prošao za Knjaževac? A još važnije, odakle njemu snimci nesreće? I po kom zakonu ih on selektivno nudi na uvid, a u stvari sprečava da se javnim učini ključni dokaz. Stvar je, međutim, krajnje prozaična: Zoran Babić vaskrsava kao negativna medijska meta da odvuče pažnju javnosti sa tema koje su za ovu vlast neprijatne: kad postaje jasno da studenti ne odustaju od zaposedanja Rektorata. Kad cementiraju svoj zahtev za javnom osudom upada pristalica SNS u prostorije Univerziteta i traže odgovor ko ih je poslao. I kad političke diskvalifikacije vlasti kojima su izloženi, ne mogu da zamagle da se studenti bune protiv rušenja ugleda Univerziteta koji nije u stanju da donese konačni sud o doktoratu ministra finansija Siniše Malog. Odnosno, epizoda sa Babićem je trebalo da skrene fokus javne pažnje kad hakovanje stranih sajtova ne uspeva da zaustavi pitanja o ulozi oca ministra policije Branka Stefanovića, koji je preko noći postao privilegovani posrednik u poslovima trgovine oružjem koje je završilo u rukama islamističkih grupa u Jemenu. Odgovornost je sasvim nepoznata reč za aktuelni režim. Zato predsednikove najave kadrovskih provetravanja mogu da obraduju samo još one mnogo naivne glasače.