Falsifikatori demokratije

Pre skoro pet godina sastavio sam kratak spisak saveta balkanskim vladarima. U deset preporuka glumio sam Makijavelija balkanskim vođama koje žele da zadrže vlast nauštrb demokratije. Od tada su takvi vladari još brojniji. Ova vrsta vladavine ima mnogo imena – „hibridni režim“, „okrnjena demokratija“, „poluautoritarna vlada“ ili „falsifikovana demokratija“. Usvojio sam termin „konkurentni autoritarizam“, koji naučnici obilno koriste. Kojim god se imenom služili, svako opisuje vladu koja je formalno demokratska; sa izborima, opozicijom i medijima. U praksi, međutim, demokratija ne funkcioniše i vladari manipulišu pravilima u svoju korist. Takvi su režimi postali češći u svetu, od Erdogana u Turskoj do Orbana u Mađarskoj. Neki se služe nacionalizmom, religijom, populizmom ili jednostavnom korupcijom kako bi ostali na vlasti. Balkan nije imun. Prethodne decenije, zapadni Balkan je ponovo doživeo pojavu konkurentnih autoritarnih režima, koji u formalno demokratskom okruženju vladaju autoritarnim metodama. Ti su režimi deo većeg svetskog trenda i mogu da uče na ranijim iskustvima regiona, pogotovo iz devedesetih. U regionu ne postoji šablon, i autoritarne crte su najizraženije u Srbiji, u Severnoj Makedoniji tokom vladavine Nikole Gruevskog, u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj pod dominacijom Milorada Dodika. Slično se, međutim, može naći i drugde. Takvi režimi ne odbacuju demokratiju otvoreno, već moraju da nađu ravnotežu formalnih demokratskih struktura – da bi proces pridruživanja Evropskoj uniji ostao živ, između ostalog – i želje da zadrže moć i crpe državne resurse. U knjizi Uspon autoritarizma na zapadnom Balkanu (Palgrejv, 2019) pokušao sam da objasnim nastanak takvih režima i osam njihovih ključnih osobina. 1. Stalno krizno stanje Autokratskim vladarima zapadnog Balkana krize služe da konstantno suspenduju normalnu politiku. Ta vrsta „kriznog menadžmenta“ manje služi tome da rešava ili ublažava krize, a više ih stvara da bi ih razrešila. Umesto podstaknutog nasilja širokih razmera, vidimo proizvodnju četiri vrste kriza. Prvi tip je kriza koja uključuje pretnju vlastima, i tako pruža priliku da se opozicija predstavi kao izdajnička i(li) da se pronađu inostrani neprijatelji i domaća politika podvrgne bezbednosnim merama. Druga vrsta usmerena je na međuetničke odnose i rizik obnovljenog nasilja, pa služi tome da se skrene pažnja sa svakodnevne politike i podiđe etno-nacionalnom diskursu. Treći tip je kriza bilateralnih odnosa sa susedom i stvaranje tenzija. Sve tri vrste imaju i domaće i međunarodne svrhe. Četvrtu vrstu, najzad, čine vanredni izbori. Oni možda po sebi nisu kriza, ali su prilika da se suspenduje redovno upravljanje, i da u kampanji opozicija i dalje bude na nišanu, a državni resursi upotrebljeni u partijske svrhe. 2. Dinamika stabilokratije Spoljna legitimnost koja se daje konkurentnim autoritarnim režimima može se nazvati stabilokratijom, pošto se rađa na obećanju stabilnosti – pogotovo za strance – nauštrb demokratije i vladavine prava. Ovime ne želim da kažem da stranci – partije, institucije EU, ministri i drugi – žele da podržavaju autokrate, ili da su uvek svesni (ili da žele da budu svesni) nedemokratskih praksi koje podržavaju. Složen skup razloga podstakao je spoljni svet da zanemari demokratiju i vladavinu prava. 3. Uspon novih spoljnih aktera Evropska unija i SAD bile su dominantne snage na Balkanu od ranih devedesetih, ali je uticaj drugih zemalja sve više rastao. Spoljni akteri mogu ekonomski da pomognu regionu, ali mogu i da ojačaju autoritarizam. Nekada su direktni, poput Rusije, i otvoreno podržavaju autoritarne vođe i osuđuju proteste i opoziciju, kao što se dogodilo tokom šarene revolucije u Severnoj Makedoniji. U drugim slučajevima, netransparentni ekonomski dogovori daju prednost čvrstorukašima i neformalnosti, za šta su primer velike investicije Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiji. 4. Porobljavanje države i slabe institucije U godišnjem izveštaju o Makedoniji Evropska komisija je 2016. prvi put upotrebila izraz „porobljavanje države“ da opiše kako institucije država u procesu pristupanja EU bivaju potkopane i ne mogu da služe opštem dobru „što utiče na funkcionisanje demokratskih institucija i ključnih društvenih oblasti“. Početkom 2018. Evropska komisija je u novoj regionalnoj strategiji proširila taj koncept na sve zemlje zapadnog Balkana kako bi podvukla da su „u tim zemljama jasni znaci porobljavanja države, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlade i uprave“. Ponovno uspostavljanje partijske kontrole manifestuje se rušenjem nezavisnih institucija, prodorom partijskih ljudi u državnu upravu i upotrebom neformalnih mehanizama kontrole. Početkom 21. veka uspostavljen je niz novih nezavisnih institucija, često zato da bi se ispunili zahtevi EU i Saveta Evrope. Te institucije jesu preživele, ali su opterećene nesigurnošću i obično lišene nezavisnosti. Pored toga što oslabljuju nezavisne institucije, takmičarski autoritarni režimi vladaju neformalnim modelima, čime slabe institucije zasnovane na pravilima, a istovremeno zadržavaju formalne demokratske mehanizme netaknute. 5. Slaba opozicija i građansko društvo Uspon autoritarizma je još više oslabio i podelio opoziciju. To je naročito izraženo u Srbiji i Crnoj Gori, gde se za izbornu podršku bori više od tuceta opozicionih stranaka, koje se često raspadnu nakon izbornog neuspeha. Režimi kooptiraju delove opozicije ili građanskog društva, čime još više potkopavaju smislenu političku alternativu. Razdrobljenost opozicije i nejakost građanskog društva utemeljeni su u strukture, a konkurentni autoritarni režimi to dodatno podstiču. Ta je razdrobljenost najizraženija u Crnoj Gori, Bosni i Srbiji, gde rascepi ne dele samo vlast i opoziciju, već i samu opoziciju dele po pitanjima nacionalnog identiteta – svejedno da li je reč o etničkim rovovima u Bosni, o političkoj orijentaciji države u Crnoj Gori ili o stavu prema prošlosti i nacionalnim interesima u Srbiji. 6. Čvrstorukaš na čelu Rola snažnog lidera ima podršku građana. Ankete kažu da je podrška demokratiji opala u poslednjih deset godina, dok su ljudi koji podržavaju jakog vođu postali brojniji. Štaviše, do 2017. većina je širom regiona verovala da su snažne vođe kompatibilne sa demokratijom, iz čega se može zaključiti da bi mnogi ljudi koji podržavaju demokratiju, podržali i jakog lidera unutar demokratskog sistema. Neformalni konkurentni autoritarni režimi koji su u prošloj deceniji nastali na zapadnom Balkanu zasnovani su na čvrstorukašima. Ideološka heterogenost i žongliranje unutrašnjom autoritarnom kontrolom i spoljnim demokratskim legitimitetom čine takve režime veoma ličnima i neformalnima. Već smo primetili da se takve vođe pomaljaju kao „pragmatični reformatori“, često sa značajnom spoljnom podrškom. Uspon do vrha nisu, dakle, zasnovali na obećanju da će vladati autoritarno. 7. Nacionalizam kao promenljiv resurs Nacionalizam je skorašnjim konkurentnim autoritarnim režimima manje značajan nego njihovim prethodnicima iz devedesetih. Ipak, i dalje je deo strategija legitimizacije, mada umeren – ili bolje, modifikovan – ključnim značajem spoljnog legitimiteta. Tako se proizvodi nacionalizam kompatibilan sa pristupom EU, koji isprobava granice revizije istorije, kao u Srbiji. Isključivi nacionalizam postaje značajniji režimima samo kada pristup EU postane nemoguć ili dalek, kao u Makedoniji ili Bosni. Latentni nacionalizam sve vreme ostaje moćan, jer se osnovni narativi o ratovima iz devedesetih nisu značajno promenili ili su se – u nekim slučajevima – vratili dominantnim tvrdnjama, koje naglašavaju sopstvenu nevinost (i najčešće stradanje) i prebacuju krivicu na druge. 8. Obnova lojalnih medija Nezavisnost medija značajno je opala u prethodnoj deceniji. Transformacija vladinih medija u nezavisne javne emitere stala je širom regiona, i većina državnih medija i dalje favorizuje vlade. Manjak nezavisnosti privatnih medija vidi se i u vlasničkoj strukturi i u samom izveštavanju. Kritični i nezavisni mediji gušeni su i slabi, dok je govor mržnje pod kontrolom vlade snažan. Ovih osam tačaka matrica su za balkanske vladaoce u 2019. Pažljiv čitalac će lako primetiti da se Srbija pod Aleksandrom Vučićem prethodnih godina jasno i odlučno odmakla od demokratije, zbog čega očigledno spada u grupu „falsifikovanih demokratija“. U knjizi tvrdim da je napetost između tvrdnji o demokratičnosti i autoritarnog ponašanja u srži takvih režima. Često je vladaoce najlakše shvatiti kao autokrate koji deluju unutar demokratskih institucija. Ako su demokratske institucije unutar kojih vladaju lideri autokratskih i populističkih sklonosti snažne – što je slučaj SAD i Donalda Trampa – teže je potkopati demokratiju nego u okviru znatno slabijih demokratskih institucija Srbije i Balkana.