Zašto bi se ćutalo

Istog trenutka kada je rektorka Univerziteta u Beogradu rekla da staje uz svoje studente i da se mora utvrditi da li je doktorat Siniše Malog plagijat, ne prejudicirajući da li on to jeste ili nije, postalo je jasno zašto već pet i po godina niko na Univerzitetu nije želeo da „odglavi“ proceduru i pruži javnosti odgovor na to pitanje. Jednostavno, nije bilo dobrovoljaca da prođu kroz ono kroz šta trenutno prolazi Ivanka Popović i to samo zbog stava da se „istina mora utvrditi“. Odmazda vlasti se očekivala, ali teško da ju je iko očekivao baš u toliko primitivnoj, bahatoj i agresivnoj formi. Uz predsednika koji se toliko pogubio da je svoj boravak u UN iskoristio da po ceo dan pravi neumesna poređenja između rektorke i njemu znanog Đure, potpuno zaboravivši da je o trošku građana došao u NJujork da bi zaštitio interese oko Kosova a ne ministra finansija. I ta već uhodana linč politika možda bi i ovog puta u javnosti odradila posao i pripremila birače na „jedinu pravu istinu“ (rektorka je negativac a Siniša Mali je najbolji ministar u istoriji, sa najboljim doktoratom u istoriji), da se svi zajedno nisu slupali o zid koji je postavila čelična dama BU. Ivanka Popivić ne samo da nije uzvratila na uvrede, ona čak nije ni trepnula na njih. Povukla je granicu veću od Kineskog zida između onoga što predstavlja Univerzitet i prljavog rijalitija koji je ostao izvan UB, a sa te pozicije je i dala intervju za NIN. Studenti su posle predaje ključeva rekli da je Univerzitet jedina slobodna institucija u zemlji? Da li se slažete s tim? Složila bih se sa tim da je Univerzitet autonomna i slobodna institucija. Malo je prejaka formulacija da je jedina, ali jeste najznačajnija slobodna institucija. Studenti su svojim aktivnostima uspeli da izbace Univerzitet u prvi plan, da ukažu na značaj njegove autonomije i mogućnost da sam rešava svoje probleme. I vi i studenti ste ponosni što ste probleme razrešili unutar akademske zajednice. Zbog čega to predstavlja uspeh u zemlji u kojoj je takav vid rešavanja akademskih problema propisan i zakonima i Ustavom? Naravno da je to nešto što bi trebalo da se podrazumeva da je normalno. Mi sada imamo malo neuobičajene okolnosti zato što je jedan slučaj koji imamo dobio veliku medijsku pažnju, a Univerzitet je pokazao izvesno oklevanje i nije ga dovoljno brzo rešio. Ali u svakom slučaju će ga rešiti, samo je put do tog rešenja bio predugačak. U trenutku dok ste radili na deblokadi Rektorata, predsednik Srbije je izjavio da neće poslati policiju. Da li ste vi tražili da je pošalje ili je to izjavio bez konsultacija? Policija ne može da uđe na Univerzitet ukoliko nije pozvana, a mi ni jednog trenutka nismo razmatrali to rešenje niti razmišljali o njemu. To nam je potpuno strano. Još na početku sam obavestila i članove Senata i Saveta i Studentskog parlamenta da nam je jedina strategija – razgovori, razgovori i razgovori. Zbog toga mislim da izjava g. predsednika nije bila najsrećnija i nije nam pomogla. Premijerka vas je optužila da ste „prešli crvenu liniju“. Šta je u ovoj situaciji bila „crvena linija“? Nisam razumela šta to znači. Ja sam najbolje što sam umela radila svoj posao obezbeđujući da se pitanja koja pripadaju akademskoj zajednici i koja su u nadležnosti Univerziteta rešavaju u okviru Univerziteta. U mnogim našim dokumentima je jasno definisano šta je akademska zajednica Univerziteta u Beogradu i iz njih se vidi da je čine nastavnici, saradnici, istraživači, studenti i zaposleni na Univerzitetu. Zbog toga je ovaj proces išao tim putem i samo ti ljudi su rešavali problem. Kako se osećate kada nakon toga na kioscima vidite tabloide koji dogovor koji ste postigli sa studentima opisuju kao „šok“ ili „blam“? To govori o društvu u kojem živimo i o tome šta prodaje novine: skandalozne vesti, bombastični naslovi i nešto što ne mora da bude u skladu sa istinom. Nisam se bavila medijima za koje smatram da nisu kompetentni da izveštavaju o visokom obrazovanju. Neka novine rade svoj posao, a ja ću raditi svoj. Da li mislite da vam zbilja ostaje neometan prostor da radite svoj posao uz pritiske koje ste trpeli sa svih strana? I pre nego što se dogodila blokada više puta sam isticala da članovi Univerziteta nemaju prava da se bave politikom na Univerzitetu, ali da smo izvan njega svi mi politička bića. Uvek ću se zalagati za slobodu govora, bez obzira na to da li je moj sopstveni ili nečiji tuđi, a to nam je zagarantovano i Ustavom. Uostalom, mogućnost izražavanja sopstvenog mišljenja je mera demokratičnosti ovog društva. Nedavno je osnovana Mreža akademske solidarnosti kao odbrana autonomije Univerziteta, a u prošlom broju NIN-a je prof. Galjina Ognjanov istakla da ne postoji pritisak na profesore samo spolja već i unutar institucija. Međuljudski odnosi su uvek komplikovani, a u akademskoj zajednici je to još komplikovanije jer ima i pameti i sujeta i pojedinačnih interesa. Jedan od načina da se s tim izborimo je transparentnost u radu jer je to jedina mogućnost da se minimizuju zakulisne radnje. Znam da ima problema na nekim fakultetima i institutima, ali to prvenstveno mora da se rešava iznutra. Međusobno povezivanje i stvaranje mreža solidarnosti može da pomogne, ali javan i transparentan rad obezbeđuje instituciji da radi na normalan način, a to znači da prvenstveno članovi te institucije moraju biti spremni da o tome javno progovore. Izjavili ste da ne razumete ljude koji se nalaze u najvišim ekspertskim telima za oblasti kojima se bave, a uzdržavaju se od davanja mišljenja da se ne bi nekome zamerili. Politika nezameranja je veliki problem ne samo na Univerzitetu već i u celom društvu. Što se Univerziteta tiče, apsolutno nema nikakvog razloga da interesi struke i profesionalnosti ne budu prioritetni. Zašto bi se ćutalo o pitanjima struke kada je Univerzitet u Beogradu, sa svojim ljudskim potencijalom, najveće stručno telo i najveći kapacitet za rešavanje stručnih pitanja. I taj kapacitet je od izuzetnog značaja da bi se javnost Srbije edukovala o određenim pitanjima. Vi imate različite teme, od alternativnih izvora energije, genetski modifikovanih organizama, probleme zagađenja, priču o vakcinama... Neophodno je da javnost dobije odgovore od osoba u koje ima poverenje, a Univerzitet mora da bude mesto na kome postoje stručnjaci u čije se mišljenje veruje. Ako toga nema onda je znatno umanjena funkcija Univerziteta kao javnog dobra. Dekani četiri fakulteta su stali u odbranu reka i protiv mini-hidroelektrana, ali to nije promenilo svest građana. Tom problemu je nastavilo da se pristupa politički i navijački i deluje da se ništa nije promenilo. Moramo da budemo veoma uporni jer nije lako realizovati ciljeve gde postoje jaki ekonomski interesi određenih strana. Samo uz uporno izražavanje stavova koji će u Srbiji obezbediti održivi razvoj, s obzirom na to da za nas i nema druge alternative, možemo da uspemo. I nije u pitanju samo održivi razvoj već sva pitanja koja su bitna za naše društvo, a za koja moramo da iskažemo ogromnu upornost da bismo realizovali neophodne ciljeve. To nije lako u jednoj zemlji u kojoj su ljudi prilično iscrpljeni od „promena koje dolaze“ i razočaranja koja su već višedecenijska. Odeljenje za arheologiju i Centar za teorijsku arheologiju Filozofskog fakulteta dali su stručno mišljenje protiv izgradnje gondole, ali mediji sa nacionalnom pokrivenošću to nisu preneli. Zar ne mislite da je osim upornosti potrebna i vidljivost? Bilo je preneto, ali ne baš masovno i to je veliki problem. Imamo ogroman ljudski resurs i profesionalno znanje koje nije samo na Univerzitetu u Beogradu već na svim univerzitetima, a koje se ne koristi u dovoljnoj meri. To je na duge staze, plašim se, politika koja neće doneti dobre rezultate i koja samo kratkoročno može da ima dobre rezultate za pojedince i partikularne interese. Zašto Univerzitet nije solidaran kada dođe do napada na nekog od profesora koji je spreman da iznese mišljenje? Za stav koji je Dubravka Stojanović iznela kao istoričarka, u Skupštini je rečeno da bi nju „po zakoniku knjaza Miloša, trebalo po kratkom postupku“. Zašto nismo čuli reakciju ni od Senata ni od Saveta? To je ozbiljan problem u društvu i govori o spremnosti ljudi da javno istupe. Mislim da ta spremnost u ovom trenutku ne postoji i da je potrebno ohrabriti akademsku zajednicu da je potrebno i da očekujemo da glasnije artikulišu svoje mišljenje. Kako? Kada ste se vi oglasili povodom napada ministra prosvete na jedan deo akademske zajednice, nijedno od tela Univerziteta vas nije javno podržalo, a svojim istupom ste ih ohrabrili da to učine. Neformalne podrške je bilo, a u formalnom smislu je opet bila uočljiva ta inercija i nespremnost za angažovanje. To je, možda, posledica vremena u kom živimo i problem bi sigurno bio veoma interesantan za neke sociološke studije. Duboko verujem, kao što sam već rekla, da ima veze sa iscrpljenošću nekih generacija koje su prošle mnoge promene i šokove, i u našoj zemlji i u regionu, i nadam se da su mladi ti koji stvari gledaju drugačije. U smeni generacije koja neminovno sledi će možda doći do neke nove energije koja će Univerzitet a i generalno javnost učiniti glasnijim. Nekada su studenti bili pokretači promena, ali je primetno da su se poslednjih godina prilično ućutali. Da li samo čekaju da završe studije i da svoju energiju odnesu van ove zemlje? Na osnovu istraživanja koje je radila ministarka Slavica Đukić Dejanović, došlo se do poraznih rezultata o planovima mladih ljudi da odu u inostranstvo. Ne verujem da su ti planovi artikulisani odmah na početku studija, manji broj ljudi se tokom prve godine odlučuje za radikalne promene, ali dobar deo to čini pri kraju. Kada sagledaju koja su ograničenja, menjaju mišljenje i pokušavaju da za sebe nađu drugi put. Duboko verujem da studenti imaju stavove o pitanjima koja ih interesuju, ali je problem što mi nismo uspeli da ih animiramo da se uključe u rešavanje problema koji su ključni za društvo i da ih motivišemo da stavove koje imaju iznesu izvan svog ličnog kruga. To je verovatno vezano za sistem obrazovanja koji imamo i u kom se u poslednjih 30 godina izgubila ta spremnost za davanje zarad opšteg interesa iako od toga nemaju direktnu ličnu korist. Time smo kao društvo mnogo izgubili i to je velika vrednost, koja je nestala. Kako se u takvim okolnostima rešava problem odliva mozgova? To je izuzetno kompleksan problem celog našeg regiona, pa i širi. Sve što možemo je da u jednom trenutku obezbedimo uslove da ti ljudi mogu da se vrate i da nemamo samo odliv mozgova već i njihovu cirkulaciju. Za to je potreban jedan ozbiljan strateški plan od strane države, angažovanje mnogih struka i dugoročna politiku a ne brze akcije. Nije u pitanju samo plata i životni standard – ključna stvar je kakvi su uslovi u kojima živite. Ukoliko svakog dana morate da se borite sa administracijom, komunalnim službama, mestom u jaslicama, dostupnošću zdravstva i ne možete mirno da živite i stvarate svoju porodicu, onda će se uvek rađati želja za odlaskom. Za razliku od ostalih, vas nije iznenadio pad UB na Šangajskoj listi? O tome sam svake godine govorila, još od 2014. i to je nešto što je neminovno moralo da se dogodi. Ne samo zbog trenutne politike finansiranja nauke već zbog opšte nestabilnosti u svemu, pa i u finansiranju, koja se dogodila mnogo ranije i koja je rezultirala stvaranjem atmosfere u kojoj je izgubljen podsticaj za naučnike. Bilo je neminovno da dođe do pada motivisanosti istraživača. Pritom moram da istaknem da mi i dalje postižemo neverovatne rezultate imajući u vidu koliko se ulaže u nauku. Broj objavljenih radova je relativno stabilan i nismo mi postali lošiji već su drugi ulagali više i postali su bolji. I oni idu napred, a mi stojimo u mestu. Šta bi moglo da nas pokrene? Radi se o kompleksnom problemu koji podrazumeva i ljudske resurse i prostor i atmosferu koja vlada, a ona zavisi od toga kakve su strategije postavljene za nauku. Naučna zajednica u Srbiji ima velika očekivanja od donetih zakona (Zakon o Fondu za nauku i Zakon o nauci i istraživanju) jer su oni neke stvari postavili na svoje mesto. Uskladili su ih sa strategijama za nauku koje postoje u drugim zemljama i ako se budu primenjivali onako kako se nadamo, verujem da će se naučna zajednica malo probuditi. Pritom niko ne govori o broju radova već o radovima čiji kvalitet daje značajniji doprinos nauci. Samo ako povećamo kvalitet radova, možemo da idemo napred u globalnom doprinosu naše nauke. Da li kod nas postoji svest o tome šta tačno znači pozicija na Šangajskoj listi ili to doživljavamo kao sportsko nadmetanje? Šangajsku listu su kreirali ljudi iz kineske vlade sa željom da podstaknu svoje univerzitete da budu bolji. Oni su bili spremni da se suoče sa problemima i da uporede svoje univerzitete sa drugim univerzitetima u svetu da bi videli koje su slabosti njihovog sistema. Na osnovu onih koje su uočili i uz sredstva koja su nakon toga uložili, obezbedili su fantastičan napredak. To su iskoristile i neke druge zemlje i nakon strategija koje su napravile u jednom srednjoročnom periodu su videle rezultate. A školovani i stručni ljudi predstavljaju osnovu za razvoj privrede i ekonomsko osnaživanje. U našem slučaju Šangajska lista nam je omogućila da se uporedimo, ali taj podatak nam nije potreban ukoliko nema adekvatnog plana da se Univerzitetu pomogne u pogledu naučne delatnosti. Bez toga ćemo samo nastaviti da stagniramo ili da padamo. Šta bi bio adekvatan plan u našem slučaju? Ne može da postoji jedno rešenje za sve. Mora da bude više opcija i da se u zavisnosti od disciplina nađe adekvatan način finansiranja. Veoma mali broj naučnika su vrhunski naučnici i moramo da prepoznamo koji su ti među nama i pružiti im bolje uslove za rad. Bilo kakvo deljenje novca na ravne časti predstavlja uravnilovku i ne može služiti kao podsticaj. Zbog toga se nadam da će institucionalno finansiranje obezbeđivati rad naučnih institucija a projektno finansiranje biti stimulacija za one koji su najbolji. Ako budemo dosledni da to sprovedemo sigurno ćemo videti promene u nauci. Dakle ne pomaže ukoliko kupimo profesore i popravimo svoje mesto na Šangajskoj listi? Ne bih sada pričala o etičnosti takve odluke jer je neprimenjiva kod nas – mi za to nemamo dovoljno novca. Pritom se na taj način ne pravi prava slika Univerziteta u Beogradu, a nama je cilj da sebe realno sagledamo. Takođe je važan aspekt i to da se u različitim oblastima drugačije vrednuje doprinos u istraživanju. U „tvrdim naukama“ (prirodne, delom tehničke i medicina) broj radova i citiranost zaista predstavljaju uspeh. U društveno-humanističkim naukama uspeh se meri sasvim drugačije jer se godinama piše jedna knjiga. Uz to imamo i problem jer se neki doprinosi iskazuju samo na nacionalnom jeziku u skladu sa borbom za očuvanje nacionalnog jezika. Naravno da ima užih naučnih oblasti u kojima je neophodno očuvanje nacionalnog jezika, ali za većinu naučnih radova postoji mogućnost da se rezultati rada predstave međunarodnoj naučnoj javnosti. Vratila bih se na doktorat Siniše Malog. Najavili ste da ćete raditi na unapređenju procedura da se takvi slučajevi ne bi godinama vukli. Zar ne mislite da i dalje predugo traju? Univerzitet je generalno spor iz više razloga. Mi vrlo poštujemo procedure koje smo sami doneli, negde smo dužni da pratimo zakon i postoji veoma mnogo koraka. Čak i kada je sve u najboljem redu te procedure traju mesecima i ne verujem da će se to menjati, a do sada javnost uopšte nije interesovalo koliko dugo one traju. Sve se to promenilo u slučaju spornog doktorata državnog funkcionera. Ne bih sada želela da se vraćam na period pre nego što sam preuzela dužnost jer možda nemam uvid u sve elemente koji su uticali na usporavanje tog procesa, ali mogu da kažem da sam za nepunih godinu dana učinila sve što sam mogla da otkočim proceduru i ona sada ide u jednom redovnom roku. Nadam se da će sve biti gotovo do termina koji sam dogovorila sa studentima – 4. novembra. FON ima zakonski rok da razmatra doktorat do 26. oktobra, pritom su ga već razmatrali. Zar ne bi bilo logično da odluku donesu ranije imajući u vidu interes javnosti? Ta stvar mora da se završi i razreši. Oni imaju zakonsku mogućnost da odluku donesu do 26. oktobra, ali to ne znači da moraju da čekaju taj datum. Ja nemam nadležnosti da utičem na njihovu dinamiku i jedino što smo mogli je ono što smo uradili – izdali preporuku da se rok skrati. Ali sada moramo da budemo strpljivi jer tih mesec dana ne mogu ništa da promene. Aktuelna vlast je uplašena da će komisija raditi pod pritiskom zbog, kako je rečeno, ucene studenata da će ponovo blokirati Rektorat ako doktorat ne bude proglašen za plagijat. Da li delite taj strah? Ne, ne delim taj strah. Odbor za profesionalnu etiku je od početka razmatranja ovog doktorata svestan odgovornosti koju nosi, Odbor takođe zna da Univerzitet u Beogradu stoji iza njega i podržava njegov rad. Mislim da u sledećem periodu svi treba da se uzdrže od bilo kakvih eksplicitnih tvrdnji ili namera oko tog pitanja. To je najbolji vid podrške Odboru.