Pobuna kao amanet

Mila Jovanović, jedna je od „5 miliona“, jedna od organizatora ovog desetomesečnog protesta, samo jedan od studenata koji su blokirali Rektorat Univerziteta u Beogradu kako bi se isterao na čistac plagijat doktorata Siniše Malog, zbog čega ova mlada pobunjenica nipošto ne želi da se među svojim saborcima ističe. Uloga „glasnogovornice“ otpora ravnopravna je ostalim, naglašava, i dodeljena joj je jer se u tome „dobro snalazi“. „Odmalena recitujem, dugo se amaterski bavim novinarstvom, pa je bilo logično da ja dajem izjave, baš kao što su druge moje kolege vešte na internetu, pa su nas opskrbljivale informacijama potrebnim da utemeljimo zahteve. A ni jedno ni drugo nije bilo važnije od donošenja hrane, ili, recimo, čišćenja tokom tih 12 dana blokade“, kaže ova dvadesetjednogodišnja Lazarevčanka. Kako ne bi razbijao demonstrantima dragocen duh zajedništva bez „ijedne svađe“, NIN pravi njihov grupni portret, kao što nas je Mila i zamolila. Šta je zajedničko toj „statističkoj grešci“, kako je mlade buntovnike opi­sao jedan profesor BU, afirmativno i u želji da napravi razliku u odnosu na pasivizirani ostatak mladeži? Socijalni status nije, jer nezadovoljni su i bogatiji i siromašniji, ali jeste „kućno vaspitanje“ bazirano na „kulturi otpora“. „Svima su roditelji učesnici ranijih demonstracija, od ’90-ih pa naovamo, ali neki od njih svoju decu podržavaju, dok su drugi previše razočarani i plaše se da se to njihovoj deci ne ponovi, te nisu blagonakloni prema njihovom aktivizmu“, objašnjava Mila. Slično je i na pojedinačnom planu, čemu je tek slučajan primer njena porodica: otac, inženjer građevinarstva, od početka je uz nju stao, dok je majka, profesorka srpskog, isprva pomalo i gunđala u stilu „zar uvek baš ti moraš da se ispravljaš krivu Drinu“. Mlađa sestra joj je priznala da „ne razume šta tačno i zašto Mila sve to radi, ali je voli bezrezervno“, pa joj i javni angažman „oprašta“. „Meni je njen stav čudan, jer, kad sam ja bila mala, ponekad sam se sa drugovima igrala političkih duela, podelili bismo se na voditelja i političare i vodili ’raspravu’“, ne bi to Mila ni rekla da njena opaska nema dublju poentu. Jer, „danas takve emisije i ne možeš da vidiš na televiziji“, pa današnja deca mogu da imitiraju samo rijaliti programe. Zato se i prvi studentski zahtev odnosi na medije, kaže, „jer prosto ne znaš šta je strašnije – to što se na nacionalnim frekvencijama forsira, ili što se ne pušta drugačije mišljenje od vladajućeg“. Demokratija joj je u krvi, a pravdoljubivost u karakteru, ne možemo a da ne primetimo. Međutim, ona se svakom skretanju u lične vode odlučno suprotstavlja. Stoga razgovor brzo vraća na studentski fokus, na Sinišu Malog i njemu slične koji oličavaju „nekompetenciju ljudi na javnim funkcijama dobijenim zahvaljujući odanosti partiji“. Neootporaši, uključujući i Milu, suprotnog su kova i teže obrazovanju, a školske institucije doživljavaju ultimativno, pa su i tokom tih 12 dana blokade Rektorata „učili za ispite, trčali da polažu, pa se brzo vraćali na protest“. Mila je godinu već bila očistila i upisala treću na molekularnoj biologiji, pa je s te strane mogla da bude mirna. Ali, aktivizam „podrazumeva žrtvu“ koja je za nju značila zakidanje hobija: nije mogla da pohađa pozorište u meri u kojoj je navikla, i to baš u vreme Bitefa. Ipak je uspela da isprati neke od programa, i „sita se isplakala“ na komad posvećen nedavno preminuloj Borki Pavićević, koji je zapravo govorio o studentskim protestima ’68. godine. Iako je posle napisala tekst za portal Hoću u pozorište pod nazivom Ništa se nije promenilo i sve je drugačije, referišući na iste zahteve a razliku u brojnosti demonstranata, predstava je za nju bila motivacija da sa borbom nastavi. Sigurna je da je svaki od njenih saboraca imao i ima neki sličan vid podstreka, naglašava, pa da su čak i komentari na društvenim mrežama da „obećanje rektorke Ivanke Popović o rešavanju pitanja spornog doktorata neodoljivo podseća na Titove reči ’ja sam uz studente’“, što se neslavno završilo. „Mi nikada nećemo posustati“, Mila je uverena, osluškujući damare današnjih protesta i verujući u aktuelnu „korak po korak“ strategiju. „I sama rektorka je popustila u stavu da ne želi da bude ’ispolitizovana’ tek kad je shvatila da je autonomija Univerziteta ugrožena“, Mila predočava konkretne rezultate pomenute taktike. I izvesno popuštanje u zahtevima deo je te mudrosti. Isprva odlučni da rektorka treba da zatraži smenu Siniše Malog, složili su se sa formulacijom da ona ovo „preporuči“. „Mi i dalje mislimo da jeste njena ingerencija zahtevanje smene ministra finansija, jer on određuje budžet Univerziteta zaduženog da dosegne odluku o njegovom plagiranom doktoratu, ali smo smatrali svojom zajedničkom pobedom to što se ona usprotivila politizaciji Univerziteta“, Mila i kompromis tumači kao manevar u borbi čiju političnost ne može da porekne. Ali, bavljenje politikom ne znači nužno članstvo u partijama, što njoj konkretno ne pada na pamet (iako je bilo ponuda). Međutim, ne misli da je pogrešno ako se neko od njenih kolega negde i učlani, pod uslovom da veruje u plan i program date stranke, kao i obećanja da će uspostaviti sistem i „prave vrednosti“, među kojima je prva istina. Druga vrednost je solidarnost, iskustveno potvrđena kao poluga za podizanje morala studenata. „Koliko nas je samo hrabrilo kad nam je jedna baka donela pune cegere hrane, i to taksijem, čiji vozač nije hteo da joj vožnju naplati kad je čuo gde i kome to donosi“, kaže Mila sa osmehom. Ta hrabrost je možda bitnija od svega, jer „oni koji se plaše najranjivija su karika otpora“. Ali, ako nemaš putera na glavi, ne moraš da se plašiš ni „vršljanja službi koje neumorno traže čime da te diskredituju i kako da te targetiraju“. Dodatnu snagu mladim revolucionarima daju i tvrdnje da njihova borba budi nadu roditeljima da potomke neće viđati samo preko Skajpa. „Mi ne želimo da idemo odavde, ili bar ne pre nego što uradimo sve što je moguće“, Mila gotovo kliče, privržena ovdašnjem mentalitetu, kome fale samo sistemski uređenije prilike. Prkos da se iz Srbije emigrira, forma je patriotizma svojstvena mladim bundžijama. Ali, da li Mila Jovanović zbilja može da se sakrije iza tog „mi“ na kojem insistira? Na ulicama Beograda možda i može, ali je u Lazarevcu svi prepoznaju. I ponosni su na nju, mada to kriju, možda i da je ne bi pokvarili. A možda i što su endemski pobunjenici svi zajedno, spremni na žrtvu i hrabri pred opasnostima, zbog čega su poveli rat protiv lokalnih dilera narkotika. Preuzimajući odgovornost države, baš kao što Mila i njoj slični na svoja pleća uzimaju teret nas ostalih.