Još ovaj dan

Suv vetar vija praznim ulicama, tražeći nešto da pomeri. Prašina se neprimetno zavlačila u pore, bojila lice, sušeći grlo. Gutam vodu teško, ne želeći da priznam da sam uplašena dok očekujem najavljene napade na glasačka mesta. Subota je, izborno jutro u Avganistanu, a ulice Kabula su prazne, još nema ljudi. „Treća sreća“, reče mi obazrivo jedan od glasača, dok je ubacivao beli listić u kutiju. Izborna mesta su bila otvorena rano ujutru, sve je već bilo spremno za svih 13 kandidata sa liste. Osećalo se uzbuđenje, ali i neobična nelagodnost, jer ste na biračkom mestu vi, zapravo, meta. Muškarci su brižljivo stavljali cipele u kesu i ostavljali na policu ispred ulaznih vrata jedne džamije, koja je ove subote postala glasačko mesto. Neki su tiho govorili sebi u bradu molitve, dok su prilazili velikoj kutiji. Žene su glasale na spratu, potpuno zaklonjene od pogleda muškaraca. One bi sa balkona bacile pokoji zabrinut pogled, nadajući se da će sve proteći u redu. Nakon dva odlaganja, izbori su se zaista održali 28. septembra, uprkos sveprisutnom strahu. Obeležile su ih neregularnosti i neverovatno loša izlaznost. Veruje se da ni 20 odsto od oko 9,5 miliona registrovanih glasača, nije obavilo svoju građansku dužnost. NJihov prst nije bio umočen u mastilo tamnoplave boje. Ovo će, kako se navodi, biti i najniža izlaznost od 2001. godine. U muslimanskoj zemlji koja se bori sa zaostavštinom talibana i čvrstim religioznim stavovima, gde čak i devojčice moraju da pokriju kosu, fotografisanje, koje je bilo propisano kao obavezno, za žene je bilo skoro nedopustivo, te su mnoge odlučile da ostanu kod kuće. To je svakako smanjilo izlaznost, jer one čine oko 35 posto registrovanih glasača. Zairir Bubalit, dvadesetšestogodišnjak, jedan je od ogorčenih birača. Ovo je njegov drugi izlazak na predsedničke izbore i kaže da je veoma ljut. Naime, ono što je na mnogim glasačkim mestima potvrđeno jeste da je registracija birača zakazala. Iako su mnogi, koji su upisani na birački spisak, uredno poneli svoje lične karte, nisu mogli prošle subote da glasaju, jer ih nije bilo na listi. To se dogodilo i Zairiru. No, on je nekako uspeo da se izbori sa birokratskim problemima i oboji svoj prst u tamnoplavo mastilo, jer smatra da su ovi izbori veoma važni za sve Avganistance. Zahtevao je da glasa i odbijao je da napusti džamiju, sve dok ne ispuni svoju građansku dužnost. Veruje da će ovi izbori doneti slobodu i pravdu svima, ali i konačno pomirenje, a to ovde znači - život. „Ne postoji drugi način, pa svuda u svetu se sistem menja ovako, samo demokratski, svuda! Ali mi imamo mnogo problema, previše ih je… Znam da ne može sve odjednom da se sredi u Avganistanu, probaćemo sada, probaćemo opet, vežbaćemo. Evo, ovaj problem sa registracijom glasača, koji je lako mogao da se reši, pa svi smo obavili to upisivanje u spiskove. Čovek ispred mene je bio na listi među ženama, morao je gore da se popne, na sprat… bezbednost neću ni da vam pominjem, vidite i sami kako živimo. Mnogi ljudi se nisu pojavili jer niko ne želi da rizikuje svoj život zbog glasanja. Smatraju da, nakon svega što smo prošli, naprosto nije vredno. Ja se s tim nikako ne slažem.“ Zairir veruje da će naredni put biti bolje i sa manje problema. „Mi moramo da se borimo za našu budućnost! Niko to neće učiniti za nas. Ako svi odu, šta će ostati od Avganistana? Ništa, baš ništa.“ Kabul je bio zatvoren, vojni punktovi stezali su obruč oko grada. Sigurnosne provere su bile organizovane, doslovno, na svakom koraku. Detaljan pregled vozila podrazumevao je obavezno otvaranje gepeka, svih vrata, negde i haube, prostora između sedišta, ali i torbi svih putnika. Ništa se nije prepuštalo slučaju. Zna se da se oko grada kriju militanti već duže vreme, i samo se retki usuđuju da krenu kolima van Kabula. Niko više nije bezbedan. Prašinu na praznim ulicama dizali su samo dobro naoružani vojnici i policajci dok su patrolirali gradom džipovima i oklopnim vozilima. Nacionalna zastava se vijorila na kolima, unoseći malo crvene boje među zeleno-crne uniforme. Helikopteri su glasno nadletali niske krovove kuća, češće nego inače, unoseći dodatan nemir u duše ovih ljudi. Svi su bili veoma napeti. Nešto mlađi Reza je, za razliku od Zairira, pun optimizma. Prvi put u životu će ubaciti listić u kutiju i oseća se veoma ponosno zbog toga. Studira englesku književnost na Univerzitetu u Kabulu, i poetično veruje da će se sudbina zemlje promeniti, da će ovi izbori doneti mir i slobodu. „Ne plašim se eksplozija. Biće šta bude.“ I on smatra da je glasanje izuzetno važno za demokratsku budućnost zemlje, iscrpljene sukobima i razrušene stalnim ratom. „Mir nam je važan“, kaže Reza, ponavljajući da se oseća sve bezbednije u zemlji koju veoma voli i koju ne želi da napusti, uprkos svim problemima i neizvesnosti koja ga okružuju. „Život bez porodice za mene je nezamisliv. Mi smo ovde jako vezani za roditelje, braću i sestre. Ne bih mogao da napustim majku. Jednom sam joj pomenuo da razmišljam da odem, a ona se rasplakala. Nisam nikako mogao da je smirim. Tada sam joj dao reč da je nikada neću napustiti. Obećao sam da ću ostati u Avganistanu. I ostaću. Nadam se da će i moja deca, kada ih budem imao, osećati istu ljubav i dužnost prema zemlji i roditeljima.“ Iako je sve ukazivalo na promenu datuma predsedničkih izbora u Avganistanu, jedan od vodećih kandidata i još uvek aktuelni predsednik, Ašraf Gani, čvrsto je obećao da odlaganja neće biti, uprkos prekinutim pregovorima između predstavnika vlade i talibana. Potvrđeno je, a portal Tolo News Afganistan je preneo da je bilo preko 260 organizovanih napada širom zemlje na dan izbora, sa desetinama poginulih i velikim brojem ranjenih. U glavnom gradu prijavljeno je 11 incidenata, no nije bilo žrtava. Od 260 napada oko 90 su glasačka mesta bile mete. Preko 72.000 pripadnika vojske i policije čuvalo je izborna mesta od napada. Nijedan incident nije bio dovoljno veliki da zaustavi glasanje. Zemlja Avgana je jedna od najsiromašnijih na svetu, gde gotovo polovina stanovnika od preko 30 miliona, živi sa manje od 100 dinara dnevno. Ujedno je i jedna od najopasnijih, budući da je, i dalje, konfliktna zona. Prema podacima koje su objavile Ujedinjene nacije, preko 50 odsto zemlje je pod aktivnom okupacijom talibana, no veruje se da je procenat i mnogo veći. Ono što je zabrinjavajuće jeste da je regrutacija u njihovim redovima pojačana, a među borcima kažu da ima i stranaca. Front, nekako se čini, sa Bliskog istoka seli se u Avganistan. Izbeglica ima mnogo, samo je više Sirijaca potražilo spas, uglavnom u evropskim zemljama. Prema podacima UNHCR-a 2018. godina je donela preko 2,5 miliona registrovanih izbeglica iz Avganistana, no strahuje se da je broj onih koji se nisu registrovali mnogo veći. Četrdesetogodišnji Humajan je kao dete otišao iz Avganistana. Odrastao je u Pakistanu, a proveo neko vreme u Indiji. Živeo je u maloj kući na plaži, pecao i slušao talase. „Bio mi je potreban mir“, kaže. Onnda je odlučio da se vrati. Danas je jedan od retkih mlađih uspešnih ljudi u Kabulu i poseduje jedan od posećenijih restorana u gradu. „Da li se ovde zaista razmišlja o miru? Ne, ne razmišljaš, naprosto naučiš da živiš s tim. Kada izađeš kroz ta sigurna vrata, prođeš rampu, ne znaš šta može da se dogodi“, kaže Humajan. „Teško je svima koji žele da se bave nekim ozbiljnim poslom, koji zahteva nekada i strane investicije, svi se povlače kada vide da su napadi učestali i da ne možemo da garantujemo bezbednost nikome. Život je ovde neizvestan. Zato su mnogi koji vrede otišli“, zaključuje on. „Možda ću i ja, razmišljam o tome, ali volim Kabul, volim ljude ovde. Pošteni su i topli…“ Kaže da se umorio od rata i loših vesti. „Ja imam već 40 godina i nije prošao nijedan dan mog života a da nisam čuo da je neko poginuo. LJudi su već toliko navikli na smrt i eksplozije, da sve što možeš jeste da se samo zahvališ Bogu što nije danas neko od tvojih došao na red. Život ide dalje, samo nastavi da teče, kao da se ništa nije dogodilo. Ne mislim da je to normalno. Ne želim da moja deca odrastaju tako. Ali isto tako, teško mi je da odem i napustim sve one koje volim.“ Taj pomirljiv stav prema svemu lošem što se dešava u Avganistanu odlikuje sve ove dobre ljude koji žive na tankoj granici rata i mira, između života i smrti. Da li je danas vaš dan za umiranje? Ovde kažu, samo Alah zna to i on će da odluči. Humajan je organizovao i školu roka, za svu decu željnu dobrog zvuka. Učio ih je da sviraju gitaru, a među polaznicima, kako tvrdi, bilo je i mnogo devojčica. „Led Zeppelin, AC-DC, Pink Floyd, sve su voleli da slušaju.“ Škola je bila besplatna, no za Humajana je novca bilo sve manje kako su se povećavale pretnje talibana i novih frakcija koje stižu iz Pakistana. Avganistan živi od donacija, kojih je sve manje. „Infrastruktura je veoma loša, ništa se ne proizvodi, ljudima će biti sve teže.“ Humajan kaže da će nastaviti da sanja bolje sutra za Avganistan. Ima plan da otvori drugi restoran, koji će služiti samo tradicionalnu hranu i lokalni specijalitet, basmati pirinač, skuvan do perfekcije sa dodatkom šafrana, grožđa, šargarepe, uz „jagnjetinu tako meku da se topi u ustima“, kako me uverava. „Kao i sva različita lica koja si videla dok si šetala Kabulom, tako je i naša hrana prepuna najrazličitijih mirisa i ukusa.“ Avganistan je je etnički veoma raznolika zemlja, tu su Paštuni, Tadžici, Uzbeci, Hazari, i drugi, i svi se osećaju kao Avganistanci. Uveravali su me da nema etničkih sukoba, samo problem sa talibanima i Islamskom državom, ali i novim frakcijama, poput IS-K, što je odrednica za teritoriju Avganistana, Pakistana, Irana, moderne Centralne Azije, na kojoj operišu i na kojoj su izvršili mnogo napada sa velikim brojem žrtava. Nove frakcije se rađaju na tlu pogodnom za konflikte, a većina mojih sagovornika optužuje Pakistan za to. Kažu da odatle potiču sve nevolje za Avganistan. Prošli izbori su bili održani 2014. godine, koja je i proglašena najkrvavijom, sa preko 4.000 ubijenih civila. Samo tokom avgusta ove godine, kako Bi-Bi-Si saznaje, svakoga dana, u proseku bilo je ubijeno po 74 civila u Avganistanu. Ukupan broj žrtava od početka konflikta nije poznat, no aktuelni predsednik Ašraf Gani je početkom ove godine izjavio da je od 2014. godine ubijeno preko 45.000 pripadnika snaga bezbednosti, dok se tačan broj civila i ne zna. Previše ih je. Svi se slažu da bi povlačenje američkih trupa moglo da znači da će zemlja skliznuti u krvav, opšti rat. To znači kraj nade. A kada i nada nestane, zemlja će nestati zajedno sa svojim ljudima. Predugo traju sukobi, istrošio ih je nemir. Ipak, malo je onih koji zaista veruju da će se Amerikanci povući. Avganistan je zemlja koja je veoma dobro geografski pozicionirana, te je stoga mnogima vrlo zanimljiva. Održavati konflikt na takvoj teritoriji može biti, a često i jeste, veoma isplativo. Cena koju Sjedinjene Države plaćaju od 2001. za učestvovanje u sukobima na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji meri se milijardama dolara. Industrija opijuma donosi ogromnu zaradu, jer je Avganistan najveći proizvođač od 2001. godine, a kako se procenjuje, oko 90 procenata ukupne svetske proizvodnje dolazi odavde. Veoma se lako i jeftino opijum može nabaviti u Kabulu. Ova industrija zapošljava preko pola miliona ljudi, te se često Avganistan naziva i opijumskom prestonicom sveta. Proizvodnja hašiša, takođe, nimalo ne zaostaje, pronalazeći put sa udaljenih zelenih polja Azije do modernih prestonica Evrope i Sjedinjenih Država. Još jedan dan je na izmaku, i dok sunce „pada“ na Kabul, stvarajući zlatni odsjaj na fasadama od slame i blata, mnogi odlaze na počinak sa previše pitanja i praznim stomakom. Vetar se nemirno igrao sa krhkim dečjim zmajem, vrteo ga i bacao po nebu po kojem će uskoro biti posuto na hiljade zvezda. Da li će se nakon ovih izbora promeniti budućnost Avganistana? Bojim se da niko, pa čak ni deca, ne veruju previše u to.