Piromani na vlasti

Može li se zamisliti katastrofalniji početak jednog premijerskog mandata od onog Borisa DŽonsona? U samo par meseci na čelu vlade, ostao je bez 23 poslanika - dvoje su Konzervativnu stranku napustili sami, 21 je iz nje najuren, svi zbog protivljenja vladinoj nameri da Veliku Britaniju izloži riziku istupanja iz Evropske unije bez sporazuma. Tanušna parlamentarna većina koju je partija u Donjem domu imala - a i to samo zahvaljujući podršci alsterskih unionista - pretvorila se u nefunkcionalnu manjinu: u parlamentu je DŽonson izgubio svako od sedam glasanja koje je vlada dosad inicirala, uključujući dva pokušaja da se izdejstvuju prevremeni izbori već pre kraja oktobra (opozicija, uključujući laburističkog lidera DŽeremija Korbina, na izbore ne pristaje dok se ne isključi svaka mogućnost „tvrdog“ Bregzita). Suočio se s ozbiljnim optužbama za zloupotrebu javnih fondova u vreme dok je bio gradonačelnik Londona, na koje odbija da odgovori. A onda ga je, kao nikoga pre njega, ponizio Vrhovni sud, jednoglasno presudivši da je odluka o suspendovanju rada parlamenta na čak pet nedelja nezakonita. Kako je u obrazloženju navela predsednica suda Brenda Hejl, DŽonson je parlament „bez razumnog opravdanja sprečio da obavlja svoju ustavnu funkciju“. Time je dato za pravo onima koji su od početka smatrali da je za ovaj period godine inače uobičajena pauza u radu parlamenta zbog održavanja redovnih godišnjih partijskih konferencija neosnovano produžena samo kako bi se poslanicima ostavilo što manje vremena da spreče vladu da Britaniju 31. oktobra na silu iz EU izvede bez sporazuma. (Sud se uzdržao od toga da eksplicitno apostrofira to da je DŽonson pritom zloupotrebio i kraljicu Elizabetu koja, sledeći ustaljenu praksu, nije mogla da mu uskrati saglasnost za odluku o obustavi rada parlamenta. Naknadno je objavljeno da se zbog toga kraljici izvinio, mada on sam to nije potvrdio.) Da zna za stid i ima ikakav osećaj moralne odgovornosti, ili da barem poseduje trunku savesti, konstatovano je u premijeru nenaklonjenom delu javnosti, DŽonson bi trebalo da podnese ostavku. Naravno, ništa od toga. Odrastao u privilegijama i naviknut da mu sve prolazi, DŽonson nikad - a svakako ne kao dopisnik iz inostranstva, glavni urednik, ili ministar spoljnih poslova - nije patio od viška skrupula. Samorefleksija i preispitivanje, obzirnost prema drugima i odgovornost za javnu reč: sve to nije za njega. I zato je posle odluke Vrhovnog suda - po DŽonsona poražavajuće ne toliko u praktičnom koliko u simboličnom smislu - još bezobzirnije nastavio da toksičnom retorikom raspiruje strasti u već duboko podeljenoj zemlji, spuštajući se niže nego što je doskora bilo zamislivo za nekog na mestu britanskog premijera. U prvom pojavljivanju pred Donjim domom nakon odluke suda - kako je mera raspuštanja parlamenta proglašena nevažećom, kao da je nije ni bilo, poslanici su se u salu vratili sutradan po njenom objavljivanju - DŽonson je, govoreći o zakonu koji su poslanici izglasali neposredno pred suspenziju parlamenta (i kojim se vlada obavezuje da, u slučaju da do 19. oktobra ne postigne dogovor s EU, od Brisela traži tromesečno odlaganje datuma razlaza s Unijom), te o protivnicima Bregzita generalno, govorio koristeći termine poput „predaje“, „izdaje“ i sličnih. Omalovažavao je poslanike koji su na njega apelovali da ublaži ton, ukazujući mu na pretnje koje dobijaju zbog toga što se protive Bregzitu, a u kojima se citiraju njegove diskvalifikacije. I na bedan način zloupotrebio tragediju laburističke poslanice DŽo Koks - protivnice Bregzita koju je nedelju dana pre referenduma o izlasku iz EU u junu 2016. ubio desničarski ekstremista - tvrdeći kako je najbolji način da se sačuva uspomena na nju da Bregzit bude sproveden. Bio je to istup koji je konsternirao i one koji su verovali da su od DŽonsona već sve videli i čuli; ali i dodatna potvrda da premijer i njegovo neposredno okruženje krajnje proračunato i namerno idu na dodatno podizanje tenzija. Iza čega, očekivano, stoji čista politička kalkulacija. Pozicioniranjem DŽonsona kao agresivnog zaštitnika referendumske volje naspram otuđene elite koja nastoji da minira Bregzit (iz te iskrivljene perspektive posmatrano, sada je, posle parlamentaraca i poslovnih krugova, i sudska vlast svrstana među „izdajnike“) trebalo bi da pred prevremene izbore - sad već neizbežne; pitanje je samo kada će uslediti - bude neutralisana pretnja koju po torijevce predstavlja monomanijačka Bregzit stranka Najdžala Faraža; što bi, s obzirom na to da se očekuje da će se antibregzitovski glasovi, kao i do sada, rasuti na više stranaka, i da britanski većinski izborni sistem snažno favorizuje partiju s najviše glasova, konzervativcima trebalo da garantuje sigurnu pobedu. Osim u malo verovatnom slučaju da stranke koje se protive Bregzitu, ili barem Bregzitu bez sporazuma, postignu dogovor o uzajamnom taktičkom glasanju na osnovu koga bi u svakoj izbornoj jedinici bio podržan kandidat one partije koji ima najviše izgleda da pobedi torijevskog protivkandidata. Strategija DŽonsonovog ratnog štaba mogla bi, dakle, i ovako da se sažme: što su pristalice Bregzita gnevnije, to bolje po izborne izglede konzervativaca. U tom smislu, presuda Vrhovnog suda - iako formalno nema nikakve veze s Bregzitom, već sa zloupotrebom dobre demokratske prakse u zemlji koja, nije naodmet podsetiti, nema pisani ustav - ma koliko ponižavajuća za DŽonsona lično, savršeno ide u prilog beskrupuloznim kreatorima vladine politike. „DŽonsonovo kršenje zakona učiniće ga opasno privlačnim za mnoge birače“, konstatuje nedeljnik NJu stejtsmen, podsećajući na jedno istraživanje prema kome 54 odsto birača veruje kako je zemlji potreban „snažan lider spreman da krši pravila“. Koliko su temelji pravnog poretka u Britaniji poljuljani pokazuje i to što se iz DŽonsonovih poslednjih istupa jasno naslućuje kako vlada traži načine da izvrda pomenutu zakonsku obavezu da, u slučaju da dogovora s EU do 19. oktobra ne bude, od Brisela mora da zatraži odlaganje datuma istupanja iz članstva. DŽonson nastavlja da insistira da Britanija 31. oktobra i dalje može da i bez dogovora napusti Uniju, što znači da vlada traži alternativne puteve da se to izvede, zakonu uprkos. Jedan način za to bi, recimo, bio da EU ne može da odobri odlaganje datuma Bregzita zato što za tako nešto ne bi postojala saglasnost svih zemalja članica, odnosno što bi neka od njih, na mig Londona, na tu odluku stavila veto; u tom slučaju, Britanija bi do 31. oktobra po automatizmu evropskog zakona izletela iz EU. S tim da je veliko pitanje da li bi se čak i jedan Viktor Orban, koji odavno ide uz dlaku evropskim partnerima, i za koga se spekuliše da bi mogao da bude taj koji bi bio spreman da DŽonsonovoj vladi učini takvu uslugu, usudio na toliki rizik po buduće odnose svoje zemlje s evropskim partnerima. Mada, verovalo se nekad i da je Velika Britanija ozbiljna država, pa eto šta je ispalo...