Nasilna ljudska priroda ostala je nepromenjena

Da odmah pređemo na stvar: ovogodišnji Bitef verovatno će ostati zapamćen kao najbolji poslednjih godina. Zaokruženost koncepta, kvalitet predstava, kombinacija velikih imena i obećavajućih talenata, bogatstvo programa, uzbudljive lokacije i najzad celokupna atmosfera učinili su od ovogodišnjeg Bitefa zaista prvorazredni umetnički i društveni događaj. Sam glavni program Bitefa, sastavljen od strane umetničkog direktora Ivana Medenice, ima na neki način dva tematska okvira koji se međusobno prožimaju spajajući se u duhovitom ali tačnom sloganu ovogodišnjeg izdanja – Počnimo ljubav iz početka. Tematski okvir prošlogodišnjeg Bitefa, podsetimo se, ticao se novonastale, prilično depresivne društvene stvarnosti na globalnom nivou izazvane porastom populizma, ksenofobije, urušavanjem ljudskih prava i sloboda. Pozorište je, naravno kao i uvek, tu bilo pozvano da reaguje, prepozna i osudi. Kada se pogleda prvi deo ovogodišnjeg glavnog programa Bitefa vidimo da se on tematski direktno nastavlja na prošlogodišnje izdanje festivala, da su tu predstave koje analiziraju društvene nepravde i posrnuća, prepoznaju političke i društvene promene koje ugrožavaju naš život i prete našoj budućnosti. Predstava koja je otvorila 53. Bitef, Orest u Mosulu belgijske trupe NTGent, a u režiji jednog od najradikalnijih reditelja današnjice, Mila Raua, nudi jednu kompleksnu, višeslojnu i veoma pesimističku viziju sveta. Propast Mosula nas naravno povezuje sa propašću Troje, tragizam i besmislenost čina povezuju ova dva događaja koje dele hiljade godina, ali nažalost nasilna ljudska priroda je ostala nepromenjena, pa time i posledice koje to nasilje donosi. Međuodnos scenskog izvođenja Orestije koji pratimo na videu i predstave koja se dešava pred nama je uzbudljiv i višeslojan i od gledaoca traži fokusiranost i punu pažnju. Ovo je političko pozorište u svom najboljem vidu i prava je sreća da smo ovako aktuelnu predstavu videli u godini njenog nastanka. Još jedna predstava nam je stigla relativno brzo od svog nastanka, a pripada istom korpusu predstava ovogodišnjeg Bitefa. To je Istorija nasilja berlinskog Šaubine pozorišta a u režiji rediteljske zvezde nemačkog i svetskog teatra Tomasa Ostermajera. Nastala po istoimenoj knjizi Eduarda Luija (prevedenoj i kod nas), predstava se bavi analizom i razotkrivanjem prikrivenih društvenih pojava kao što su netolerancija, ksenofobija, homofobija, koje su samo naizgled nestale iz javnog ili političkog diskursa. Uzbudljiva glumačka igra, živa muzika, inventivno korišćenje videa, preplitanje grubosti, pa i surovosti sa prizorima izuzetne lepote, postupci su po kojima je Ostermajer poznat i prepoznatljiv. Ove dve predstave odlično se nadopunjuju predstavom Yuropa Kompanije Q iz Nigerije. Retka je prilika da možemo da pogledamo neku pozorišnu predstavu iz Afrike, posebno na ovako aktuelnu temu sudbine izbeglica u Evropi, u ovom slučaju potpuno iz drugačijeg ugla od onog na koji su nas mediji navikli. Drugačija vrsta osećajnosti, koja se graniči, gledano našim ciničnim evropskim očima, sa naivnošću može da bude problem u recepciji, ali nepatvorena iskrenost se uvek prepoznaje. Bitef je oduvek posebnu pažnju poklanjao regionalnim pozorišnim kućama, te se tokom godina nametnuo kao dobra platforma za promociju regionalnih uspeha. Pored domaćih predstava Tartif Narodnog pozorišta iz Sombora i SNP-a iz Novog Sada, a u režiji Igora Vuka Torbice, te predstave Zašto je poludeo gospodin R? JDP-a, a u režiji Boba Jeličića, ove godine smo imali prilike da vidimo i odličnu predstavu Montažstroja i ZKN-a Mladež bez boga Boruta Šeparevića, kao i pobedničku predstavu Ali: strah jede dušu SNG iz LJubljane, a u režiji Sebastijana Horvata. Jedan od vrhunaca ovog dela programa svakako je bila francuska predstava kompanije Non Nova Nemoralne priče - 1. deo: kuća majka autora Fije Mener i Žan-Lika Božala. Tokom dve trećine predstave gledamo pokušaje impozantne Fije Mener da od kartona sagradi antički hram koji će se zatim nakon desetak minuta kiše urušiti. Iako krajnje jednostavna po konceptu, ova predstava zaista funkcioniše na nivou instiktivnog, arhetipskog, snažne slike završnice nam još dugo ostaju u sećanju i teraju na razmišljanje. U odličnoj slovenačkoj predstavi Ali: strah jede dušu, koja je dobila nagradu i publike i žirija, glumci se uključuju u predstavu sedeći u publici, daju komentare, dok su pak gledaoci u drugom delu predstave smešteni na samoj sceni, oni sede na krevetu ili za stolom kao i glumci, postaju deo predstave, nemi posmatrači ove uzbudljive melodrame o ljubavi starije Nemice i mladog tuniskog emigranta u Minhenu sedamdesetih, koja nam pokazuje da se svet suštinski veoma malo menja. Tu bi već trebalo reći par reči o drugom zadatom tematskom okviru ovogodišnjeg Bitefa, a koji nam je na tako sjajan način nagovešten prolog predstavom Rimini protokola Beograd na daljinski po konceptu Štefana Kegija a u režiji Antona Rozea. Naime, ako bi se tema prvog dela Bitefa mogla simplifikovati kao fokus na svojevrsno propadanje društvene zajednice, tako bi predstave iz drugog dela zapravo nudile alternativu toj propasti, one su tu da pruže tračak optimizma i nadu u neku bolju budućnost, u mogućnost nekog drugog modela zajednice. U tu svrhu pozorište ne mora više da utiče na gledaoca svojim temama, već to čini svojim formatima, to jest pokušava da ga uvuče u samo telo predstave, da on postane na neki način deo nje, nudeći mu alternativnu zajednicu u odnosu na onu u kojoj se on više ne oseća komforno. Tako dolazimo do koncepta inverzivnog pozorišta, pozorišta koje je političko, ne po temama koje bira, već po samoj suštini svoje organizacije. Brazilska predstava kompanije Antistatus kvo O mesu i betonu, koreografkinje Lusijane Lare, nudi jedan takav oblik pozorišta. U gotovo tročasovnoj predstavi autorka u dosta apstraktnoj formi preispituje čovekov odnos prema drugim ljudima, njegov odnos prema zajednici, prirodi i najzad mogućnost kontakta i ljudske solidarnosti. Prilika koja se daje gledaocu da bude sve vreme na sceni, da prati šta se na njoj dešava iz pozicije i na način kako on želi, pa na kraju i da bude deo nje, ima zaista oslobađajući efekat, i vrlo brzo vam zaista bude podjednako interesantne sama predstava i reakcije publike na nju. Poslednje dve predstave na programu, Retke ptice francuske kompanije Vuk za čoveka, i Pozvani kompanije Ultima Vez iz Belgije, možda najpotpunije ispunjavaju taj naglasak na optimizmu. I dok se u Retkim pticama kroz razdraganu igru i akrobacije proslavlja ljudska komunikacija, eros i životna radost, dotle se u Pozvanima gledalac potpuno uključuje u sam pozorišni čin koji u ovom slučaju preuzima formu socijalnog eksperimenta koji preispituje mogućnosti zajednice i ljudske solidarnosti. Bio bi greh ne istaći da je sa Lukom Beograd Bitef pronašao svoj prirodni habitus, uzbudljive predstave su još uzbudljivije kada se događaju u ovakvim prostorima. Bitef je ove godine imao i svoj cirkus Balkanija, prateći program Polifonije proslavljao je dvadeset godina, organizovan je specijalan program posvećen Borki Pavićević, održana je i međunarodna tribina, filozofsko pozorište, tribine posvećene novim knjigama. Sa svim tim aktivnostima, sa ovako dobrim i u svetskim okvirima relevantnim programom, Bitef je, sada već nema dileme, pod umetničkim vođstvom Ivana Medenice postao, gledano kulturnu scenu u celini, i u svim njenim umetničkim praksama, najbolje osmišljen, koncipiran, realizovan, jednom rečju - najvažniji domaći festival.