Mir kojim niko nije bio zadovoljan

Kako, sto godina posle njegovog potpisivanja, oceniti Versajski mir – mirovni ugovor sa Nemačkom zaključen u Versaju? Jedno od uobičajenih, široko rasprostranjenih mišljenja jeste da su odredbe tog ugovora, pre svega one ekonomske, o reparacijama koje Nemačka treba da plati, uzrok II svetskog rata. Uzročno-posledični lanac je, prema zagovornicima ovog stanovišta, jednostavan. Prekomerne reparacije uništile su nemačku privredu, odlivi na osnovu reparacija bili su tako veliki da je ona ušla u začarani krug krize i nazadovanja, iz kojeg nije mogla da izađe, a rezultat tog privrednog nazadovanja i osiromašenja ljudi jeste uspon nacionalsocijalizma i dolazak Adolfa Hitlera na vlast. A posle toga sve je poznato. Problem sa ovakvim viđenjem uzroka II svetskog rata leži u tome što ga ne potkrepljuju činjenice. Prvo i osnovno: nemačka privreda je u prvoj deceniji posle Versajskog mira zabeležila zavidnu dinamiku. Prema dobro istraženim izvorima i uporedno proverenim podacima koje navodi Adam Tuz u knjizi Potop: Veliki rat i prekrajanje svetskog poretka, čiji je prevod upravo objavila izdavačka kuće Clio, nemački nacionalni dohodak 1929, deset godina posle potpisivanja Versajskog mira, iznosio je 175 odsto dohotka iz godine u kojoj je zaključen taj mirovni ugovor. Dakle, prosečna godišnja stopa rasta nemačke privrede u ovom periodu bila je 5,8 odsto. Lepa stopa rasta – o takvoj današnja Srbija može samo da sanja. Ukratko, posleratna dinamika nemačke privrede, nedotaknute ratnim razaranjima, bila je više nego zadovoljavajuća. Pad nacionalnog dohotka i njegove političke posledice došle su tek sa Velikom depresijom, koja je u svom punom obimu Nemačku, kao i veliki deo Evrope, zahvatila tek 1931. i nemaju nikakve veze sa Versajskim mirom. Velika depresija je, poput velike ekonomske krize 2008, u Evropu uvezena iz Amerike. Pored toga, iako su mnogi, počev od DŽona Majnarda Kejnsa u njegovim Ekonomskim posledicama mira, pisali o enormnom nemačkim reparacionim obavezama i po njenu privredu navodno pogibeljnim odlivima, najbolje je te tokove ex post sagledati u odnosu na tadašnji nemački nacionalni dohodak. Tako sagledani odlivi uglavnom su bili ispod pet odsto nacionalnog dohotka (izuzetak čine samo dve godine u posmatranom periodu), što je sasvim prihvatljiv iznos, čak niži u odnosu na današnje obaveze mnogih zemalja prema njihovim međunarodnim poveriocima. Naravno, zavidna dinamika nemačkog nacionalnog dohotka omogućila je opstanak ove veličine u prihvatljivim granicama. Tu se pokazuje slabost Kejnsove analize, koji je nemačke mogućnosti za plaćanje reparacija posmatrao – kensijanski. Dakle, bilansno, statički i bez uzimanja u obzir podsticaja koji se stvaraju i na koje privredni subjekti i države reaguju, pa time menjaju bilans. Mnogi, pogrešno, nemačku postversajsku privrednu situaciju posmatraju isključivo kroz prizmu hiperinflacije. Taj događaj je obeležio 1923. i bio je, u velikoj meri, mada ne isključivo, posledica nemačkog eksperimenta u oblasti međunarodnih odnosa: istraživanje reakcije zemalja potpisnica Versajskog mira na nemačko neispunjavanje ugovornih obaveza u pogledu plaćanja reparacija. Pošto su saveznici, Francuzi uz pomoć Belgijanaca, odgovorili odlučno i okupirali Rajnsku oblast, kako bi obezbedili isporuke uglja koje je Nemačka mirovnim ugovorom bila obavezna da dostavi, otvorilo se pitanje pokrivanja troškova rudnika i ne samo rudnika, pre svega troškova radne snage – plata Nemaca koji su živeli pod (privremenom) okupacijom. Naravno da su, iz političkih razloga, te plate pokrivene iz budžeta, a onda se stvorio, odnosno ojačao budžetski deficit, koga Tuz u Potopu prati kvartalno, a koji su nemačke vlasti rešile da pokriju – štampanjem novca. Nemačka hiperinflacija je, u velikoj meri, posledica postupaka nemačkih vlasti: igranja sa Francuskom i finansiranja tog igranja. Igru su izgubili, a lekcije naučili – monetarna stabilnost je uspostavljena, a ubrzani privredni rast se nastavio. Ukratko, prva decenija po potpisivanju Versajskog mira nije donela Nemačkoj privrednu krizu i nazadovanje, pa stoga ne stoji navodna uzročno-posledična veza između Versajskog mira i uspona nacionalsocijalizma. Nadalje, ta decenija nije donela ni političku krizu koja bi omogućila uspon nacionalsocijalizma. U prvoj deceniji posle Versaja, bez obzira na sve političke nestabilnosti vajmarske Nemačke, bez obzira na sveprisutnost smeđih košulja, to jest partijskih jurišnih odreda na ulicama, bez obzira na teror koji su oni sprovodili, nacionalsocijalisti su loše prolazili na izborima. Kako na izborima za parlament (do 1930. nisu dobijali više od pet odsto glasova), tako i na predsedničkim. Na takvim izborima maja 1925. kandidovali su (penzionisanog) generala Ludendorfa, u očima mnogih Nemaca jednog od heroja Velikog rata, a on je dobio svega 1,1 odsto glasova. Tek je Velika depresija, koja je Nemačku zapljusnula punom snagom 1931, stvorila ekonomske preduslove za munjeviti uspon nacionalsocijalista. Zanimljivo da Adolfu Hitleru, nespornom vođi, u to vreme samo političke partije, nije padalo na pamet da se kandiduje na predsedničkim izborima. NJegovi političko umeće na planu domaće politike bilo je daleko veće od umeća na planu spoljne, budući da je uspeo da protiv sebe oformi najheterogeniju koaliciju verovatno svih vremena. Štaviše, krajem dvadesetih godina XX veka, dakle u prvoj deceniji Versajskog mira, dolazi do značajnog političkog približavanja Francuska i Nemačke. Kako piše Adam Tuz u Potopu, francuski premijer Brijan i njegov nemački kolega Štrezeman su juna 1929, pod pritiskom američke nepomirljive pozicije u pogledu finansijskih potraživanja od evropskih zemalja i američke nezainteresovanosti za davanje bilo kakvih bezbednosnih garancija u Evropi, pokrenuli inicijativu za – evropsku integraciju. Septembra iste godine francuski premijer je govornicu Lige naroda iskoristio da uputi poziv njenim evropskim članicama za bliže povezivanje. Konačno, francuska vlada je uputila i formalni poziv svim evropskim zemljama članicama Lige naroda za formiranje stalne evropske konferencije sa ciljem uspostavljanja federacije. Štrezemanova smrt i dolazak nemačkih konzervativaca na vlast značio je propast ovog plana. Ali ovo istorijsko pomirenje započeto je u deceniji posle Versajskog mira. No, da li sve to znači da se Versajskom miru ništa ne može predbaciti? Nikako. Zbog čega je to mir kojim niko nije bio zadovoljan? Zbog jednostavne činjenice – nastao je na pogrešnoj osnovi. Veliki rat se završio primirjem, a ne nemačkom bezuslovnom kapitulacijom. I to primirjem u trenutku u kome su nemačke trupe bile na teritoriji okupiranih zemalja, a trupa zemalja Antante nije bilo u Nemačkoj. Odatle nastaje osnovni nesporazum. Ogromna većina Nemaca smatrala je da Nemačka nije izgubila rat. Ideju o tome podgrevala je, kako levica (Fridrih Ebert se nemačkim trupama posle primirja 1918. obratio sa „Neprijatelj vas nije porazio!“), tako i desnica, koja je osmislila legendu o pobedničkoj Nemačkoj vojsci kojoj su zarili nož u leđa. Nemačka je u Versaju bila prinuđena da potpiše mirovni ugovor namenjen pobeđenoj zemlji, pre svega u pogledu gubitka teritorija i kolonija, kao i u pogledu ograničenja oružanih snaga, a ogromna većina Nemaca nije prihvatila da im je zemlja izgubila rat. Upravo to raspoloženje iskoristili su nacionalsocijalisti, kada su došli na vlast, za sprovođenje onih politika kojima su se upisali u istoriju. Međutim, njih na vlast nije doveo Versajski mir. Oni koji su dvadesetak godina kasnije ratovali protiv Nemačke naučili su tu lekciju. Tada nije bilo primirja – prioritetni cilj saveznika u II svetskom ratu bila je bezuslovna kapitulacija Nemačke. A potom je usledila (brutalna) okupacija, podela po okupacionim zonama i demontiranje nemačke države. Više nije bilo dileme ko je poražen. A stabilnost koja je potom usledila bila je posledica, između ostalog, toga što nije bilo te dileme. Posle najkrvavijeg rata – zavladao je mir. Nemačku je, ipak, trebalo razoriti.