Erdoganov pravac

Javne investicije su najefikasniji vid državne potrošnje, a zbog višedecenijskog niskog ulaganja države u sve vidove infrastrukture, Srbija zaostaje za zemljama ovog dela Evrope, te mora povećati svoje investicije u infrastrukturu, zaključio je nedavno Fiskalni savet. Ne radi li Vlada onda upravo to, otpočinjući novi investicioni ciklus, odnosno otvarajući različite deonice raznih auto-puteva koji bi trebalo da premreže Srbiju i povežu je sa regionom? Nije li onda poseta turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Beogradu i njegov odlazak u Srem, gde je svečano obeležen početak radova na izgradnji jedne od dve deonice puta koji će povezivati Beograd i Sarajevo, zapravo odlična vest? Bila bi da u Srbiji poslednjih godina nije ustanovljeno pravilo da se veliki infrastrukturni projekti dogovaraju iza zatvorenih vrata, pod okriljem međudržavnih sporazuma, kao izgovor za zaobilaženje i zakonskih propisa i javnih nadmetanja. Tako se umesto kredibilnog investicionog plana, donetog nakon što se saslušalo i mišljenje stručnjaka i javnosti, kako u pogledu infrastrukturnih prioriteta tako i u pogledu finansiranja tih projekata, nude unapred dogovoreni planovi, potpisani ugovori i presečene crvene vrpce. Najnovija vrpca odnosi se na auto-put Beograd - Sarajevo, koji bi trebalo da poveže dva suseda, i to prstenom, valjda zbog specifičnosti u (ne)funkcionisanju države Bosne i Hercegovine, a kojeg je iznedrilo ne nekakav plan investiranja i potrebe Srbije u pogledu izgradnje puta, već prijateljstvo predsednika Srbije i Turske. Posledice toga su ugovorena izgradnja sa turskom kompanijom Tašjapi, umesto tendera koji bi bio raspisan za budućeg izvođača radova, bilo da je u pitanju međunarodni ili domaći. Analiza koja potvrđuje opravdanost izgradnje takvog puta zamenjena je političkim prijateljstvom, a najpovoljniji izvođač unapred dogovoren. Ceh će, naravno, platiti građani Srbije, pošto će svoje deonice, Kuzmin - Sremska Rača i Kotroman - Požega, Srbija finansirati iz budžeta i zaduživanjem kod turske banke. Drugim rečima, novac za izgradnju tog puta obezbediće poreski obveznici, iako se vlast ni ovoga puta nije potrudila da im predoči makar i najosnovnije informacije o opravdanosti njihovog troška od oko milijardu evra, ako je već izostalo poštovanje propisa u segmentu izbora izvođača radova, pa je domaćoj operativi opet ostalo da skuplja mrvice. Odnosno, nanovo se našim novcem, mimo procedura, finansiraju inostrane građevinske kompanije, nauštrb onih domaćih, kojima ponovo nije data ni prilika da učestvuju u trci za dobijanje jednog ovakvog posla. Kako je pomenuti putni pravac, za koji Turska očigledno ima sopstveni interes koji niko ne osporava, smišljen da poveže njenog tradicionalnog partnera na Balkanu, Bosnu i Hercegovinu sa njenim novim partnerom Srbijom, on neće imati smisla ukoliko ne bude izgrađen u celosti, a još uvek nema garancija da će se to desiti. Naime, zbog različitih političkih interesa i nefunkcionalnosti vlasti u BiH, jedva ustanovljena trasa kroz tu zemlju nije ni blizu početka radova. U trenutku kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, a dok je predsednik Turske još u Beogradu, nije poznato ni ko će izvoditi radove, a ni kako će se oni finansirati. U javnosti provejava vest da je Turska spremna da put kroz BiH finansira svojim sredstvima, za razliku od ovoga kroz Srbiju koji plaćaju njeni građani. Dodatne komplikacije sa izgradnjom puta kroz BiH mogle bi nastati ukoliko se ne ispostavi tačnom spremnost Turske da finansira ovaj auto-put, pa se rokovi za izgradnju prolongiraju, odnosno prioriteti u međuvremenu izmene. Uostalom, auto-put „Miloš Veliki“ svojevremeno je zamišljen kao put koji bi trebalo da poveže Srbiju i Crnu Goru, a od čega za sada nema ništa. Crna Gora je nekoliko puta menjala svoje infra­strukturne prioritete, izgradnja njenog dela nije praktično ni počela, a i deo kroz Srbiju za sada je zaustavljen kod Požege. Slično bi se moglo desiti i sa putem Beograd - Sarajevo, tim pre što je i ideja za njegovu izgradnju skuvana ne u krugovima stručnjaka za saobraćajno, a time i ekonomsko povezivanje, nego u političkim kuhinjama.