Opasni noćni razgovori

Teško je rečima opisati izraz besa, prezira i omalovažavanja koje je Ana Brnabić imala dok nas je obaveštavala da neće dati Sinišu Malog zbog ucene od 15 do 20 studenata. Tako razjarenoj niko se nije usudio da postavi pitanje: a za koliko bi ga studenata dala – 100, 1.000, pet miliona? A trebalo je, jer kada stranka u koju tek što se nije učlanila, počne da prebrojava koga bi i za koliko dala, stvari se obično završe veoma loše. Bilo da se radi o „patriotama“ koje metalnim štanglama razbijaju glavu Borka Stefanovića ili o rečima Milomira Marića koje nas katapultiraju u najstrašnije i najmračnije trenutke devedesetih. Recimo one kada je Vučić u Skupštini objašnjavao da Šešeljeva ideja da treba ubiti 100 muslimana za jednog Srbina baš i nije fašizam. Koristeći milionski auditorijum obezbeđen činjenicom da Hepi televizija poseduje nacionalnu frekvencu, Marić je odlučio da se jednom zasvagda obračuna sa tom „lažnom univerzitetskom elitom“ tako što će nahuškati javnost, a u njoj su i vlasnici pomenutih metalnih štangli, na rukovodstvo Univerziteta u Beogradu. Pre svega na ozloglašenu rektorku Ivanku Popović, koja je pakleno iznervirala Aleksandra Vučića dok se spremao za govor u UN (verovatno je zbog toga bio neubedljiv pa mu se publika razbežala), a onda i profesora Filozofskog fakulteta i prodekana za finansije Danijela Sinanija. Za rektorku je plasirao tezu da je iz porodice koja često menja strane i da joj je stric bio „staljinista i glavoseča iz Novog Sada“, dok je za prodekana potegao retoriku koja je svojevremeno stvorila i ustoličila crveno-crnu koaliciju. Aludirajući na njegovo „sumnjivo prezime“ i tvrdeći da predaje „roka mandoljina“ (nejasno je da li je pokušavao da bude duhovit ili Vučićeva elita misli da je to stvarno predmet na fakultetu), osporio mu je pravo da učestvuje u rešavanju problema na Univerzitetu jer bi na Kosovu „Tači i Haradinaj streljali Srbina koji bi to pokušao“. Uprava Filozofskog fakulteta se momentalno oglasila i dala pravu dijagnozu onoga što je na delu, uz upozorenje da se „širenjem nacionalne mržnje i uvredljivog obraćanja intenziviraju unutrašnji konflikti u Srbiji, a društvo uvodi u opasnu istorijsku fazu“. Koliko opasnu možda najbolje opisuju reči samog Milomira Marića, urednika trećerazredne rijaliti televizije,: „Često me predsednik Vučić pozove. Ja ga pitam - što si me zvao. Kaže - ja znam da si ti jedini budan čovek u Srbiji. I često mi bdemo nad Srbijom.“ A u tom bdenju je nekako postalo normalno da se indirektno poziva na smrt univerzitetskih profesora koji nisu na spisku poltrona aktuelne vlasti. Poslanik SNS-a Marko Atlagić je već nekoliko puta, u nedostatku pravosudnih organa koji bi mu oduzeli imunitet i procesuirali ga zbog širenja mržnje, ponovio da bi profesorku Filozofskog fakulteta Dubravku Stojanović „po zakoniku knjaza Miloša, trebalo po kratkom postupku“. I nema sumnje da će to ponavljati i dalje, dok nekog stvarno ne ubedi da bi je trebalo „po kratkom postupku“, jer su se te njegove reči neobično svidele naprednjacima, a Aleksandar Martinović je izrazio ponos što je takav um u njihovim redovima. Na krilima takve vlasti i takvog pravosuđa bezbrižno je uzleteo i Marić. „Ti slučajevi nisu isti, jer se u slučaju Sinani direktno raspirivala nacionalna mržnja. Prozivati nekoga za poreklo, određivati mu koje je nacije i na kraju zaključivati da taj čovek nema prava da bude prodekan, pregovarač ili moralni sudija, kako je to rečeno, time se široko otvaraju vrata za odstrel svih koji nisu ’čisti’. A znamo kako se to završava. I po ’nečiste’, a posle i po ’čiste”. Kad se pokaže da takav govor prolazi u jednom društvu, da državni organi na njega ne reaguju, da je to dopušteno - to društvo je vrlo blizu sunovrata, pa i svog moralnog kraja. To je ono što ovaj slučaj bitno razlikuje od prethodnih. Uz to, prof. Sinani je prodekan Filozofskog fakulteta, pa je napad na njega i napad na samu instituciju. Time ne umanjujem ozbiljnost i nedopustivost prethodnih i budućih napada na druge novinare, profesore i sve koji dignu glavu. Ne sme se dozvoliti nijedan takav napad, ali naše tužilaštvo kao da ne postoji“, kaže Dubravka Stojanović. Evo nas, tu smo i možda i nešto radimo - otprilike zvuči odgovor koji je u ovom slučaju ipak upriličilo Republičko javno tužilaštvo, uz najavu da su pokrenuli postupak. Reagovao je i REM. Na pitanje NIN-a da li će iskoristiti svoje pravo da reaguje, pre svega ono koje se odnosi na član 29 (da se REM stara da programski sadržaj pružaoca medijske usluge ne sadrži informacije kojima se podstiče, na otvoren ili prikriven način, diskriminacija, mržnja ili nasilje zbog rase, boje kože, predaka, državljanstva, nacionalne pripadnosti, jezika, verskih ili političkih ubeđenja...), stigao je odgovor da su tokom sednice održane 3. oktobra „pokrenuli postupak za izricanje mera predviđenih zakonom“ za programski sadržaj koji je emitovan 30. septembra u emisiji „Dobro jutro, Srbijo“. Naravno, reagovala je i poverenica Brankica Janković, ali od nadležnih tela koja su dužna da u takvim slučajevima reaguju, ona je jedina koja to redovno i čini. Od „nenadležnih“ podršku rukovodstvu Univerziteta uputili su studenti „1od 5 miliona“ i nekoliko profesora, dok su ostali odlučili da budu nemi da i njima ne bi neki od Marića ili Atlagića javno pretio smrtnom kaznom. „Celo ovo pitanje je samo fragment užasa koji nam se pred očima dešava već godinama. Posmatrajmo to kroz kontekst ožalošćene porodice kojoj je poginuo sin u nesreći u Namenskoj. Još u junu je otac poginulog mladića tražio od predsednika da slučaj dobije sudski epilog, pri čemu ga je unesrećeni čovek ’uvredio’ konstatacijom da je ministar odbrane samo obećavao i da ništa po tom pitanju nije uradio. Predsednik je, vidno iznerviran, obećao sudski epilog pred kamerama, ali ga nije upozorio na opasnu i neljudsku osvetu koja se sprema zbog ’uvrede’ na račun omiljenog ministra. Osveta je bila jeziva - izrežirana podrška, koju su kao robovi, naočigled unesrećene porodice, radnici Namenske pružili ispred suda svom optuženom generalnom direktoru. Na delu smo videli svu osvetoljubivost, nedostatak empatije, savesti, odgovornosti, krivice i kajanja i svu bezobzirnost ove vlasti. Zašto bi Univerzitet bolje prošao u situaciji kada se o gorućim društvenim pitanjima javno izjašnjava svega desetak univerzitetskih profesora i kada je od cele srpske univerzitetske zajednice na bezočne uvrede na račun rektorke Ivanke Popović i profesora Danijela Sinanija reagovao samo Filozofski fakultet u Beogradu?“, kaže Ognjen Radonjić, profesor na Filozofskom fakultetu. Da nije udobno suprotstaviti se režimu – nije. Još kada je pre nekoliko meseci Vučić odjurio na Pink da bi se požalio još jednom svom prijatelju, koji zajedno sa njim „bdi nad Srbijom“, na tu lažnu elitu koju „prezire jer su paraziti najgore vrste“ i jer od njega traže reket koji neće da im plati, postalo je jasno da je odstrel univerzitetskih profesora legalizovan. Na predsednikove reči nije reagovalo tužilaštvo (nadležno je da goni reketaše), a ni Ustavni sud (predsednik je u obavezi da izražava državno jedinstvo), tako da su naprednjaci neometano mogli sve preostale institucije da pretvore u rijaliti studije u kojima se profesori vređaju, čupaju, tuku i šta već treba da bi se zabavila „prava elita“. Međutim, stupidne uvrede poput one koju je Vučić uputio Jovi Bakiću ( „Ozbiljan naučnik, jedno pivo pre podne, tri piva po podne”) ili koju je Ana Brnabić izrekla na račun Filozofskog fakulteta („Na tom su fakultetu doskoro bili čučavci, a nastavnike to nije interesovalo niti potreslo, jer su oni imali normalan toalet“) postale su prevaziđene i letvicu je trebalo podići do ozbiljnijih optužbi poput izdaje, zločinačkih poduhvata, a ni nacionalno poreklo nije bilo loše. Ko će drugi ako ne Marijan Rističević da demonstrira novi plan i to u parlamentu na sednicama koje prenosi nacionalni TV servis. „Možda je rad Jove Bakića da me juri, njegovo autorsko delo je da me juri ulicama, ne samo mene. Možda je njegovo autorsko delo Pavelić. Samo je Pavelić puštao Srbe Dunavom i Savom. Posle njega je to uradio Jovo Bakić“, rekao je Rističević. A onda se prisetio da bi mogao da oblati i jednog od najcitiranijih profesora koje imamo i to u jeku Vučićeve potrage za njima, akademika Dušana Teodorovića: „Godine 1999. jedna gromada profesorska sa Saobraćajnog fakulteta za vreme agresije odbila je da drži nastavu koja je bila obavezna. Fakulteti su radili za vreme agresije, ta moralna gromada se zove Dušan Teodorović. Moglo bi se reći da je u toku rata prešao na agresorsku stranu.“ Potom je za povratak citiranog naučnika na Univerzitet u Beogradu optužio „drugu moralnu gromadu iz žute pijavice“ Srbijanku Turajlić. Ona je kriva jer je u zemlju vratila profesora čiji je metod BCO citiran u svetskoj literaturi preko 2.000 puta (ili kako je to Marić objasnio - bavio se pčelama kao penzionisani policajci) jer Vučić više voli one koji se vrate iz Saudijske Arabije nego „izdajnike“ koji beže u SAD, iako je lično ponosan što ga je Tramp poljubio ne jednom i ne dva puta već tri puta. A tu je i Atlagić, da uz svoju uobičajenu retoriku ( „govnar“ Bakić, „falsifikatorka istorije“ Stojanović), dodao i optužbe na račun „bivšeg reditelja“: „Taj isti Goran Marković, zvani ’bumbar’, 30. avgusta 2019. godine je rekao: ’Naša vlast je teroristička, a izbore organizuje grupa bandita’, završen citat. Ko širi govor mržnje? Ko koga naziva teroristom? Jesam li ja, Gorane Markoviću, terorista? Gorane Markoviću, jeste li to ikada rekli Tačiju? Jeste li to ikada rekli Haradinaju? Jeste li to ikada rekli Franji Tuđmanu, koji je proterao 500.000 Srba iz Hrvatske? Dabome da niste“. Treba li napomenuti da Goran Marković nije bio prisutan tokom ovog zaključka? „Veliki je problem i prepreka za bilo kakav napredak to što u našem društvu gotovo i da ne postoji odgovornost za javno izgovorenu reč. Svedoci smo svakodnevnih diskvalifikacija ljudi iznošenjem neistina, manipulisanjem činjenicama ali često i njihovim potpunim izostankom - o bilo kakvoj argumentaciji da i ne govorimo. Jasno je da se ne možemo svi oko svega usaglasiti, ali ne vidim da je to razlog da se ne saslušamo i da ne probamo da artikulišemo pristojan odgovor. Imam utisak da su napadi na profesore univerziteta i druge intelektualce intenzivirani nakon što je veliki broj njih pružio podršku građanskim protestima u Srbiji. U takvoj situaciji stvari su krenule u potpuno pogrešnom pravcu - umesto da mišljenje javnih ličnosti bude korektiv aktuelnoj politici, otvorene su nove linije sukoba. Društvo smo pod velikom unutrašnjom tenzijom, verujem da to građani vide u sopstvenim životima na najrazličitijim primerima – počevši od toga kako se ophodimo jedni prema drugima na ulici i u saobraćaju, prodavnici ili na poslu i u školi, do toga kakve nam se poruke plasiraju preko medija. Neophodno je pod hitno vratiti pristojnost u javni diskurs“, kaže profesor Danijel Sinani. Neophodno je, ali samo ukoliko želimo da budemo civilizovana zemlja, a poslednjih dana je jasnije nego ikad da to nije ideja. Premijerka je legitimni zahtev studenata Uneverziteta u Beogradu – da se konačno utvrdi da li je doktorat Siniše Malog plagijat - nazvala „talačkom krizom“ zbog blokade Rektorata, ali je ispoljila duboko razumevanje za „protestić“ u organizaciji taksista koji je sve građane Beograda pretvorio u taoce. Zbog toga se nameće pitanje da li je strah od mogućnosti da se za jednog naprednjačkog ministra dokaže da je intelektualni lopov toliko veliki da bi trebalo preventivno srušiti ceo Univerzitet ili je to samo povod da bi se oduzela još jedna institucija koja uživa pravo na autonomiju? „Jedan slučaj plagijata se razvlači na Univerzitetu već više od pet godina i u celoj toj nepodopštini učestvuju na direktan ili indirektan način svi nastavnici i saradnici FON-a, osim profesora Božidara Radenkovića. Nadu da ovaj proces višegodišnjeg davljenja u blatu možda neće dostići svoj epilog je svojim postupkom pružila rektorka UB koja je istrajala u svojoj nameri da se slučaj institucionalno razreši u okviru akademske zajednice. O celom ovom slučaju se, nepotrebno je reći, van svojih ovlašćenja predsednik neprimereno izražavao, dok je premijerka proizvoljno podvlačila crvene linije koje su inače omeđene Zakonom o visokom obrazovanju i pravnim aktima UB-a. Ove uvredljive i besmislene poruke su upućene onima koje ne interesuje Univerzitet i koji o Univerzitetu ne znaju ništa. Svima njima je zajednička ona narodna ’nema veće budale od školovane budale“, kaže Radonjić. Za Dubravku Stojanović tu nema dileme – sve što rade je tipično za populističke režime: „Oni se ponašaju kao da govore u ime celog naroda, u ime sto odsto i samo sto odsto vlasti mogu da podnesu. To je potpuno antipluralna i autoritarna vlast, koja ne može da podnese ’neposlušnost’, pa makar to bio jedan jedini čovek. Takva vlast je i paranoidna, jer je tih 100 odsto statistički (da ne govorimo politički) nemoguće, tako da u njoj rastu strahovi i situacija za nju postaje nepodnošljiva. Zato je opasna po društvo, o pojedincima da i ne govorim.“ Nažalost, ništa novo. Još 1998, nakon uličnih protesta i podizanja glave Univerziteta, u režiji socijalista i radikala je ukinuta autonomija i dvesta profesora je najureno. Zašto onda isti igrači ne bi ponovili isti scenario?