Kako mali Đokica zamišlja nauku

Iako se Srbija u javnosti brendira kao potencijalni naučno-tehnološki raj, u Institutu za fiziku nije bilo mesta za akademika Zorana LJ. Petrovića, dugogodišnjeg direktora tamošnjeg Centra za eksperimentalnu fiziku, kojeg je Univerzitet u Stanfordu uvrstio među 1,5 odsto najboljih naučnika na svetu. Vesti su bile svedenije: Naučno veće Instituta nije dalo pozitivno mišljenje o produženju radnog odnosa nakon što akademik Petrović ode u penziju. Zanemarili su da je ime akademika Petrovića poznato svakome ko se poslednjih decenija interesovao za nauku i naučnu politiku. O svojim dostignućima govori usputno, a u činjenici da je svojevremeno bio predsednik Zajednice instituta Srbije, potpredsednik Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj, te da je pisao prvi Pravilnik o nacionalnim institutima, vidi izvesnu ironiju s obzirom na svoj trenutni usud. Istom smirenošću kojom prihvata odluku Veća – „Nisam želeo ovu medijsku frtutmu“, kaže - brani svoju biografiju za koju smatra da zaslužuje pozitivnije mišljenje veća. I nije jedini. Zato traži odgovore, naročito nakon nagoveštaja o zakulisnim radnjama i skrivenim motivima direktora Instituta Aleksandra Bogojevića. Ujedno ukazuje na raskorake između realnosti i narativa o srpskom naučno-tehnološkom raju. „Ima država u kojima je odlazak u penziju sa 65 godina obligatoran. Kod nas postoji institucija produženja radnog odnosa za one koji su zaslužni. Na Institutu je petoro ili šestoro ljudi u tom statusu. U penziju odlazim u decembru i odlučio sam da konkurišem. Novi Zakon o nauci i istraživanjima je doneo nekoliko promena - produženje radnog odnosa traje pet umesto dve godine, a sredstva od projektnog finansiranja stižu na adresu ustanove umesto na ime pojedinca. Tu je prvi problem - novi zakon ne precizira iz kojih bi se sredstava isplaćivale plate ljudi s kojima je saradnja produžena nakon odlaska u penziju. Na Institutu su rekli da je intencija zakonodavca da se ona isplaćuje iz alternativnih sredstava, iako to ne stoji u Zakonu i premda su sredstva iz Ministarstva koja su opredeljena za najmanje dve naredne godine ista kao što su bila. Samim tim uključuju i moju platu. Drugi problem je pokušaj demagoškog manevra rukovodstva prema kojem će umesto mene biti primljeno troje mladih istraživača. Znate, moja plata je ista kao plata drugih naučnih savetnika kategorije A1 na Institutu. Podelite li je na tri dela, dobićete po četrdeset hiljada dinara. To nije dovoljno da privuče briljantne mlade ljude iz sveta. Treći problem bilo je glasanje Naučnog veća – 18 članova je bilo protiv, 17 za, a šestoro je bilo uzdržano. Kao što me direktor već dugo nije primio na sastanak - poslednji zvaničan zahtev zaveo sam u aprilu - tako nisam bio ni na sastancima pre glasanja na kojima je, koliko znam, članovima rečeno da će izgubiti po 20 odsto budžeta za rad ako bude izglasano produženje saradnje sa mnom, navodno zbog sredstava za moju platu. Direktor je imao pravo da obori glasanje veća, za koje verujem da bi bilo pozitivno kao u slučaju dvojice kolega u junu, ali je hteo da stvori utisak da sam nepoželjan na Institutu na kojem radim od 1978“, kaže Petrović za NIN. Koji su uzroci vašeg sukoba s direktorom? Uobičajilo se da saradnici s kojima imam razilaženja postanu njegovi bliski saradnici. Do sukoba sa mnom je skoro uvek dolazilo zbog kriterijuma na osnovu kojih sam podržavao izbore u zvanje. Tim su parametrima moji mentori mene učili i oni su na svetskom nivou. Dosta naših profesora stvori veliki broj svojih klonova koji samo nastavljaju prvobitnu tematiku. Ja sam od saradnika tražio da iz rada na temi koju dobiju za disertaciju posle naprave novu temu po kojoj će biti prepoznatljivi. Bilo je ljudi kojima se to nije svidelo, iako nauka tako opstaje, napreduje i donosi dobrobit. Posebno smo se sukobili oko napredovanja jednog našeg bivšeg saradnika. Istini za volju, ja sam podržao prethodnog direktora kada je Božidar Đelić svojevremeno imao ideju da postavi nekog našeg čoveka koji je doktorirao u inostranstvu. Nedugo po tom izboru, odluke su počele da se donose mimo dotadašnjih procedura, centri su nestajali, dolazili su ljudi na razrovan parking bez ikakve najave, bez diskusije je promenjena internet adresa Instituta u veoma kratkom roku, ali se ipak moglo komunicirati. Taj direktor je prešao u Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i doveo je ovog sadašnjeg. Na kraju smo osetili kako naša grupa izostaje iz planova Instituta - čitaj: direktora - za budućnost, što svojim rezultatima nismo zaslužili. Da li je uzrok i kontroverzna izgradnja centra Verokio? U njoj Institut učestvuje s milion evra vrednom imovinom, pet miliona evra daje država, pet međunarodni partneri, koji ugovorno nisu obavezani na investiranje. Idejno rešenje je izradio gradski urbanista Marko Stojčić, a njegova firma je dobila izradu dokumentacije za građevinsku dozvolu, što je sukob interesa. Svakako. Taj projekat datira od ranijih garnitura. Čak je postojala ideja i da sadrži hotel, valjda kako bi Ajnštajn, ponovo bežeći od nacista, došao baš u Beograd da plasira svoju genijalnost. Izvorno je u toj zgradi trebalo da se smeste takozvani centri izvrsnosti. Naš Institut ima četiri od deset takvih centara na zapadnom Balkanu, akreditovanih od strane institucija Evropske unije, a moj centar je jedan od njih. Međutim, videli smo da je to lepa priča za privlačenje naše podrške. Čim je počelo da se priča o nabavljanju opreme, niko nas ništa više nije pitao. Izgradnja Verokija kasni, a još se ne zna čemu bi tačno služio… Sve što sam tokom poslednjih četiri ili pet godina mogao da pročitam o njegovoj nameni je jedna haiku pesma o tzv. proizvodnji genija. Do danas nisam video ni budžet ni namenu. Pretpostavljam da će najveći deo tog centra na kraju biti računarski deo, što je u interesu sadašnjeg i prethodnog direktora. I moja grupa koristi računare za rad, ali imamo svoj, jer u Institutu ne možemo da dođemo na red. Vidim i da se pominje saradnja sa CERN-om, ulaganje u arheologiju, meteorologiju, samo ne znam ko će to raditi. Možemo li da proizvodimo genije bez planiranja i bez ulaganja? Andrea del Verokio je bio dobar renesansni umetnik. NJegov najslavniji učenik je bio Leonardo da Vinči. Bio je takav jer se u to vreme mnogo ulagalo u umetnost i postojala je ogromna konkurencija. Danas toga nema. Nema ni genija bez autentičnih grupa sa svojim programima i bez istraživanja u onim oblastima koje mogu da donesu boljitak privredi. Jer, nauka može da bez dileme odgovara na pitanja samo do jedne ivice provalije. Ta provalija se žargonski naziva „zonom smrti“. S njene druge strane se nalazi primena u privredi. „Zona smrti“ traži veoma velika sredstva za razvoj naučnih otkrića do nivoa potrebnog za privredu, sredstva koja mi kao društvo nemamo. Fond za inovaciju može da pokrije samo vrlo male razvoje. Današnji geniji ne liče na Proku Pronalazača, već udruženo pokušavaju da prevare fiziku, hemiju, biologiju - recimo, da na čipu naprave rupu od 15 nanometara, iako je po zakonima fizike nemoguće napraviti rupu manju od sto nanometara. Danas je genije distribuiran u stotinu glava koje rade u ogromnim razvojnim centrima. Zato mi priča o našoj „proizvodnji genija“ ne pije vodu. Mislim i da je stavljanje svih genija kao jaja u jednu korpu opasna strategija. Istovremeno ste rekli da nauku ne treba tretirati kao privredu? Da, u smislu da teme i programe donose vodeći istraživači na projektima a ne sam direktor i da oni treba i uvek imaju veća prava i kontrolu nad sredstvima. Nauka je uvek trošak, ali su sve zemlje koje su želele da izađu iz krize ulagale u nauku. Ona je baza za razvoj privrede, a ne nešto od čega odmah treba, bez dodatnih ulaganja, očekivati velike margine profita. Kod nas se ulaže ponekad i malo, uglavnom na nivou pojedinačnih proizvoda i rešenja. To ne znači da nema naših ljudi koji učestvuju u sistemskim promenama globalnih tehnologija unutar „zone smrti“ i to ne znači da nema stvari koje se kod nas mogu razviti za manje para. Recimo, plazma medicina. Uređaj se može napraviti za do 20.000 evra koje je moguće izvući iz postojeće opreme i redovnih sredstava za nauku. Potom se uloži u istraživanje, testiranje, dozvole, trajalo bi to, ali bismo jednog dana mogli da opskrbljujemo svoje ili čak lokalno tržište. Ali, znanja smo uvek imali više nego para. Sve dok je budžet za nauku manji od 0,5 odsto BDP-a, mogu se ostvariti uslovi tek da ne budete analfabeta. Šanse za korišćenje naučnih saznanja rastu oko jedan odsto, a njen ozbiljniji razvojni i privredni potencijal je moguć ako su izdvajanja između 2,5 i 3 odsto. Kod nas je postotak trenutno 0,37. U tim okolnostima ljudi trče za svojim mozgom, često u inostranstvo. Nasuprot projektu Verokio stoji CALT – laserski centar vredan 16 miliona evra koji je završio u Zagrebu i koji je finansirala EU. Da li smo ga se prelako odrekli? Nije bilo garancija da će završiti kod nas. Mislim da je ta ponuda bila veća i da je bilo prostora za više centara. Odnosila se na ceo zapadni Balkan. Laserski centri su skupi i zato se grade na regionalnom nivou. To jeste bila dobra razvojna šansa i više u skladu sa tradicionalnim temama našeg Instituta, ali se naš Institut posvetio Verokiju, iako se ta dva projekta međusobno ne isključuju. Ovaj zagrebački projekat je odličan i vode ga odlični ljudi i sasvim je u skladu sa tradicijom i ljudskim resursima koje imaju. Otkud fascinacija monumentalnim naučno-tehnološkim parkovima i centrima? Da se razumemo, i u njih je lepo ulagati, ali tek kad je naučna baza dobro opremljena. I bitno je da se ponekad i kompletiraju i prorade. Mi smo vrlo daleko od toga. Prototip takvih projekata je bio nedovršeni akcelerator „Nikola Tesla“. Kada je resorno ministarstvo razmatralo izgradnju nanocentra od 60 miliona evra, nadležnima sam predložio da sredstva ulože u oko dvesta vrhunski opremljenih eksperimentalnih grupa. Benefiti bi bili nesagledivi, i razvojni, i naučni, a potencijalno i finansijski. To se nikome nije svidelo. Ali, da imamo jednu veliku zgradu, jednu megastrukturu kao u svetu, to im se svidelo. Zgodno je za slikanje i presecanje vrpci. U komunizmu je najbolje bilo vršiti funkciju direktora fabrike u izgradnji - putujete, primate platu, ispitujete tržište, a fabrike nigde. E, mi smo u srpskoj nauci imali mnogo fabrika u izgradnji. Imamo slučajeve odlaska genetičara Miodraga Stojkovića, odlaska i povratka matematičara Stojana Radenovića, imamo emigraciju visokoobrazovanih ljudi, a s druge strane država najavljuje otvaranje posebne budžetske linije kako bi oni pojedinci koji su već otišli u inostranstvo radove potpisivali pod grbom BU, samo da bi se sprečio njegov dalji pad na Šangajskoj listi. Šta mislite o tome? Nije tajna da se onim naučnicima koji uzlete do nivoa politike, a i tu su poneki izvrsni stručnjaci, vrata otvaraju prilično lako. Ja bih naravno drugačije osmislio i usmerio tu budžetsku liniju. Kao što vlada ima pravo da raspisuje budžetske linije, tako je i profesor Radenović imao prava da prihvati ponudu iz Univerziteta u Rijadu. Tamo su ozbiljne pare. Možda bih i ja prihvatio tu ponudu. Doduše, ni devedesetih, ni dvehiljaditih nisam prihvatao ponude iz inostranstva, jer sam imao studente koji su mi poverili svoju budućnost. Nisam prihvatio ni poziv iz Rusije ovog leta, nisam mogao da zamislim da će mi se ovo desiti. Nedostatak naučne politike ima jasne posledice. S druge strane, nema te naučne politike koju nije moguće sistemski urediti za dobrobit svih. Samo treba volje i mudrosti i volje da se mudrost koristi. Hoćemo li se ikada povratiti od decenijskog odliva mozgova? Kada sam 2000. dao intervju za NIN nakon što samo postao dopisni član SANU, usledila je burna reakcija sa sugestijom da treba ispitati moje delovanje. Razlog je bila izjava da pod odlivom mozgova ne smatram odlazak mladih ljudi u inostranstvo, jer oni i treba da putuju i usavršavaju se, već situaciju u kojoj u Srbiji ima mesta koja zahtevaju kvalitetne ljude, a nema ko da ih popuni. Danas bi odgovor bio isti. Mnogi su Irci otišli u inostranstvo i masovno se zapošljavali u mikroelektronskoj industriji da bi se vratili i praktično pola Intela preveli u maticu. Nisam siguran da će se to ovde ikada desiti. Fond za nauku je otvoren u martu. Kako ocenjujete njegov rad? Zdušno sam se borio za otvaranje fonda i za instituciono finansiranje umesto projektnog finansiranja. No, šta god da je od stvari za koje sam se borio uspelo, kada sam video praksu toga sam se odricao. Raspisivanje redovnih projekata je do sada bilo odlagano sa svakom promenom vladajućih struktura, a fond je trebalo da obezbedi kontinuitet. Ovaj fond je u osnovi dobra ideja, ali je delimična mera. Trebalo je da pokrije i instituciono finansiranje, što nije na vidiku. Jer, instituciono finansiranje trenutno izgleda ovako: direktoru se daju pare i u principu on može da radi šta hoće. Čudi me da nije bilo koncipirano onako kako se to radi i za univerzitete i institute u svetu. Matorci poput mene su najkorisniji za prenos iskustva. Kad god sam kao doktorand svom mentoru u Australiji iznosio neku svoju „veliku ideju“, odgovorio bi mi: „Već su probali, ne radi.“ U toj sam poziciji sad ja i po pitanju nauke i po pitanju naučne politike. Pisci zakona su često pesnički orijentisani, razne male Đokice imaju razne velike ideje, a mi unapred znamo šta u njihovim zamislima neće da funkcioniše. Predsednik Vučić tvrdi da ministar ne mora da ima diplomu, a imamo sve više političara koji imaju čak i doktorate, koliko god sumnjive. Zašto im je onda toliko stalo do titule, šta mislite? Ranije sam rekao da je dobro što su pojedini plagirali doktorate, jer to znači da u takvim disertacijama ima nečeg smislenog. To je, naravno, bila šala. Duboko sam uveren da ljudi u politici trpe mnogo pritisaka od ljudi s privatnih univerziteta koji im nude diplome. Učini im se da je korisno i ne razmišljaju o ceni koju će platiti. Mnogo je gore kada neki koji su sa sopstvenom idejom o plagiranju završili školovanje uspeju da uđu u politiku, nauku ili prosvetu. Mislim da ne treba da nas interesuje da li je plagijator Siniša Mali, Siniša Veliki ili neko treći, treba da nas interesuju sistemska rešenja. UB je u nezavidnoj poziciji jer ne mislim da može mnogo da uradi. Fakultetima je dodeljena sva sloboda, iako diplome imaju grb UB. Jedino što UB može da uradi je da diplomu ne dodeli ili da je retroaktivno ospori. Dakle, UB mora da stoji čvršće na nogama, a potom i da stvori mehanizme kojima će se preduprediti buduće krivotvorenje. Premijer ima prava da angažuje koga želi i poštuje. Za ministra nauke je bolji vešt političar koji zna da uveća budžet nego neko sa deset doktorata, a bez političkog uticaja.