Normalizovanje bezumlja

Sećam se kada mi je jednom prilikom prijatelj, nakon mnogih godina druženja, osetivši potrebu da se ispovedi o problemu koji ga je duboko mučio, najednom ispričao razlog zbog kojeg me nikada nije pozvao u svoj dom. Naime, član porodice, teško psihički oboleo, bio je nemilosrdni vladar te kuće, u kojoj su svi ukućani, ne uspevši da se s tom situacijom izbore, poprimili, njegovom bolešću nametnute, navike i ponašanja. Tako je celo domaćinstvo, sopstvenim odabirom, lišeno adekvatne institucionalne pomoći, a pritisnuto strahom od društvene stigme, živelo u okolnostima potpune samoizolacije. Moj je prijatelj, tada vrlo mlad, lucidno posmatrao neprikosnovenu nadmoć bolesti i načine na koji su prostor i vreme u toj kući, a samim tim i razum i volja drugih članova porodice, postajali nerazdvojni izraz patologije pojedinca. Na kraju, rekao je, nisam znao ko je tu više lud, on ili svi mi zajedno koji smo, uz narastajući strah od njegovih sve intenzivnijih izliva agresije, s tom pretnjom živeli i prihvatali je kao svakodnevnu normalnost. Jer koliko god je nasilje, pa i potencijalno nasilje, postajalo češće, stvarnije i podrazumevajuće, toliko je manje bilo potrebno za njega tražiti opravdanja, već jednostavno iznalaziti strategije suživota, i načine da vidljivi tragovi nasilja, posebno u odnosu na spoljni svet, ostanu što manje primetni. U kontekstu patoloških pojava, o predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, govori se i piše već neko vreme, a nedavno je u Danasu objavljena i (prva?) psihijatrijska analiza njegove „razuđene ličnosti“ zasnovana na dostupnim podacima, izjavama i postupcima iz kojih buja patološka narcisoidnost, uz primetno izostajanje „samokontrole i samospoznaje“, kao i sve učestalije odsustvo osećaja za realnost koja je, pod diktatom njegove nesavladive egocentričnosti, „modelirana imaginacijama i fantazijama“ (dr Dragica Stanojlović, Danas, 3.9.) O stvarnosti koju za nas i za samoga sebe Vučić predstavlja, stvarnosti koja već godinama uspešno potire svaku drugu, može se govoriti kao o jednom posebnom sociopatološkom fenomenu, gde se predmet analize sa pojedinca seli na kolektiv, a suštinsko pitanje moglo bi da glasi: da li je Vučić proizvod obolelog društva, ili je društvo proizvod pretpostavljene bolesti Aleksandra Vučića? Naravno, pitanje je nalik dilemi o koki i jajetu. U društvu inače sklonom mitologizovanju nepoželjnih činjenica, Vučić bi se, u datom poretku stvari, mogao shvatiti kao jedan od principa srpske političke kozmogonije, rečju, bezizlazna cikličnost, pojava u stanju da ispili samu sebe, da na smenu bude i kvočka i jaje; tačnije, da, poput nekih prastarih mitova o nastanku sveta, jedan Vučić nalik na kvočku, periodično istiskuje iz sebe Vučića nalik na jaje, a da je, potom, vreme tokom kojeg Vučić-kvočka leži na Vučiću-jajetu istovetno trajanju društvenog pamćenja. Potreba za postojanjem takvog mitološkog Vučića bila bi, dakle, objašnjiva kao želja za permanentnim uprošćavanjem prošlosti, ne samo na nivou društva već i na nivou pojedinca, neka vrsta podsvesnog društvenog ugovora, gde se pojmovi kazne i nagrade, odluke i usuda, svode na nerazlučivu smesu kojom dominira suštinski komforan osećaj nemogućnosti (pa samim tim i lišenost obaveze) ličnog i odgovornog izbora. Nesporno, dotična „razuđena ličnost“, bilo u vidu kvočke ili jajeta, svesni je nosilac dobro organizovane vlasti kojoj država, lucidno i planski, služi kao instrument za sticanje basnoslovne koristi. Vešto konstruisan, iako u biti primitivan, mehanizam korupcije prožima sve slojeve društva, od ucenjenih radnika državnih preduzeća do podmićenih intelektualaca pri obrazovnim, kulturnim i naučnim institucijama. Zanimljivo je da najveće uporište vlasti, najjači adut i oružje, ostaje njen zastrašujući intelektualni deficit i devijantni potencijal. Preteći glupošću i besmislom, vlast izvodi pred građane svoje najistaknutije štetočine, i same nosioce živopisnih psiholoških profila, proizvođače ružnoće i bezumnih devastacija, koji otvoreno poručuju: još niste sagledali domete naše nesposobnosti, još ne znate šta, od svega što vam pripada, možemo pred vašim očima da prodamo, upropastimo i porušimo. I zaista, svakog dana otvaraju se novi frontovi urbanističkog razaranja i pljačkaških afera, uz sve manju brigu vlasti da kriminal, ionako nepreglednih razmera, makar prikrije i zamaskira. A to će stanje trajati dokle god traje opšte normalizovanje bezumlja. Tačnije, sve dok građani ne ustanu, dok masovno ne stanu pred bagere, dok ne zaustave strojeve za uništavanje smisla. Dok ne ujedine svoj glas u jednu, jedinstvenu poruku: sutra, ničije „ludilo“, nikome od učesnika u pljačkanju Srbije, neće predstavljati olakšavajuću okolnost.