Stvarno poslednji car

Nije bilo neke preke potrebe za sivim odelom ravnih linija kineskog predsednika Si Đinpinga, skoro identičnog onome koje je nosio Mao Cedung kod kapije Trga Tjenanmen, kada je pre 70 godina proglasio uspostavljanje Narodne Republike Kine. Baš kao što nije bilo potrebe ni za kopijom Maove ikonografije, koja je ovog puta isključivala prisustvo običnih građana, podrazumevala zatvoren Peking, a oni koji su grandioznu paradu posmatrali s trga, vlasti su nakon procene „vernosti i pouzdanosti“ lično odabrale. Ako je cilj bio dokazivanje da je Kina u ovih 70 godina - uprkos Maovim tragičnim promašajima sa kampanjom „Veliki skok napred“ koja je trebalo da zemlju urgentno prevede iz agrarne u industrijsku ekonomiju i potom ideološkim terorom Kulturne revolucije, a posledice obe akcije su desetine miliona mrtvih, postala globalna supersila - onda je Si potpuno promašio. Čak i ako uzmemo u obzir potrebu da se kontroliše narativ velikog jubileja, notorna je činjenica da je Kina druga ekonomija sveta, s ozbiljnim nakanama da ugrozi Ameriku, da je sa 1,4 milijarde stanovnika najmnogoljudnija zemlja sveta, da je površinom treća najveća država i da je vojno ojačala do mere kada će odnos snaga između nje i SAD determinisati planetarni poredak stvari. Štaviše, Kina je već na vratima Evrope, duboko u Africi i nije sasvim jasno čiji će ovo vek biti – kineski ili američki. Ukoliko „preživi“ ekonomski rat s Vašingtonom, mogla bi postati ekonomska imperija za koju svet još nije spreman, a možda je i ne želi. Dakle, nije bilo nikakve potrebe za podsećanje na mučne decenije kroz koje je zemlja prošla. Ovo je posebno važno ako se ima u vidu činjenica da je kineski predsednik prošle godine monolitnom većinom na Svekineskom narodnom kongresu isposlovao ukidanje ustavnog amandmana prema kome na toj funkciji može da bude samo dva uzastopna mandata u trajanju od pet godina. A da ova opasna igra bude potpuno jeziva potrudio se prethodno Centralni komitet Komunističke partije predlogom koji je usvojen - da ime i misao Si Đinpinga budu upisani u Ustav, čime je i zvanično stavljen u istu ravan s Mao Cedungom. Ono što čini bitnu i opasnu razliku je da će Si biti nedodirljivi vođa u vremenima kada je Kina najsnažnija u poslednjih nekoliko vekova. Mao na sreću nije imao tu privilegiju. NJujork tajms je odluku kineske Komunističke partije tumačio kao iznenadni potez kroz koji Si ojačava partijsku kontrolu nad društvom. „Ovaj potez je deo globalnog trenda snažnih lidera koji su menjali ustave, poput Vladimira Putina u Rusiji i Redžepa Tajipa Erdogana u Turskoj“, piše NJujork tajms. Ostaće zabeleženo i da je kineski predsednik na internetu zabranio distribuciju lika dobroćudnog medveda Vini Pua, jer su se pojavile njegove slike sa likom Đinpinga koji grli ogromnu teglu meda. U svakom slučaju, ovim je oboren sistem koji je pre skoro četiri decenije uveo Deng Sjaoping kako bi upravo sprečio reciklažu Maove zaostavštine. Istina, nije da ni Sjaoping nije imao svoje „momente“, kada je na Tjenanmenu 1989. masakrirao studente koji su tražili nastavak političkih reformi, veću slobodu štampe i ograničavanje samovolje partijskih glavešina ogrezlih u korupciju. Zvuči bizarno, s obzirom na to da je upravo Deng bio žrtva čistki tokom Kulturne revolucije, te da se smatra glavnim arhitektom novog načina razmišljanja i ekonomskih reformi koje će trasirati put onome što Kina danas jeste. Dolazak Sija na vlast na talasu antikorupcijske kampanje koja je išla i do pojedinih istaknutih čelnika partije, istovremeno je, ubrzo će to postati jasno, označio gašenje svake nade u političke reforme. Može biti da je ekonomska ekspanzija Kine najvažnija priča 20. veka, ali je pitanje kako zaista stoje stvari pod vlašću autoritarnog lidera kome je podređeno čitavo društvo. U tom kontekstu Bi-Bi-Si skreće pažnju kako su priče o ubijenim, marginalizovanim i zatvorenim uvek mnogo skrivenije od priča o uspehu i asimilaciji. „Poslednjih godina, u kineskom zapadnom regionu Sinđang procenjeno je da ima milion i po muslimana, većinom Ujgura, koji su smešteni u masovne logore zbog verske i etničke pripadnosti. Kina i dalje insistira da su to škole za stručno usavršavanje, te da se tako podstiče novi način sprečavanja domaćeg terorizma. S druge strane, mnogi Kinezi koji su imali korist od ekspanzije materijalnog bogatstva, u zamenu za stabilnost i rast možda će prihvatiti – ili bar tolerisati – nedostatak političke slobode i cenzuru. Oni bi paradu mogli posmatrati kao prikladnu počast nacionalnoj priči o uspehu koja se ogleda u njihovom sopstvenom“, ukazuje britanski javni servis. Ali, iza kulisa, pa pre bi se moglo reći grandiozne proslave Sijevog kulta, nego sedamdesetogodišnjice utemeljenja republike, makar i komunističke, stoje izazovi, a trenutno najakutniji je protest u Hongkongu koji ulazi u četvrti mesec. Ispostavilo se da to što su lokalne vlasti povukle predlog zakona o izručenju stanovnika Hongkonga sudovima u kontinentalnoj Kini ni izbliza ne zadovoljava demonstrante. Očigledno je da su mnogi ovaj naum shvatili kao pokušaj Pekinga da poveća kontrolu nad ovim autonomnim prostorom koji je do 1997. bio pod vlašću Britanije, da bi se te godine vratio pod okrilje Kine, uz uslov da će komunistički režim poštovati demokratiju. Nakon predaje Hongkonga Kini dogovoreno je da će formula „jedna zemlja dva sistema“ trajati pola veka, dakle do 2047, kada bi ova teritorija trebalo u potpunosti da se integriše u kineski sistem. Strah od čeličnog stiska - u kojoj meritokratija predstavlja mnogo više izazov nego alternativu demokratiji – očigledan je. Da, može se na predlog tog zakona gledati i iz te perspektive, ali istina, može se govoriti i o potrebi Pekinga da obuzda razne magnitude finansijskog kriminala koji se na tom prostoru i te kako događaju. Opet, ukoliko demonstranti kao krajnji cilj imaju sprečavanje integracije, onda, neminovno, moraju biti svesni da će i druga strana uzvratiti i da rizikuju sukob ogromnih razmera. Da bi se do kraja sagledale stvari, treba imati u vidu da razumevanje Kine podrazumeva i shvatanje kontradikcija koje će, sva je prilika, obeležiti i naredne decenije. Paradoks da kineskom ekonomijom upravlja komunistička partija po uglavnom kapitalističkim uzusima, nije jedini. Kako u NJujork tajmsu navodi Ijan Buruma, profesor i pisac, iako se vladavina komunizma urušila gotovo svuda u svetu, kineski komunisti oživeli su drevnu filozofiju – konfučijansto, kako bi sačuvali red i Kineze primorali na poslušnost. „Konfučijanstvo, prvobitno moralna, kao i politička filozofija, postalo je ideologija nametnuta da se podstiče poslušnost autoritetima – od očeva u porodicama preko poglavara klana sve do cara. Vladari su koristili konfučijanstvo kako bi podržali društvenu hijerarhiju i autokratsku vladavinu. Službeni promoteri verovanja stavili su autoritarni spin na ono što je počelo kao humanistička filozofija. Predsednik Si nastoji da oživi maoističku misao, razbijajući disidentsko razmišljanje na univerzitetima, medijima i internetu. NJegov kult ličnosti naširoko se doživljava kao način za obnavljanje komunističke imperijalne vladavine nakon godina vladanja šturih tehnokrata“, piše Buruma. I kada smo već kod Mao Cedunga, istaknuti komunistički funkcioner i jedan od tvoraca kineskog ekonomskog buma Čen Jun, koji je bio član partije i za Maovog i Dengovog vremena, ovako je opisao Maovu zaostavštinu. „Da je umro 1956, njegova dostignuća bila bi besmrtna. Da je umro 1966, i dalje bi ga pamtili kao velikog čoveka, ali i čoveka koji je grešio. Ali, Mao je umro 1976. I šta sada reći?“ Ako bismo istu analogiju primenili na Sija – možda bismo mogli reći – da je samo iskorenio korupciju, njegova uloga bila bi jedinstvena. Da se samo koncentrisao na izgradnju novog Pojasa i puta koji bi spojio ogromno evroazijsko tržište, mogli bismo ga nazvati izuzetnim vizionarom. Ali, Si je 2018. sebe proglasio doživotnim liderom Kine. I šta sada reći?