Tramp, propali blefer

Političari lažu. Svakako i predsednici. Ne, ne govorim sada o našima. Blefiranje je jedna vrsta laganja. Nastalo u pokeru, vrlo lepo se primilo u politici. Šta je lepše za jednog šefa države nego kada uverljivom pretnjom ratom može da od komšije iznudi ustupke, čak i kada nije imao stvarnu nameru da ratuje. Tokom poslednjih godina pravi šampion blefiranja je predsednik Tramp. Šampion je po učestalosti blefova, mada ne i po rezultatima. Malo-malo pa Tramp nekoj zemlji pripreti groznim posledicama ukoliko njeno rukovodstvo ne učini kako on traži. I ne pravi pitanje veličine ili politike zemlje: od srednjih (Irana, Meksika i Kanade) do najvećih (Evropske unije i Kine), od saveznika do protivnika, od autokratija do demokratija. Osnova njegovog blefiranja je uverenje da niko ne sme ni da pomisli da se suprotstavi velikoj moći SAD na vojnom, ekonomskom, finansijskom i političkom području i odbije saradnju po njegovim uslovima. Trampovo životno iskustvo je, međutim, ograničeno na finansijske poslove i stoga nedovoljno za državno-strateške. Jer, u prvima se radi o hladnoj kalkulaciji gde se igrači ponašaju krajnje racionalno, dok u državnim poslovima važnu ulogu igraju i drugi, neracionalni motivi, kao istorijski, ideološki, religijski, patriotski, saveznički i slično. U ovim poslednjim Tramp se slabo snalazi, pa ga stoga iznenađuje spremnost stranih država da se odupru. Trampovi blefovi dobro su prolazili na početku njegovog mandata stoga što je njegova promenljivost (ili prevrtljivost) otežavala oponentima dobro razumevanje njegove akcije. Vremenom se, međutim, jasnije pokazalo da blefira, odnosno da nije spreman da preduzme obećanu snažnu „kaznenu“ akciju u slučaju neposlušnosti, tako da se sada glavni oponenti gotovo igraju s njim. Pogledajmo slučaj Irana. Proglašen je najvećim neprijateljem SAD koji kvari ceo Bliski istok, zavedene su mu oštre sankcije, poslati su nosači aviona i sva ostala vojska radi zveckanja oružjem. Bela kuća je proletos postavila i „crvene linije“: napašće Iran ukoliko ovaj napadne nekog američkog saveznika ili ugrozi promet nafte. Kada je Iran u junu oborio veliki američki dron, Tramp je navodno dao naredbu za napad, ali se u poslednji čas predomislio kao duševan čovek, kako je rekao, zbog neminovne pogibije civila. Iranu je ovo bila potvrda da Tramp samo blefira, pa je pojačao provokacije Amerike uzapćujući tankere i, čak, ozbiljno prekidajući saudijsku proizvodnju nafte raketnim napadom jemenskih Huta, svojih saveznika, na najvažniji svetski naftni kompleks. Tramp je kapitulirao. Umesto da napadne, opredelio se za miroljubivu opciju - predložio je Iranu pregovore! Vrlo je lepo što je izbegnut rat, ali je ovo svakako Trampov poraz. Iran je sada tvrd - nema pregovora dok se ne povuku sankcije. Slično je sa Kinom, koja je optuživana za razna ekonomska zlodela, a instrument kazne je povećanje carinskih stopa na kinesku robu. Ipak, Tramp ne preteruje. Ume da proglasi primirje, ume da odloži povećanje carina i slično, pa ni smanjenje kineskog izvoza u SAD uopšte nije veliko: u avgustu ove bio je manji nego u istom mesecu prošle godine samo za šest milijardi dolara, ili za jednu osminu. Tramp kod finansija ima bolji osećaj nego kod čiste politike. Ovde je svestan negativnih efekata svojih akcija na kretanje berze, njegove glavne uzdanice za izbore, pa sa Kinom ne ide daleko. Svakako, Kinezi to odlično shvataju. Dok su ga ranije vukli za rukav da pregovaraju i okončaju tek započeti trgovinski rat, sada im se ne žuri. Shvatili su da Tramp uglavnom blefira i sada razmatraju dve opcije: da sačekaju naslednika ili da Trampu ponude male koncesije za potrebe njegove predizborne kampanje. Ili, Tramp je Erdoganu obećao kaznu ukoliko kupi ruski S-400. Ovaj je samo odmahnuo rukom i kupio. Tramp nije dobar političar: on ne ume da ubeđuje, da laska, da tvrdo pregovara, da pravi savezništva, da skuplja novac, da proračunava. On samo blefira i blefira, sa sve manje uspeha. Vrlo brzo je izgubio svaki kredibilitet, pa bi u pokeru izgubio sve pare.