Lažno busanje u grudi naroda

Na upadljivo sličan način i skoro u isto vreme, američki predsednik Donald Tramp i Bregzit su uništili transatlantski konzervativizam. Ali dok je američki konzervativizam oduvek imao prilično plitke korene, britanski konzervativizam je proizvod duge i bogate intelektualne tradicije, što njegov odlazak sa scene čini posebno šokantnim. Stari konzervativizam protivio se radikalnim promenama, ali je bio spreman da se prilagodi novim razvojima situacije i promenjenim preferencijama. Bio je skloniji postupnim reformama i odbacivao je korenite preobražaje institucija, na temelju stava da je sveobuhvatne promene teško kontrolisati. Konzervativci su bili pragmatični, i nisu padali na obećanja da postoji magično rešenje za sve probleme. U skladu s takvim pogledom na svet velike reforme je i dalje bilo moguće sprovoditi. Ali se njima prilazilo na takav način da se njihovi efekti mogu sagledati, a njihov proces preokrenut, ukoliko se to ispostavi neophodnim. Ovakvo postupanje je bilo suprotno od radikalizma, koji je odbacivao postupnost i na svaki neuspeh reformi gledao kao na dokaz ne da je neko pogrešio u njihovoj primeni, nego da u toj primeni nije otišao dovoljno daleko. U Velikoj Britaniji konzervativni pragmatizam i traganje za konsenzusom vremenom su postali izvor frustracije radikalnijim merama naklonjenih pristalica laburista kao i ultraški nastrojenih torijevaca. I jedni i drugi prigovarali su da su se obe vodeće partije pretvorile u skoro identične, konfekcijske verzije „batskelizma“, kovanice nastale kombinovanjem imena konzervativnog mislioca R. A. Batlera i umerenog laburističkog lidera Hjua Gejtskela. Prvi britanski političar koji je pokušao da razbije posleratni konsenzus bila je premijerka Margaret Tačer, koja je pokrenula rat protiv onoga što je smatrala establišmentom koji se isprečio na putu neophodnih promena. Pa ipak, i ona je u iznenađujućoj meri ostala verna postupnom pristupu. Tačer je bila u stanju da nadvlada sindikate, Forin ofis ili poslovni establišment londonskog Sitija zato što je sa svakim od njih ulazila u pojedinačne klinčeve. Da se sa svima suočila istovremeno, verovatno bi doživela neuspeh. Tačer je takođe pribegla tradicionalnom konzervativnom pristupu u međunarodnoj politici, smatrajući savezništva ključnim delom svakog reformskog procesa. Prema njenom viđenju, evropske integracije mogle su da budu moćan mehanizam postepenog, ali u krajnjem efektu dalekosežnog progresa ka liberalnijem ekonomskom poretku. Na kraju je, međutim, sam opseg njenih reformi počeo da iritira ljude. Smatrajući da se jednostavno previše toga menja u isto vreme, deo konzervativaca je razvio snažnu averziju ka kompromisu. Ta averzija se u punom obimu može videti u procesu Bregzita, za koji je od početka bilo jasno da će poprimiti revolucionarne razmere kako god da mu se pristupi. Problem s revolucijama je, naravno, u tome da one ostavljaju vrata otvorenim za isuviše mali broj alternativa. Kako se izgledi za radikalne reforme uvećavaju, to dovodi do novih podela. Kao u Francuskoj u godinama posle 1789, revolucija na kraju uvek proždire svoju decu. Otkako se Britanija 1973. pridružila tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, njeni zakoni, propisi i upravljačka praksa su se sve više preplitali s onim evropskim. Za neke u Britaniji Bregzit se stoga ukazao kao šansa da se umakne svetu koji je u konstantnim promenama. U procesu koji je više antikonzervativan nego konzervativan, povratak „suvereniteta“ je prvi korak ka transformaciji kompletnog političkog i društvenog poretka. Ali kao što je zagovornicima Bregzita s boljom percepcijom svakako moralo da bude jasno, stvaranje jednog modernog društva iz početka po mnogo čemu je nalik kreiranju vlastitog kompjuterskog programa za pisanje u situaciji kad jednostavno možete da koristite Majkrosoft vord. Ovo posebno važi kad je u slučaju pravi poredak. Fundamentalna promena poput „obnove suvereniteta“ zahteva suočavanje s beskrajnim nizom trivijalnih pitanja koja bez obzira što su takve prirode imaju ozbiljne i nepredvidljive implikacije. Osim toga, Bregzit je proizašao iz vizije demokratije kakva je dosad u potpunosti bila odsutna iz britanske političke tradicije. Zapravo, populistički bregzitaši su raspalili neprijateljstvo prema istim onim institucijama koje su Britaniju učinile Britanijom: parlamentu i vladavini prava. Tradicionalni britanski pristup demokratiji bio je utkan u govor koji je Edvard Berk 1774. održao obraćajući se elektorima u Bristolu. Zbog toga što je kreiranje javne politike komplikovano i uključuje političku trgovinu, smatrao je Berk, potrebno je odabrati dobro informisane predstavnike koji bi donosili adekvatne zaključke o svakom političkom izboru koji treba napraviti. Svaki od 21 torijevskog poslanika koje je Boris DŽonson nedavno izbacio iz stranke zbog njihovog neslaganja s izlaskom zemlje iz EU bez ikakvog sporazuma, perfektan je primer Berkove vizije. Nasuprot tome, nova antikonzervativna vizija odbacuje parlamentarizam i zagovara doktrinu neposredovanog narodnog suvereniteta. Ali u praksi ova filozofija primenu suvereniteta čini nemogućom, jer ne nudi nikakve načine upravljanja beskrajnim nizom profanih i komplikovanih političkih izbora koje vlade moraju da prave na dnevnoj bazi. Proklamovanje kako je „narod“ taj koji će odlučiti ne drži vodu, jer jednostavno ne postoji način da se svako političko pitanje iznese pred narod. Nema sumnje da će u budućnosti biti izmišljena neka aplikacija koja će vladama omogućiti da imaju direktan uvid u to šta javnost misli o nekom paketu reformskih mera i pratećim političkim trgovinama. Ali ovakvo ostvarenje narodne demokratije zahtevalo bi nivo društvene transformacije koji je u neskladu s konzervativnim pogledom na svet. Populistička vizija takođe implicira eliminaciju stotinama godina starih demokratskih institucija. Na primer, tradicionalni konzervativizam, osim predstavničke demokratije, zagovara i vladavinu prava, bez koje ne može biti ograničenja u upražnjavanju vlasti, bila ona tiranska ili revolucionarno-populistička. Nesvakidašnjom koincidencijom, odluka predsedavajuće Predstavničkog doma američkog Kongresa Nensi Pelosi da pokrene proceduru opoziva protiv Trampa usledila je u istom danu u kome je britanski Vrhovni sud odlučio da je DŽonsonova prorogacija (suspenzija) parlamenta bila nezakonita. Možda je autentični konzervativizam spreman za comeback kako bi se suprotstavio nihilističkim uljezima koji istupaju u njegovo ime.