Overa udvorištva

Ako Ana Brnabić kaže da Srpsku naprednu stranku ceni „jer ona brine o ljudima, a ne o svojoj popularnosti“, da li to znači da je premijerka uverena da će njenim ulaskom u stranku naprednjaci izgubiti na popularnosti, a sve da bi njoj omogućili posedovanje članske karte koja otvara vrata i štiti od nevolje? Ili se citirana rečenica ipak odnosila na razne Jutke, Labane, Babiće i druge znane i neznane „junake“ naše stvarnosti, kojima je toplo naprednjačko okrilje omogućilo ponašanje kakvo bi svuda u civilizovanom svetu bilo sankcionisano što krivično, što politički? Ili makar „samo“ u vidu izloženosti opštem preziru zajednice u kojoj su se zapatili? Nema još uvek poznatih istraživanja javnog mnjenja koja bi mogla reći nešto o eventualnom efektu učlanjenja Ane Brnabić u SNS na stranački rejting, ali čini se da je druga navedena pretpostavka daleko varovatnija. Jer, premijerka Srbije je toliko čvrsto uvezana u ključnu strukturu moći u zemlji, da joj partijska zaštita, reklo bi se, ni najmanje nije potrebna. Pre će biti da je došao trenutak za neku vrstu remonta i dodatnog stezanja partijske mašinerije, kako bi njena dosadašnja efikasnost bila sačuvana i u novim okolnostima. Jer, u osmoj godini naprednjačke vladavine nagomilalo se toliko afera da je, uz svu medijsku kontrolu, postalo nemoguće svu krivicu prevaliti samo na prethodnike. Nezadovoljstvo dobrog dela građana sve je teže suzbiti, jer se neprekidno preliva iz jednog oblika u drugi. Opozicija je počela da daje znake života, a sve je više i primera koji pokazuju da „i liberalna demokratija“ ipak ima ograničen rok trajanja (promena vlasti na lokalu u Istanbulu, Moskvi, Budimpešti...). Virus li je, šta li je? U takvim okolnostima, Ana Brnabić mogla bi poslužiti kao odličan primer „pravilnog ponašanja“: njeno veselo uzimanje partijske knjižice običnim smrtnicima jasno pokazuje da je za opstanak i prosperitet u današnjoj Srbiji neophodan ulazak u SNS. I to uz apsolutnu poslušnost i neprekidno javno ispoljavanje divljenja prema vrhovnom vođi, čija je mudrost bezgranična, a volja neupitna. Ništa manje važna nije ni lekcija za dosadašnju stranačku elitu – svima ima da bude jasno da niko nije nezamenljiv i da je, stoga, za očuvanje stečenih privilegija neophodno stalno dokazivanje lojalnosti. Sve to, po mogućstvu, uz što više javnog samounižavanja i očiglednog poltronstva – jer, u sve jačoj konkurenciji, i dalje se u samom vrhu uvlakačkih hitova drži čuvena ispovest Ane Brnabić iz vremena postavljenja na premijersku funkciju – „Ja nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila...“ Tu je i važna poruka Zapadu, sve više zabrinutom za ispravnost svog očekivanja da je Vučićeva vlast istinski proevropska, i zaista spremna i sposobna za povlačenje najtežeg koraka na (neizvesnom) putu ka Briselu - za postizanje i dalje tajanstvenog „obavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom. Pompeznim učlanjenjem osobe proevropskog, modernističkog imidža u stranku nastalu otcepljenjem od radikala, ojačava se sve sumnjivija priča o Vučićevoj posvećenosti uvođenju Srbije u Evropsku uniju. Prosto je savršena Ana Brnabić za ulogu koja joj je pripala: šta bolje govori o bezobalnoj vođinoj moći od činjenice da je partiji koja, dobrim delom, okuplja tradicionalistički raspoloženo članstvo, uspeo da, s takvom lakoćom i bez da iko pisne protiv, nametne osobu otvoreno homoseksualnog opredeljenja? Ko je bolji za promociju u neku vrstu „broja dva“, što u državi, što u stranci, od osobe koja ni u zemlji čuda, kakva je Srbija, ne može steći ni minimum popularnosti, nepohodan da se postane bilo kakva konkurencija svemogućem Vučiću? I ko može više da nervira postojeću stranačku vlastelu, da je tera na pojačano dokazivanje i tako pomaže negovanju jedne od ključnih metoda Vučićevog vladanja i strankom i državom – zavadi pa vladaj?