Borba za neizvesnu budućnost

Sigurno se sećate kratke televizijske forme pod nazivom Dvougao. Pitanja su obično bila direktna i kratka, a dva gosta čiji se odgovori snimaju zasebno bi odgovarala na ista pitanja u što sažetijoj formi. Jedno od pitanja obično bi glasilo: „Opišite u jednoj reči političku scenu u Srbiji.“ Da ga neko postavi meni danas, odgovorio bih: „Dosadna.“ Već mesecima, u našem javnom prostoru pod kojim podrazumevam sve one koji nisu propagandni, čuju se iste teme. Do iznemoglosti se vrte: sloboda medija, fer i pošteni izbori, lažne diplome, protesti i tome slično. U senci tih svakako važnih tema, ostale su ipak one koje bi trebalo da budu od suštinskog društvenog i političkog značaja. Teme poput zdravstva, obrazovanja, socijalne i ekonomske obespravljenosti svakako su bitnije, ali se čini kao da to nisu teme koje „mogu da mobilišu ljude“. U ovakvom pristupu vidim srž problema sa kojim se suočava Srbija danas, a to je odsustvo suvisle i radikalne političke vizije, pa, ako želite – i preuzimanja rizika. Režimi sa autoritarnim crtama ili tendencijama, istina, pogodni su za stvaranje ovakve opšte klime. Polarizacija na „za“ i „protiv“ suzbija svest ne samo o uzrocima uspostave autoritarnog režima, već i mogućnost radikalne imaginacije. U svetlu revizionističkih procesa koji iznova kroje i prekrajaju prošlost, već se odavno počelo govoriti da je kod nas budućnost izvesna, dok je prošlost neizvesna. I zaista, ko god nam danas govori o budućnosti, ispada da će biti svetla: vlast kaže da će biti svetla ako ostanu, opozicija da će biti takva ako sruše vlast. Po mom sudu, nama više nego ikada treba svest o izvesnoj prošlosti i borba za povratak neizvesnosti u budućnost. Šta pod tim podrazumevam? Pre svega, treba nam svođenje (i ispostava) računa za prethodnih tridesetak godina tokom kojih je ključna reč bila kontinuitet. Svaka je vlast bila na neki način logičan nastavak prethodne. Takva bi bila i naredna vlast sadašnjih opozicionara. Ona bi ponovo pratila tu „sudbonosnu“ liniju čije usputne stanice oslikavaju simptome bolesti našeg društva. Kada smo rušili Miloševića, lečili smo tadašnji simptom, baš kao što je fokus na rušenje Vučića danas lečenje najočiglednijeg simptoma bolesti. To nas međutim ne bi trebalo omesti u spoznavanju da smo između ove dve „upale pluća“, Miloševića i Vučića, imali brojnih prehlada i podmuklih virusa. Trebalo bi stoga reći da Srbija posle Vučića ne može biti ona koja nas je od Miloševića fino ispratila do Vučića – i to ne samo u personalnom, već u sistemskom smislu. Ako govorimo o tekovinama i temeljima budućeg društva, oni se delimično mogu naći u tradiciji srpske socijaldemokratije iz vremena pre Prvog svetskog rata i emancipatorskim tekovinama socijalizma, a ne žalopojkama i prizivanju povratka načelima koja su vladala u Srbiji između 2000. i 2012. godine. Tek onda možemo krenuti u susret neizvesnoj budućnosti koja bi mogla postati i eufemizam za borbenu budućnost, jer izvesnost često pasivizuje (otpor). Srbija posle Vučića biće zemlja upropaštenog ljudskog potencijala. Biće to distopijska slika posttranzicijskog društva. Elementi takve, ogoljene slike Srbije, biće najvidljiviji na svakodnevnom nivou manje formalnih odnosa u društvu. U današnjim uslovima, istina, izgleda nam zaista kao da su „urušene demokratske institucije“ i „medijski mrak“ najveći problemi. Izgleda nam kao da je „civilizovana debata“ između političkih aktera sve što nam treba. Ja zapravo mislim da treba samo misliti, govoriti i delovati na nivou pripreme društva za radikalnu transformaciju koja je nužna ukoliko želimo van iz stanja sveopšte dekadencije. Nisu nama problem Vučić ili razni Martinovići, Rističevići, Vučićevići. Problem je u društvu koje takve ljude proizvodi, neguje, a onda još i šalje na vrh. Društvo je bolesno i njega nam valja svakim danom pripremati i osvešćivati. Problem je što je svako od tih Vesića, Đukanovića i sličnih, logična posledica izvesnosti događaja čija je staza trasirana pre tridesetak godina. I zato bih, da me se danas u Dvouglu pita kakvu budućnost želim Srbiji, rekao: „Rizičnu i neizvesnu.“ Sa ovom izvesnom, ne piše nam se dobro.