„Žan Mone“ i tri palme na otoku sreće

Nedovoljno jasno i glasno se u javnosti čuje konstatacija o postojanju političke krize u Srbiji. Tako nešto se i ne očekuje od režimskih medija, ali čini se da i malobrojni slobodni mediji retko posežu za karakterizacijom političkog stanja u Srbiji kao ozbiljne političke krize. Nomenklatura jeste važna. Nazvati stvari pravim imenom, tj. političku današnjicu Srbije nazvati „političkom krizom“ zasigurno povećava budnost i politički uspavanih građana, a činjenica je da ne postoji tačniji termin za opis političke realnosti u državi koja kontinuirano pada na međunarodnim listama u pogledu stanja demokratije, vladavine prava i slobode medija, u kojoj građanski protesti postaju redovno stanje i u kojoj najrelevantnije opozicione partije najavljuju bojkot najvažnijih izbora. Naposletku, da li bi Evropski parlament posezao za posredovanjem tamo gde krize nema? U skladu sa težnjom da Srbija postane demokratska i uređena država, punopravna članica Evropske unije, stoji i očekivanje da upravo ta EU i njene institucije pomognu Srbiji da izađe iz političke krize. Predsednik Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović sa tim je očekivanjem uputio pismo Dejvidu Mekalisteru, predsedavajućem Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, u kome poziva tu instituciju da posreduje u dijalogu predstavnika vlasti i opozicije, uz učešće predstavnika civilnog društva i novinarskih udruženja. Cilj dijaloga bio bi uspostavljanje realističnog okvira i kompromisa o uslovima pod kojima se mogu održati sledeći parlamentarni izbori. Takođe, Trifunović u svom pismu podvlači da postoji potreba za izveštajem Evropske komisije, sličnom makedonskom „Pribe izveštaju“, koji bi direktno i javno ukazao na probleme sistematskog kršenja vladavine prava, dao smernice za reformu sistema, i koji bi kao takav bio temelj budućeg sporazuma između vladajućih i opozicionih partija. U vreme dok Evropski parlament još uvek nije formirao svoja tela koja bi se bavila Srbijom (stalnog izvestioca i parlamentarni odbor), Mekalister je brže-bolje ponudio posredovanje u tzv. „Žan Mone“ formatu, uz učešće dva bivša evropska poslanika. Iako je njegov predlog u prvi mah izazvao izvesnu pozitivnu reakciju i nekih opozicionih struja, u pitanju je bio samo naivni optimizam. Suštinska pitanja vladavine prava, slobode medija i drugih preduslova demokratije ne mogu se rešiti bez ključnih aktera, niti se mogu rešiti u tri sesije pregovora u trajanju od po dva dana, a kamoli se situacija može za samo nekoliko meseci volšebno preobratiti u poštenu predizbornu trku pred redovne izbore u aprilu. Dok je predsednica Narodne skupštine Maja Gojković zadovoljna činjenicom da je kusur od opozicije vratila u parlament, rezultati ovakvog dijaloga su više nego poražavajući za samog Mekalistera, Evropski parlament i EU – četiri od pet najvažnijih aktera onoga što nazivamo demokratska opozicija nije uzelo učešće u dijalogu, a deo parlamentarne i vanparlamentarne opozicije koji je prisustvovao dijalogu, izuzevši PSG, ne može zajedno da prebaci ni izborni prag. Nije potrebno mnogo napora da se shvati da „Žan Mone“ format prvenstveno ide u prilog Srpskoj naprednoj stranci, koja očigledno na pravi način ume da iskoristi svoju pripadnost Evropskoj narodnoj partiji (EPP), evropskoj majci partiji desnog centra, onoj istoj u kojoj je partija Angele Merkel i samog Dejvida Mekalistera. Ako opozicione partije u Srbiji treba bilo šta da nauče od SNS-a, to je razumevanje krucijalne uloge partija u funkcionisanju političkog sistema EU, te da unaprede svoju saradnju sa ideološki srodnim evropskim partijama. Tek uz podršku relevantnih političkih aktera u Briselu - a politički Brisel je prvenstveno Evropski parlament - opozicija može očekivati da se politička kriza u Srbiji ozbiljno shvati i da se akcije evropskih institucija tom shvatanju prilagode. I dok je retka stručna javnost, naročito ona koja poznaje Brisel, upozoravala da nam nije potreban „Žan Mone“ sa Majom Gojković, Draganom Markovićem Palmom, LDP-om i ostalima, već mnogo temeljniji i duži proces političkih pregovora vlasti, opozicije i civilnog društva, dotad su drugi već krenuli sa spinom o uspelom „Žan Mone“ formatu u Severnoj Makedoniji. Tačno je da je ovaj format korišćen i u Severnoj Makedoniji, ali tek u kasnijoj fazi stabilizacije Sobranja, nakon upada pristalica bivše vlasti u zgradu parlamenta 2017. Proces je pomogao poboljšanju parlamentarne kulture, efikasnijem radu parlamenta, izmenama poslovnika, za šta je, međutim, rešavanje političke krize 2015. bilo neophodan preduslov. Svi oni koji političku krizu u Severnoj Makedoniji od pre 4-5 godina žele da prikažu drugačijom nego što je ona u Srbiji, podvlače razlike koje nisu igrale veliku ulogu u makedonskom slučaju. Logično je da je pozornost međunarodne zajednice i same EU u slučaju Severne Makedonije bila mnogo veća. Faktor koji je uticao na tu pozornost svakako je etnička slika Severne Makedonije, no etnički element nije igrao skoro nikakvu ulogu u makedonskoj političkoj krizi 2015, a postao je aktuelan tek tokom formiranja nove vlade početkom 2017. Sa druge strane, postojanje jedne velike opozicione partije takođe je izgovor za veštačko razlikovanje dveju kriza. Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM) oko sebe je okupio koaliciju od dve srednje i 10 manjih partija, pokreta i grupa građana. Takođe, oko SDSM-a okupio se i nemali broj udruženja, studentskih organizacija i pojedinaca koji su imali samo jedan cilj – krah jednog od najkorumpiranijih režima ovog dela Evrope. Još jedna razlika koja je izvršila dodatni pritisak na situaciju u februaru 2015. bila je objavljivanje serije prisluškivanih razgovora. Postojanje ovih razgovora, objavljenih od strane SDSM-a, dovelo je do toga da jedan od ključnih zahteva opozicije bude i formiranje Specijalnog javnog tužilaštva, koje bi se bavilo navodima iz tih izveštaja. Iako nema sličnosti sa Srbijom, obim korupcije koja bi mogla da bude tretirana „po službenoj dužnosti“, a pomenuli su je u emisiji Utisak nedelje“ gosti iz KRIK-a, CINS-a i BIRN-a, dovoljna je da opozicija u Srbiji što snažnije zahteva ne samo već pomenuti „Pribe izveštaj“, već i formiranje novog specijalnog tužilaštva za borbu protiv korupcije. Mekalister i EPP, u žurbi da spasu partnere, izgleda da nisu primetili sličnosti između Severne Makedonije iz 2015. i Srbije iz 2019. Korumpirana politička elita, metastaza sprege mafije i politike, klijentelizam, nepotizam, korupcija, korišćenje javnih resursa u političke svrhe, i konačno zarobljavanje države samo su neke od njih. Severna Makedonija nije imala slobodnih medija. Sprega vlasti i pojedinih medija bila je takva da su se po padu režima Nikole Gruevskog, u samo jednoj sedmici ugasila čak tri dnevna lista i više portala, čije je postojanje isključivo zavisilo od priliva državnog novca. Kako je SDSM sistematski podizao svest političkom Briselu da, usled nenormalnih pritisaka na birače, ne postoje uslovi za održavanje fer izbora, EU je podržala zahtev za političke pregovore na najvišem nivou, u kojima se uz posredovanje evropske trojke – po jednog poslanika EPP, evropskih socijalista (PES) i evropskih liberala (ALDE) i uz povremeno uključivanje i komesara za proširenje, došlo do takozvanog Sporazuma iz Pržina. Sporazum je omogućio formiranje prelazne vlade i Specijalnog javnog tužilaštva. Prelazna vlada upravljala je državom duže od godinu dana i menjajući propise uspela je da, nakon čak dva odlaganja, omogući sve uslove za održavanje slobodnih i poštenih izbora u decembru 2016. Za održivo rešenje naše političke krize ne bi bilo loše da srpska opozicija detaljnije razmotri i prouči primere dobre prakse iz Severne Makedonije. Ključ se nekada krije u komšiluku.