Uhapsili su me, a imam dokaze za sve sumnjive poslove

Uhapsili su me, zatvorili su me ali ne mogu da demantuju dokaze koje sam izneo, da je rađeno na štetu Krušika. Ovako, ekskluzivno za NIN, u jednoj rečenici opisuje hapšenje i okolnosti zbog kojih je došao u takvu situaciju hrabri uzbunjivač iz ove fabrike municije Aleksandar Obradović, samo noć nakon što je iz ćelije Okružnog zatvora u Beogradu prebačen u porodični dom u Valjevu, u kućni pritvor, sa nanogvicom. „Tog 18. septembra došli su u četiri vozila, pred kraj radnog vremena, u 14.40 i ušli su u kancelariju. Bilo je desetak pripadnika Bezbednosno-informativne agencije. Bili su u odelima, ali su svi bili naoružani. Tada nisam bio iznenađen, znao sam zašto su došli. Bili su agresivni. Odmah su povišenim tonom pitali: `Za koga radiš?`, `Koliko te plaćaju?` i `Koji političari su te vrbovali?`Sve sam radio zbog Krušika i nikakav novac nisam uzeo niti sam bilo kada radio za neke političare. Posle 20 minuta došli su i policijski inspektori za visokotehnološki kriminal. Oni su bili ljubazni. Otišli smo do stana, tamo su uzeli moje računare. Ništa nisam krio. Sproveli su me u glavnu stanicu u Beogradu. Tu su mi govorili kako je bolje da sve ispričam, makar i nezvanično. Shvatio sam iz njihovih pitanja da su pratili moje kretanje i gde sam sve išao. Znam da sam zapisnik na saslušanju potpisivao u više primeraka nego što je to obično. Ne znam kome je sve to išlo“, navodi Obradović. Po isteku 48 sati policijskog zadržavanja i saslušanja u tužilaštvu, sudija za prethodni postupak Okružnog suda u Beogradu Miloš Labudović odredio mu je kućni pritvor, ali se na tu odluku žalio nadležni zamenik tužioca za visokotehnološki kriminal Aleksandar Momčilović. Vanraspravno veće 27. septembra preinačuje odluku o kućnom pritvoru. „Došli su 30. septembra. Mislio sam da su tu zbog dokumenta, da moj otac daje saglasnost da budem u pritvoru u kući koja se vodi na njegovo ime. Međutim, oni su me obavestili da mi je kućni pritvor zamenjen zatvorskim i odmah su me sproveli do beogradskog Okružnog zatvora. Nepuna dva dana sam bio u prijemnom odeljenju, a zatim su me prebacili u ćeliju sa još četiri zatvorenika kojima hoću da se zahvalim kako su me prihvatili. I zatvorsko osoblje je bilo dobro prema meni. Pitali su kako mi je, da li imam probleme, i šta mi treba, pa sam tražio jastuk, jer ga nisam imao. U jednom trenutku izolovan i usamljen u ćeliji zapitao sam se da li sam uradio pravu stvar, jer sam i svoju porodicu izložio riziku, a i meni preti kazna do 10 godina zatvora. Mom osmogodišnjem sinu sa kojim sam jako vezan porodica je rekla da sam na službenom putu. Međutim, njemu je bilo čudno što ga uopšte ne zovem. NJegov rođendan smo proslavili dan pre nego što sam odveden u zatvor, 29. septembra, i od tada ga nisam čuo dok nisam prebačen u kućni pritvor. Nisam imao pravo na pozive i nisam znao šta se dešava. U zatvoru postoje samo TV kanali sa nacionalnom frekvencijom i Studio B. U nedelju 13. oktobra uveče sam saznao da na Pinku prozivaju moju majku i to me je mnogo iznerviralo i pogodilo. Ništa drugo nisam znao, ali su u ponedeljak 14. oktobra došle u redovnu posetu majka, sestra, i supruga. One su mi ispričale da se građani okupljaju ispred zatvora. Tada sam shvatio da nisam ostavljen sam, samo sa svojom porodicom. Neizmerno im hvala, kao i medijima koji su objavili šta mi se dešava. Tog dana sam u kantini kupio NIN i pročitao šta ste pisali o mom slučaju. Pre toga nisu dozvolili sestri da mi da taj broj u kome ste pisali o mom slučaju, jer sam porodicu mogao da viđam samo kroz staklenu barijeru“, kaže Aleksandar. Sagovornik NIN-a, koji je prvi objavio da je uzbunjivač iz Krušika uhapšen, navodi kako je samo želeo da zaštiti preduzeće u kojem radi od 2008. godine, jer je ono zbog novog rukovodstva počelo da propada. „Mnogo više verujem istraživačkim novinarima nego institucijama ove države. Zato sam se obratio onima kojima verujem. Hteo sam i državnim organima da predam dokaze i raspitivao sam se kome mogu da se javim. Uhapsili su me, a ništa nisam ukrao, nikog nisam prevario, ništa nisam slagao i sve što sam rekao je istina za koju postoje dokazi. Niko ne može da demantuje da su četiri privatna preduzeća imala povlašćen položaj prilikom kupovine municije iz Krušika. Dva preduzeća kontroliše Slobodan Tešić. Tu je i firma GIM, za koju je kao posrednik u Krušik dolazio Branko Stefanović, otac ministra policije Nebojše Stefanovića, a četvrto preduzeće je iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali i njega vodi čovek iz Srbije“, kategoričan je Obradović. On podseća da je kao v.d. generalnog direktora Krušika 3. januara 2014. imenovan Mladen Petković, koji je na tom mestu bio do novembra 2018. Tada prelazi za prvog čoveka još jednog državnog preduzeća iz namenske industrije, Zastava oružja. „Od dolaska Mladena Petkovića, stranačkog vojnika na čelo fabrike, to je bilo sistematsko isisavanje novca. Ali baš sistematsko! Ja uopšte ne znam kako Krušik i dalje opstaje. I danas Mladen Petković svojom nevidljivom rukom, preko ljudi koje je postavio za izvršne direktore, upravlja Krušikom i to nije tajna“, tvrdi sagovornik NIN-a, čije navode očito niko od nadležnih, bar do sada, nije želeo da proveri, iako ima mnogo razloga za to. On ističe i da je svakome dostupno da se sam uveri koliko puta je porastao profit privatnom preduzeću Mavija, u Ulici Stojana Protića 1/4, koje se vodi na ime Petkovićeve supruge. „Nisam hteo da ćutim, primam platu i da se pravim da ne znam šta se dešava sa preduzećem. U Krušiku samo pojedinci glasno u kancelarijama pričaju šta se dešava, većina šapuće. Sindikati su pod kontrolom, jer su mnogi zaposleni rođaci i prijatelji sindikalnih vođa. Lažu da sam odavao vojne tajne. U Krušiku nema vojnih tajni, ta oznaka je skinuta. A da sam hteo da nekome dam neke podatke, mogao sam, jer u Krušiku te informacije i nisu baš zaštićene”, navodi ovaj hrabri uzbunjivač. Ono što posebno brine je to što je sagovornik NIN-a uveren da se sve ovo što se desilo u Krušiku ne dešava samo u Krušiku, nego se dešava i u ostalim fabrikama namenske industrije. „Ne znam samo da li iko ima hrabrosti i želje da to javno saopšti“. Proces protiv Aleksandra Obradovića je bio tajna akcija sve do trenutka kada je demonstrativno uhapšen u Krušiku. To je očito bila poruka svim ostalim radnicima. Vlast i mediji pod njihovom kontrolom su ćutali o slučaju sve dok se građani, nakon pisanja NIN-a, nisu prvi put okupili ispred zgrade zatvora, 13. oktobra. Sledećeg dana saopštenjem se oglasio SNS sa optužbom da je „pritvoreni radnik Krušika podatke prikupljao od 2014“. Zanimljivo, Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal je već sutradan, 15. oktobra u svom prvom saopštenju navelo da je „osumnjičeni prikupljao podatke od 2014.“ i da postupak „nije tajna“, bez obrazloženja zašto javnost o hapšenju nije obaveštena odmah, nego tek naknadno, kada se oglasila i vladajuća stranka. Advokat Vladimir Gajić, novi branilac Obradovića, kaže za NIN da su SNS, a posle toga i tužilaštvo izdali saopštenja iste sadržine. „Ne znam kako znaju da je Obradović od 2014. iznosio podatke, kada je tek zakazano forenzičko veštačenje. Da li to znači da su Obradovića nezakonito pratili i prisluškivali? Odluke o pokretanju postupka protiv njega, promeni kućnog u zatvorski pritvor i zatim opet vraćanje u kućni pritvor su političke odluke. Iza tih odluka stoji predsednik beogradskog Višeg suda Aleksandar Stepanović, poznat po tome što je drug sa fakulteta Aleksandra Vučića. Stepanović je za sedam godina napredovao od istražnog sudije Okružnog suda do sudije Vrhovnog kasacionog suda, iako nikad nije vodio nijedan slučaj. Zadržao je mesto predsednika Okružnog suda, jer po promenjenom Zakonu o BIA predsednik tog suda odobrava mere tajnog nadzora. On je odobrio i nadzor nad Obradovićem“. Gajić navodi i da je predmet umesto istražnom sudiji Labudoviću, koji je prvobitno odredio kućni pritvor Obradoviću, dat sudiji Dari Šćepanović. Ukazuje i da je neobično da Apelacioni sud o žalbi na pritvor, koji je određen 27. septembra, nije odlučio odmah već dan nakon protesta građana, 14. oktobra. Apelacioni sud je zbog bitne povrede zakona ukinuo odluku o pritvoru Obradovića i slučaj vratio na razmatranje Višem sudu. „Pravna kvalifikacija kojom tužilaštvo tereti mog klijenta je monumentalna glupost. On je de facto uzbunjivač. Kao običan građanin nije pravnik i nije mu poznat Zakon o uzbunjivačima, koji inače i nije predstavljen široj javnosti. Status uzbunjivača nije formalizovao iz neznanja. Paradoks je da mu se stavlja na teret da je oštetio Krušik, a da se u stvari - podacima koje je izneo - otkriva korupcija koja je na štetu tog preduzeća. Aleksandar Obradović spada u one građane kakvi Srbiji nedostaju“, navodi Gajić. Novi branilac podseća i da ovo nije jedini slučaj da se hapse uzbunjivači u slučajevima povezanim sa ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem. Gajić podseća da su uhapšeni policajci Milan Dumanović i Mladen Trbović, koji su otkrili kako su nezakonito poslati u Banjaluku prilikom protesta opozicije i vlasti, kao i u Srebrenicu prilikom posete Aleksandra Vučića. NJima se još sudi u postupku koji je zatvoren za javnost zbog navodnog odavanja službene tajne. Vlast je tajno uhapsila i Aleksandra Obradovića, a nije dala nijedan odgovor na brojna pitanja koja su se nametnula nakon sumnji da se nezakonito trgovalo oružjem i municijom. Nema odgovora ni na navode Arms voča da je firma GIM Gorana Todorovića, za koju je posredovao otac ministra policije Branko Stefanović, potpisala četiri ugovora sa kupcom iz Saudijske Arabije o isporuci 517.000 komada minobacačkih granata iz Krušika, te da su te granate GIM-u prodate jeftinije nego što ih je plaćao državni Jugoimport SDPR. Nadležni ćute i o navodima da je Branko Stefanović, koji ima više zajedničkih firmi sa Goranom Todorovićem, te 2017, dok je u pregovorima sa Krušikom zastupao GIM, formalno bio stalno zaposlen u Telekomu Srbija. Ne odgovaraju ni kako je GIM, koji je ranije u Kameničkoj ulici u Beogradu prodavao lakove i boje, postao jedno od najbrže rastućih preduzeća u Srbiji baš otkako je počeo da posluje i osniva zajedničke firme sa ocem ministra policije. NIN je već pisao da je neto dobit GIM-a u 2015. bila tek nešto veća od prosečne mesečne neto plate u Srbiji – oko 390 evra. Za samo tri godine, otkako je počeo ortakluk sa starijim Stefanovićem, prihodi GIM-a povećani su 118 puta (sa 16,4 miliona na 1,9 milijardi dinara), a profit čak 3.146 puta (sa 47.000 na 148 miliona dinara). BIRN je objavio da svi ugovori GIM-a sa Krušikom vrede skoro 43 miliona dolara. Nema odgovora ni na sumnje da je GIM dobio robu, a da je pre toga nije u potpunosti isplatio, o čemu je NIN takođe prvi pisao. Ukoliko se to zaista desilo, to bi bilo prvi put u istoriji da neka srpska fabrika namenske industrije finansira posrednika, tvrde sagovornici NIN-a iz vojne industrije, uz opasku da bi time valjevska fabrika mogla u nezavidan položaj dovesti ne samo sebe, već i svoje dobavljače. Stručnjaci koji su NIN-u davali ranije izjave izrazili su sumnju da novac završava u privatnim i partijskim džepovima osoba bliskih vlastima, a sve su glasnije sumnje da se zaposlenima u nekim od fabrika namenske industrije čak ni doprinosi na plate redovno ne uplaćuju. Ne može se kao nevažan preskočiti ni podatak da Krušik kao navodno oštećenog u ovom postupku zastupa nekadašnja advokatska kancelarija Aleksandra Đorđevića, bivšeg šefa BIA, čiji su pripadnici i uhapsili Obradovića. Posle svega čini se da politička vlast koristi sve poluge i institucije koje bi morale da budu nezavisne u obračunu sa jednim savesnim i hrabrim građaninom. Aleksandra Obradovića je od sudbine srpske verzije Kafkinog građanina Jozefa K. spasla javnost, ali to nije dovoljno ni za njegovu, ni za slobodu svih građana Srbije.