Ne prodajem mrtvog sina

Sve što je ostalo od nastradalog radnika Milomira Milivojevića u fabrici je mobilni telefon u ormariću broj 91, koji mu je pripao jer je bio 1991. godište. On je ranije često tešio majku da posao nije rizičan, a kada je u poseti fabrici bila Ana Brnabić, došao je kući posebno srećan, rekavši joj da je premijerka obećala veliki novac za bezbednost kao i da više nikada niko neće nastradati. Godinu kasnije njegov otac Milovan bio je u malinjaku sa suprugom i ćerkom kada je nedletao helikopter. „Evo stiže Vučić u posetu fabrici, idemo“, rekao je. Ovoga puta su krenuli, ne kao podrška predsedniku jer su se svi zbog posla, kao i preostali u Lučanima, učlanili u SNS, već kao neko ko traži pravdu za svoje mrtvo dete. Probijao se do fabrike zaobilazeći patrole policije i zatamnjene automobile BIA. Podigao je majicu, uzviknuo: „Nisam ja terorista“, i probio se do Vučića. Rekao mu je da je za smrt njegovog sina odgovorno rukovodstvo i da traži suđenje. I suđenja je bilo. Tada je rukovodstvo organizovalo radnike da psuju i pljuju oca nastradalog kolege. Sada ovaj izmučeni otac kaže da je ovo zemlja bez pravde, ali da će je goniti sve do Strazbura. A Lučani su neka varijanta srpskog Tvin Piksa. Zabačeno mesto, idilični predeo, dolina okružena brdima... Smišljeno logistički, kako bi brda u slučaju velike eksplozije u vreme izgradnje tada jedne od najvećih vojnih fabrika u Evropi zaustavila širenje moguće katastrofe. Minulih dana, u svetlu onoga što se desilo ocu nastradalog radnika Lučane možemo gledati i kao mesto na kome je sahranjena svaka empatija, toponim ubijenog dobra u jednoj zemlji i jednom zlom vremenu. Jedan mladi glumac sinoć je zgrožen nad scenom ispred sudnice o kojoj bruji ista ta Srbija, koja je izopštila stid iz svog karaktera braneći Jutku lučanskog pred sudom u Ivanjici, rekao za kafanskim stolom u centru Beograda: „Ne znam kako ću pred pradedu kada jednog dana na mene bude došao red da mu se pridružim tamo na tom drugom mestu. Šta ću mu reći o nama, o toj Srbiji za koju je krvario u nekoliko ratova, ko smo sada mi?“ U Lučanima, dan pre, Milovan, otac nastradalog mladića, govori: „Bio sam ja pet puta i u Ministarstvu odbrane. Bio sam kod Vulina, onog…, ne znam kako bih ga nazvao… Sat i po je on mene slušao, meni su se usta osušila. Tu je bio jedan general, glavni inspektor u ministarstvu i jedan pukovnik s brčićima, on je vodio zapisnik. Supruga i ja smo seli prekoputa stola i on, Vulin, izvuče iz džepa crvenu brojanicu. I vrti on brojanicu celo vreme i na kraju nas isprati. Ostavim mu sve na stolu, svu dokumentaciju, a tu i ono njino iz Ministarstva odbrane, gde na svakoj od 14 strana piše strogo poverljivo. Prvi papir, gore piše Inspekcija Ministarstva odbrane, vreme, posle smrti mog sina, mesto, fabrika Namenska iz Lučana. U 14 tačaka navedeno je gde je sve kršen propis. Na dnu instrukcija da se to izmeni - hitno. To je Radoš Milovanović, direktor fabrike uradio. Sve to posle smrti mog sina.“ Nakon eksplozije Milovanović je obustavio proizvodnju na nedelju dana, izmenio kompletno sve, uveo video-nadzor, više nije bilo kartonskih burića, nabavio je protivpožarna odela, kape…, sve kao što se u razgovoru hvali da je bilo i pre, a nije. „Moj sin je izgoreo u običnoj pamučnoj narandžastoj majici, samo što piše napred ’raketna goriva’. Radoš, moćan je to čovek, 40 godina direktor. On je Jutka lučanski. On postavlja načelnika lokalne policije, predsednika opštine, direktora Doma zdravlja… I ako hoćeš bilo koji posao, za sebe ili decu, moraš da slušaš tog gazdu. Znao sam kako stoje stvari, podigao sam tužbu protiv rukovodstva, ali ipak na tom skupu u Ivanjici pred sudnicom, ne znam kako nisam doživeo infarkt kada sam video da su kolege koji sa mnom 34 godine rade u fabrici, jeli smo zajedno i slano i slatko, moji kućni prijatelji koji do pre godinu i po nisu izlazili iz ove kuće, došli da podrže direktora. Prišao sam im, zahvalio se i rekao ’ako ste došli da podržite mog mrtvog sina i mene ja vam se zahvaljujem’, a oni gledaju u zemlju. Ne odgovaraju. A ja im kažem - želim vam svu sreću i zdravlje i vama i vašim porodicama. Ako ste došli da podržite ovog lučanskog Jutku, želim vam da doživite moju sudbinu. Brane direktora, zatvarajući oči pred istinom zbog moćnog vlasnika Lučana, on ima firmu pod tuđim imenom Pan ekspres, ta firma radi sve u fabrici, i zida i ima vozni park, ima i na tuđe ime benzinsku pumpu gde se toči gorivo bez računa, tu se pere novac iz fabrike. On bira i predstavnike sindikata. Kroz straćaru koju vodi kao pekaru za 1.300 radnika u menzi oprao je milione. On odlučuje o sudbini Lučana“, priča Milovan Milivojević. Tako je na ulici pred suđenje sreo koleginicu, osvrćući se da vidi da li je neko gleda rekla je šapatom da se prave spiskovi ko će ići od radnika kao podrška direktoru na suđenje. Na zboru radnika pitali su ima li ko da ne ide. Javio se samo jedan kolega, prijatelj, reko da on ne ide. Ostali su ćutali i digli ruku. „Ispred sudnice su mi ti isti radnici, prijatelji, kolege psovali mrtvu majku i mrtvo dete, govorili da hoću da zatvorim fabriku. Kada im kažem - je li vam savest mirna za 21 žrtvu, koliko je poginulo u toj fabrici, oni ćute. Ovde je samo u jednom danu njih osmoro izgubilo život i niko nikada nije odgovarao. Pakovali su lovački barut, radili na mašini za zavarivanje kesa, to se zapalilo, izgorelo. Posle toga svaki normalan čovek bi se povukao zbog moralne odgovornosti. Ali ne i Radoš. A svi mi ovde u Lučanima smo članovi SNS. Ovde su izbore vodili ljudi iz Inđije, Novog Sada, Pančeva. DŽipovima su prevozili babe i dede da glasaju. Da, ti džipovi bez tablica to je bilo kod nas. Nosili su pakete sa uljem, šećerom, priključivali struju, uvodili uličnu rasvetu…Moj sin je išao u Niš, i ćerka. I mi svi u Beograd. Nismo uspeli da uđemo u halu jer je bilo puno. Autobus je organizovan iz Lučana, iz fabrike.“ Kaže da je i ćerka izgubila posao u firmi i da je direktor slao svoje rukovodioce i rekao im da će im privatni biznis zatvoriti ukoliko je ne otpuste. „A da bi nas ucenio na vansudsko poravnanje terao nas je da prihvatimo posao za ćerku u Namenskoj, i za ženu, stan bi nam dao, nudio je pare. Rekao sam da ja mrtvog sina ne prodajem. Pitao sam direktora na sastanku zašto ne prizna šta je bilo, u magacinu pet polica sa oko 2.500 kilograma baruta, a na vratima piše 460 kilograma dozvoljenog materijala. Ništa. Ćuti. Imam snimak tog razgovora. E sad, postoji samo jedna polica, nema ni 200-300 kilograma. Stavio je dole gumu gde spuštaju burad, a moj sin je to bure spuštao na beton. Taj otpad je mimo pravila u kartonskim burićima stajao dve i po - tri godine. To je postalo nestabilo, otpad nitroglicerinskog baruta koji je toliko stajao u magacinu, to je još rađeno za Indiju i trebalo je da ide na spaljivanje, a pošto je to skup proces i skup proizvod bilo je šteta da se baci nego se vratio u preradu. U tim kartonskim burićima moglo je da se to čuva, ali sa antistatik vrećom, folijom i vezano. Sa punjenjem od 25 do 30 kilograma do pola burića i sa poklopcem gore. S vremena na vreme okrene se bure da se ne izdvoji nitroglicerin koji postaje eksplozivan. Kap čistog nitroglicerina sa metar visine ako padne pravi rupu prečnika od metar. A burad su bila punjena sa 60, 70 kilorama, bez poklopca“, kazuje otac poginulog mladića. Radnik i svedok Predrag Nedović je u izjavi tužilaštvu naveo da je siguran da je u momentu kada se dogodila eksplozija u magacinu bilo preko 2.500 kilograma baruta iako je standardna procedura da se barut odvozi. Tog dana priključio se da pomogne da zakače crevo na hidrant ne znajući da na tom istom hidrantu nema vode. „Zavukao sam ruku u šaht da odvrnem ventil, ali vode nije bilo. Otkako radim obučen sam u običan radni kombinezon, kao i tog dana, kao i pokojni Milomir, nikada nisam zadužio protivpožarno odelo.To sam učinio tek posle eksplozije“, piše u njegovoj izjavi. Uviđaj je radio tužilac Danilo Vujičić. Posle nekoliko dana otišao je u penziju. I dan-danas sedi sa direktorom u hotelu i piju kafu svaki dan. Vruć krompir je dao Stevi Miličeviću, tako da čovek koji nije bio na uviđaju sada vodi postupak. „Taj Vujičić je radio sve uviđaje u fabrici, kada je izgoreo pokojni Darko Ćebić, moj školski drug, a veštačenje rade Miloš Vukadinović iz Kraljeva i Julije Cinkler. Ista ekipa kao i kada je Vladan Nikšić izgoreo godinu-dve pre mog sina na sečki gde barut ide na seču. On je ušao u objekat u vreme doručka, i samo zazvečaše prozori na našoj radioni, vatra bije. Istrčimo nas trojica kolega, a na putu čovek samo sa cipelama na nogama, crn, koža se odlepila već. NJegova majka i braća pristali su na vansudsko poravnanje, kao i preostali. Miloš Vukadinović je vršio uviđaj i napisao da je Vladan Nikčić nosio sintetičke gaće, iako su na njemu samo cipele ostale. A niko nikada nije u fabrici kontrolisao donji veš“, priseća se Milovan Milivojević. Ali ni to nisu sve nesreće u fabrici „Milan Blagojević“. Jedan radnik je ostao bez svih prstiju na rukama. Pokvarila se mašina, došlo je do greške na senzoru, nije detektovao da su ruke a ne materijal pod sečom i nož je pao na prste. Sva veštačenja vršila je ista ekipa. „Moj sin je poslednja žrtva. Svedoci koji su svedočili u moju korist, kolege mog sina, dobili su posle svedočenja otkaze, njih trojica. Direktor ima doušnike na svim stranama i zna ko šta radi, ko šta priča, sve mu dojavljuju. Zna ko se gde kreće i s kim pije kafu i šta ruča. Tako vlada mafijaški bos. Istina je, i mi smo to podržavali. Moj sin išao je svugde da lepi plakate, bio je podrška Vučiću gde god je trebalo. A morao je zbog posla. I on je tri godine bio pod ugovorom na po tri meseca. Tako ovde stvari funkcionišu.“ Priseća se Milovan i sastanka kod direktora kome su prisustvovali predstavnici sindikata i kolege radnici. „Nas troje, supruga, ćerka i ja sednemo na jednu stranu stola, suprotno naređani svi oko direktora. Sindikat i radnici. U meni sve ključa. Izdali te prijatelji, školski drugovi s kojima si klikere igrao u pesku. Plakao sam. Da, pred svima. Ništa. Niko nije stao uz mene.“ Kaže da svi znaju da se godinama iz budžeta izdvaja veliki novac za bezbednost radnika, ali da zaštite nema. Priseća se da su nekada u fabrici bili dobri olovni podovi, a da sada podove presvlače. „Dolaze neki da peru pare, premazuju podove, ta zaštita puca pod burićima, i varniči.“ U ivanjičkom Osnovnom sudu vodi se krivični postupak protiv direktora Radoša Milovanovića i dvojice fabričkih rukovodilaca, Vladimira Lončarevića i Tome Stojića, zbog sumnje da su izvršili teško krivično delo protiv opšte sigurnosti - 14. juna 2017. godine nakon eksplozije baruta poginuli su radnici Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović. Novo ročište zakazano je za 15. novembar.