Kriva zbog pitanja

Da slučajno poznajemo zemlju kakvu je Radoje Domanović opisao u pripovetki Danga, i da smo 2018. godine pročitali tekst u listu Danas pod nazivom Šta predsednica vlade radi sa komandantom SNS jurišnika, lako bismo povukli paralelu između kritike srpskog društva na pragu 20. veka, i ovog aktuelnog, koji preispituje autorka date kolumne Dragana Rakić, potpredsednica Demokratske stranke. I da smo neka vlast u ovoj zemlji, mogli bismo i da se naljutimo na Rakićevu zbog ukazivanja na istinu. Jer, istina najviše boli, ali joj pravosudni sistem nalazi leka u vidu materijalne nadoknade. Stoga bi Dragana Rakić trebalo da plati 100.000 dinara odštete gradonačelnici Vršca Dragani Mitrović, uzgredno pomenutoj u tekstu da ilustruje sistemsku izvitoperenost, a po nedavnoj presudi Osnovnog suda u Vršcu. Kako je do toga došlo, ako ne po partijskoj direktivi, da se neko oseća ugroženim što je imenovan kao moguća žrtva tog istog sistema, dok se eventualnog nasilnika čitava stvar i ne dotiče? Naime, u spornom tekstu iz septembra 2018, Dragana Rakić skreće pažnju čitalaca Danasa na „neku čudnu vezu“ između premijerke Ane Brnabić i Branka Malovića, potpredsednika Izvršnog odbora SNS i političkog komesara za Južni Banat i Podunavlje, inače, „kafedžije sa Novog Beograda i bivšeg vozača u Ministarstvu rudarstva“. Rakićeva navodi da ove Malovićeve funkcije, kao ni činjenica da je on „zadužen za efikasno funkcionisanje interesne grupacije koja se predstavlja kao Srpska napredna stranka“, njega ni u kom logičnom slučaju ne delegira da „u ime zvaničnih organa lokalne samouprave razgovara (pregovara?) sa jednom premijerkom“. I to prilikom najpoznatije vršačke manifestacije Grožđebal, prošle godine. Rakićeva dalje problematizuje Malovićev stvarni javni učinak, ograničen na obraćanje „spontano okupljenom narodu, pristiglom organizovanim autobusima“ na izvesnu ledinu kod Bele Crkve, sa „priđite ’amo slobodno, priđite ’amo“, kako bi se naočigled kamera „poklonili Aleksandru Vučiću“. I postavlja pitanje kako je datom „ugostitelju i bivšem vozaču Ministarstva“ pošlo za rukom da postane „neprikosnoveni naredbodavac gradonačelnicima, većnicima, direktorima ustanova i javnih preduzeća u svim južnobanatskim gradovima i opštinama“. A onda Rakićeva pravi grešku, i u svoj kritički tekst uvodi i gradonačelnicu Vršca koja se Maloviću obraća sa: „Da, Šefe“, što joj se na Osnovnom sudu odbija od greha potvrdom da „Šef“ i jeste Malovićev nadimak. Ali se potom „pokopava“ pitanjem „da li je istina da je taj Branko išamarao tu istu gradonačelnicu, svoju partijsku koleginicu“, a po sudskoj odluci iz razloga što je ovo pitanje pojasnila glasinama, dospelim i do Narodne skupštine. A one su glasile „kako je Branko nešto mnogo ljut na gradonačelnicu Draganu, jer je dozvolila izdavanje građevinske dozvole za zidanje podruma za vino Rodoljubu Draškoviću, novopečenom vlasniku Vršačkih vinograda, pa je u toj ljutnji došlo i do šamaranja partijske koleginice“. E, tu sud nalazi, po parničnoj tužbi gradonačelnice Dragane Mitrović, da je tužilji naneta duševna bol klevetom, bez obzira na to što Rakićeva dodaje da „glasine nikad nisu ni demantovane ni potvrđene“. A nadasve, mimo činjenice da je isto pitanje potegla krajem novembra 2017. i poslanica Marinika Tepić u Narodnoj skupštini, koja predstavlja nosioca ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Srbiji. Jer, tužilju Mitrović posebno tišti što sa tuženom živi u istom mestu, gde sad trpi „nenadoknadivu štetu“ usled iznošenja „neistinitih informacija“, bez obzira na to što su oblikovane u pitanje. Pa sad komšije, rodbina, prijatelji i sugrađani mogu da pomisle da gradonačelnica nema „svoj stav, ni ponos“, već je „ponizna osoba“, spremna da pretrpi „šamaranje i ponižavanje“ kako bi zadržala svoju funkciju, na šta tužena Rakićeva „zapravo aludira“. Insinuacije da Mitrovićeva nije kadra da se „suprotstavi nasilju“, njoj zadaju nesnošljiv duševni bol, koji bi lakše podnela kad bi joj Rakićeva platila 500.000 dinara sa kamatom i nadoknadila sudske troškove. Osnovni sud u Vršcu našao je da je gradonačelnica ipak malo preterala u vaganju, pa je Rakićevoj naložio da plati pet puta manju sumu. I tu se malo zaneo, bitno povređujući odredbe parničnog postupka, nepotpuno utvrđujući činjenično stanje i pogrešno primenjujući materijalno pravo. Po prvoj stavci, sud je zauzeo stav da do spornog šamaranja i nije došlo, ali je namera Dragane Rakić bila da kod čitalaca stvori ovo uverenje, i, posledično, krivu sliku o tužilji kao „poniznoj osobi“. Sud takođe nije uzeo u obzir da je Rakićeva samo reintepretirala pitanje Marinike Tepić, na koje javnost nikad nije dobila odgovor. Iako bi ovo moglo da opere obraz tužilje. Zatim, iako sud priznaje da se Rakićeva u svom tekstu zapravo bavi problemom koji prožima celo društvo, a manifestuje se kroz postojanje paradržavnih struktura moći koje u potpunosti preuzimaju sve poluge vlasti, on tu rečenicu-pitanje izvlači iz konteksta. „Tim reintepretiranim pitanjem, a jednim od mnogih iz kolumne, samo sam htela da podsetim da javnost ima pravo da sazna da li je do incidenta došlo, jer smatram da nijedan građanin ne sme da trpi fizičko i političko nasilje od bilo koga“, naglašava za NIN Rakićeva. I ističe da je suštinski bila zabrinuta za bezbednost gradonačelnice i mogućnost da valjano obavlja svoju javnu funkciju, ali i da strepi za svoju ličnu bezbednost, kao opozicioni političar. Jer, ako se međusobno šamaraju stranačke kolege, šta drugi mogu da očekuju? Iako Rakićeva tvrdi da „ni u kom slučaju nije htela da uvredi gradonačelnicu, niti joj je povredila čast spornim tekstom“, ona naglašava da se ipak radi o javnoj ličnosti, „koja treba da ima veću toleranciju prema kritici“, kako bi se eventualno moglo protumačiti pitanje na osnovu kojeg je Rakićeva osuđena. „Prema članu 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, prema kojoj se ravna i naš Vrhovni sud, zajamčena je sloboda izražavanja koja podrazumeva i davanje šokantnih iskaza“, ona za NIN objašnjava treću povredu sudskog postupka. „Sloboda političke rasprave i rasprave o drugim javno važnim pitanjima, štiti se najpotpunije, i šira je čak od slobode umetničkog izražavanja, pogotovo ako se neposredno ili posredno tiče učešća građana u procesu donošenja odluka u demokratskom društvu“, ističe Rakićeva. Ona dodaje i da ovakva presuda Osnovnog suda u Vršcu otvara pitanje da li ubuduće građani treba da strahuju da će snositi posledice ako se javno bave temama sa sednica Skupštine, ili ako ukažu na nasilje bilo koje vrste. „Kakva se poruka šalje žrtvama, ali i nasilnicima, ako će posledice i odgovornost snositi onaj ko u autorskom tekstu samo javno postavlja pitanja i traži odgovore? Ako sam proglašena krivom samo zato što sam postavila pitanje, onda definitivno živimo u društvu u kojem nema slobode mišljenja, govora i pisanja“, zaključila je Rakićeva. Nama, građanima iz preslikane Danga države, ostaje da se čudimo kako se povodom njene kolumne nije oglasio niko zaista prozvan. Niko ko je zaista kriv za „suspendovanje Srbije kao pravne države“.