Botovi i prabotovi

UNarodnoj skupštini, koja je po definiciji najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, poslanik SNS-a Aleksandar Marković je javno zatražio hapšenje glumca Branislava Trifunovića zbog „zločina“ koji nije izvršen. „One spodobe koje cepaju srpsku zastavu, pa to posle pravdaju nekakvom umetničkom slobodom... Ma nemoj! Kako ga nije sramota!“, uzviknuo je Marković pred milionskim auditorijumom i potom se upitao šta je još potrebno u Srbiji da tužilaštvo konačno pokrene postupak protiv Trifunovića. Pa, možda bi bila potrebna istinita informacija, a možda i ne. Videćemo. Ono što smo za sada videli je kako funkcioniše mašinerija lažnih vesti u akciji diskreditovanja „neprijatelja“. Nekoliko tabloida i botovska armija su sinhronizovano startovali sa detaljnim opisom nečega što se nikada nije dogodilo, sutradan su tu vest preneli skoro svi mediji (čitaoci koji su pokušali da ostave komentar da je u pitanju laž tvrde da su bili cenzurisani) i kao udarna se pojavila u parlamentu. Nakon što se ipak saznalo da Trifunović nije cepao zastavu i da to nije krivično delo čak i da jeste cepao, izvinjenje nije stiglo ni od Narodne skupštine, ni od medija. Ali su botovi nastavili da rade ono što uvek rade - da informaciju prenose kao istinitu i da je nadograđuju savetodavnim karakterom: „Ja ne želim da verujem da živim u zemlji u kojoj nije kažnjivo uništavanje zastave kao državnog simbola“; „Ako tako piše u zakonu, treba ga odmah promeniti, jer niko ne može ni u kojoj svrsi cepati srpsku zastavu, pa ni u pozorišnoj predstavi“; „Tužilaštvo mora da reaguje u slučaju Trifunovića, oba Trifunovića“... I to su ponovili dovoljno puta da bi sutra neko iz vlasti mogao da se pozove „na anketu sprovedenu na društvenim mrežama“ i da zbog „narodne volje“ zatraži izmenu zakona, a i hapšenje bar jednog, ako ne i oba Trifunovića. Na ovom primeru bi se ukratko mogla opisati trenutna uloga botova u Srbiji – kao raščišćavanje terena nakon završenog rata od nekoliko preostalih mina. Jer, za poslednjih nekoliko godina oni su svoj suštinski posao već obavili – ogadili su svaki razgovor u javnom prostoru i ukinuli dijalog na svim nivoima. Naravno, usput su veličali partiju na vlasti i uzdizali šefa te partije na pijedestal („Predsednik koji neumorno radi za svoju zemlju, bez dana pauze, pa se pitam kako će, kako kaže, još više“), ali to je nešto što nije specifično ni za ovu vlast ni za ovu zemlju i što se od botova jednostavno očekuje. I po samoj definiciji oni predstavljaju „organizovano dejstvo grupe pojedinaca, čija je namera da veličaju neku ličnost ili ideju, ili da je omalovaže“ da bi time pribavili korist za onoga ko ih angažuje. I sasvim im je svejedno – ako ih angažuje firma koja proizvodi tablete za mršavljenje, onda euforično vrište od sreće jer su izgubili 10 kilograma za nedelju dana, a ako ih angažuje Tramp onda čak i od njega stvore američkog predsednika. Nije normalno, nije etično, ali je uobičajeno i dešava se svuda u svetu. Prethodila su mu pisma čitalaca, telefonska uključenja u emisije (Nebojša iz Beograda), a u onlajn verziji su se pojavili 2009. tokom izborne kampanje konzervativaca u SAD. U Srbiji su aktivni od vlasti demokrata i vremena kada su kopirane predizborne aktivnosti Obame, mada u ovoj stranci negiraju da su ikada imali a pogotovu da danas (usled novčanih problema) imaju botove i da su jedine direktive koje su davali članovima bile da šeruju neke po njih bitne tekstove ili da prenose stranački materijal. „Sećam se nekih botova iz vremena kada je Tadić bio predsednik. Tada sam bio urednik portala Novog magazina i čim bismo objavili kritični tekst o Đilasu počeli bi napadi. Ali u to vreme nije koristio ovakav rečnik pa je bilo teško ustanoviti da li se radi o botovima ili o ljudima koji to rade iz posvećenosti stranci“, kaže Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija. NIN-ov sagovornik se priseća dana kada je sa kolegama sedeo u Beti u trenutku dok je Tadić obilazio fabriku Fijat u Kragujevcu, o čemu je izveštavao RTS. Odlučili su da naprave „prabotovski eksperiment“ - da napišu što više udvoričkih komentara o tadašnjem predsedniku i da vide šta će se dogoditi. Na sajtu nacionalnog servisa još uvek se mogu pronaći njihovi izlivi „divljenja“: „Ne slažem se sa građaninom koji je pozdravljajući uspehe našeg predsednika rekao da je 2009. godina bila ’nesrećna’. To uopšte nije tako: setimo se da sada bez viza možemo da putujemo po Evropi, da je sporazum o trgovini deblokiran, da je problem Kosova prebačen na pravni kolosek i da sada imamo četiri stuba spoljne politike“. Ili: „Iako nikad nisam glasao za vas sada tek vidim da sam pogrešio. Ovakvog vođu i lidera nismo imali još od srpskih ustanaka. Lep, pametan, okružen sposobnim i poštenim ljudima.“ „Komentari koje smo pisali su bili sve luđi i luđi, čak smo predložili da se auto zove topolino u čast Topolivnice i RTS je sve to objavljivao. Kasnije nam je rečeno da su primetili da svi stižu sa iste adrese, ali da su ih puštali jer su mislili da je to organizovana akcija iz kabineta. Suština je da mi tada nismo izmislili botovanje – na akciju nas je ponukalo to što su neki ljudi ozbiljno ostavljali te hvalospeve. Ali ostaje pitanje - jesu li to bili aktivisti, mala ekipa iz kabineta ili profi botovi.“ Međutim, ovo što sada imamo na delu ne ostavlja nikakvu sumnju da li se radi o entuzijastima koji veruju u SNS ili o plaćenim botovima. Još 2014. procurila je prezentacija Pover pointa iz koje se vidi da je SNS zaposlio 500 članova 80 lokalnih partijskih odbora sa zadatkom da kritikuju oponente i hvale vladu. Na Fejsbuku se pojavilo pismo pod oznakom HITNO, u kom je pisalo: „Kolege, imamo naređenje da se danas SVI maksimalno fokusiramo na vesti vezane za Radulovićevu (bivši ministar privrede) izjavu. Radićemo ga na svim portalima. Međutim, nemojte pisati kao članovi SNS-a!!! Nijedan stranački komentar ni ime predsednika Vučića nije nam potreban na ovim vestima.“ Za to vreme je portal Autonomija.info, pozivajući se na interna uputstva namenjena aktivistima te stranke u koja su imali uvid, došao do podatka da je udeo komentara aktivista SNS na portalima medija i na društvenim mrežama 47 odsto. Te prve korake je u anonimnoj ispovesti opisala izvesna Marija: „Radili smo u potkrovlju kafane koja se nalazi na Zvezdari, u Ulici Dimitrija Tucovića, to potkrovlje ima oko 300 kvadratnih metara, imali smo najmoderniju opremu, kompjutere, servere… Nagrada za dobro obavljen posao svakako nisu sendviči, kako se to pretpostavlja, već državna plata. Svi smo se vodili kao da radimo marketinško-referentski posao u raznim javnim upravama i naše plate kretale su se od 45.000 do 90.000 dinara. Mirjana, vlasnica tog prostora, koja me je i regrutovala za posao, zauzvrat je dobijala da sa svojom građevinskom firmom radi šta god želi, njen brat je dobio dozvolu da bude notar, a kćerka je bila zaposlena u kabinetu tadašnjeg ministra Sertića.“ Koliko je mašinerija u međuvremenu izrasla moglo se čuti u decembru 2018. iz izveštaja stranačkog funkcionera resorno zaduženog za internet tim, na sednici Izvršnog odbora SNS-a: SNS ima 3.456 botova zaduženih da revnosno ostavljaju komentare na portalima, sajtovima, FB stranicama … Za godinu dana botovi su napisali oko 10 miliona komentara na 201.717 objavljenih vesti. Samo u 24 sata koji su prethodili sednici Izvršnog odbora kroz sistem SNS-a prošlo je 1.147 vesti na koje su stranački botovi napravili preko 43.000 komentara. Ispovesti novih botova su postale malo drugačije. U onoj do koje su došle Južne vesti bivši bot kaže: „Posledice? Naravno da ih ima. Uglavnom su članovi internet tima zaposleni u javnom sektoru i možete da zamislite koja tu posledica može da bude. Prestanak radnog odnosa ili šta već...“ Da se radi o autentičnoj izjavi indirektno su potvrdili lično naprednjaci - više od 22.500 glasova sa iste IP adrese stiglo je na tu vest. Adresa je registrovana u Beogradu, u Palmira Toljatija 5, gde je sedište SNS i odatle je upućeno preko milion pluseva i minusa. Impresivno, baš kao što impresivno zvuče i podaci CINS-a – da su SNS botovi donedavno mogli kroz aplikaciju Votr2 da ostavljaju na hiljade pluseva i minusa na komentare na sajtovima Kurira i Espresa. Uz takvu mašineriju, naravno, stiglo se i do cilja pomenutog na početku teksta – da se ukine društvena debata na svim nivoima i da uloga trolova (botovi su generisane poruke, trolovi ljudi koji truju konverzaciju) postane samo diskreditacija neistomišljenika. A da je to moguće dokazao je Centar za nove medije Liber još 2015. godine kada su izveli eksperiment: zaposlili su 22 trola na praćenju nekoliko masovnih događaja i izračunali da je u diskusijama u kojima oni učestvuju govor mržnje zauzimao 65 odsto prostora. „Revolucionarne promene u medijima dovelo su do promena u formiranju javnog mnjenja i još uvek ne znamo sve razmere tih promena. Jedna od njih je sve veći stepen polarizacije u javnosti i skoro da nema okvira u kom možemo da se složimo. Uz to je uticaj uvek veći u nedemokratskim društvima i tu je primetan veći broj poruka čiji je cilj da spreče komunikaciju i da manipulišu javnim mnjenjem stvarajući percepciju da su njihova mišljenja uverljivija, prihvatljivija, pa i bolja. Tu klimu osećaju svi, pa čak i oni koji misle da su imuni na to. Međutim, istraživanja pokazuju da taj broj poruka više utiče na istomišljenike, mobiliše one koji su već imali takvo mišljenje ili su mu skloni, a samim tim ih podstiče na akciju koja produbljuje dalju polarizaciju. Rezultat je da u drugoj deceniji 21. veka, umesto da internet postane novi prostor za javnu debatu, ona sve više zamire. Kod nas je situacija još izraženija - pod naletom silne vlasti izgubili smo skoro sve nezavisne medije, oni su prestali da budu korektiv različitog mišljenja i kao u svim autokratskim društvima mreže su doživljene kao slobodni prostor na kom se može voditi življa debata. To je vlast osetila kao opasnost, zbog toga je generisala svoje pristalice i učinila sve da to spreči“, kaže Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka. Po njenom mišljenju, primarni cilj SNS-a u ovom trenutku je da oponira tuđim mišljenjima i da diskvalifikuje protivnike, tako da im brigade zadužene za onemogućavanje komunikacije na mrežama više nisu dovoljne, već su potrebni i „botovskih mediji“, sa zadatkom da uništavaju reputaciju ljudi. Naravno da su potrebni posebno imajući u vidu da su trolovsko-botovske brigade desetkovane od trenutka kada su uvedeni programi uz pomoć kojih ih je lako blokirati i da oni sve češće mogu da polemišu samo unutar svojih zajednica. S obzirom na to da im je prostor po kom se kreću sve manji, napravili su svoje botovske portale bez impresuma, tako da se ne zna ko iza njih stoji. Oni na prvi pogled deluju kao pravi medij (imaju početnu stranu, rubriku sa najčitanijim vestima, sraman tekst o porodici nekog opozicionara), a cilj im je da uz lažne informacije diskredituju „neprijatelje“, a da njihova „istraživanja“ prenesu tradicionalni mediji. Jedan od njih je Istraga.rs, specijalizovana za napade na nepodobne medije i novinare. Nažalost, uništeni dijalog i uništavanje ljudi nisu jedino zlo koji proističe iz aktuelnih SNS botova u Srbiji, jer je njihovo postojanje u ovom obliku još jedan dokaz sunovrata pravne države. Da nije tako, njihovo finansiranje bi bilo transparentno i u skladu sa zakonima ove zemlje bi se znalo da li ih plaća stranka ili mi iz budžeta. Takođe bi bili vidljivi u okviru Izveštaja o troškovima političkih aktivnosti u toku izborne kampanje, u skladu sa Zakonom o finansiranju političkih aktivnosti. Umesto toga, imamo anonimne ispovesti botova na osnovu kojih samo možemo da pretpostavimo da je pre nekoliko godina postojala plata koju su primali, a da je danas to više u formi ucene – botuj da dobiješ posao, botuj da ti ne uzmem državni posao. „Taj problem se mora posmatrati šire: kroz zloupotrebe fondova, javnog novca ili javnih resursa. To može da bude situacija u kojoj imamo ljude koji već rade, a kojima je dato da odrađuju stranačke zadatke da bi zadržali posao ili situacija u kojima su im dati neki fiktivni poslovi na kojima primaju platu ali se tu i ne pojavljuju već puno radno vreme rade kao botovi. U prvom slučaju smo imali svedočenje dve profesorke iz Bele Crkve i Transparentnost je pozvala Više javno tužilaštvo u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije, da pokrene postupak i ustanovi da li je izvršeno neko krivično delo (trgovina uticajem, zloupotreba službenog položaja). U drugom slučaju se do sada niko nije oglasio, mada smo svi čuli za neki slučaj u kom se kao zaposlen vodi neko ko nikada nije na tom radnom mestu. Najmanji problem bi bio da su ti ljudi zaposleni i da za to primaju novac od stranke ili da rade kao aktivisti a od stranke dobijaju nagradu za to. Ovako smo u situaciji da ne znamo koliki nivo zloupotreba u tome postoji“, kaže Zlatko Minić. Ne znamo koliki je nivo, ali nema sumnje da je veoma visok. Teško je poverovati da su dve profesorke Gimnazije u Beloj Crkvi, Marija Petrović Stanković i njena trudna koleginica Mirjana Mitrović, slagale da su dobile otkaz jer su odbile da botoju za SNS da bi zadržale posao i dobrovoljno dozvolile da u maloj sredini budu izložene lokalnim moćnicima, lokalnim doktorima i gadostima kojima su obasute preko društvenih mreža. Šta više reći od toga da je Mirjani Mitrović ginekološkinja dr Suzana Mitić prvo otvorila bolovanje radi održavanja trudnoće, a odmah sutrdan ga zatvorila (bilo bi lepo kada bi tužilaštvo i to ispitalo). „Tražili su od mene da malo kucam po podne i malo idem na mitinge. To je nešto što ne želim da prihvatim. Da sam na to pristala, i danas bih bila zaposlena. Jer, onda čak nije ni bitno da li imate diplomu ili ne. Verujem da ovo nije kraj, verovatno ću još neke stvari preživljavati. Cilj je da ostanu samo oni koji ne razmišljaju svojom glavom“, reči su kojima je Mirjana Mitrović opisala situaciju nakon otkaza. Možda i jeste, ali ako svi odu šta će u tom slučaju raditi botovi?