Višak para, a manjak radnika

Petu godinu zaredom skupštinska većina usvaja gotovo identičnu rečenicu u Zakonu o budžetskom sistemu, zamenjujući u onoj prethodnoj samo godinu. Popularno nazvana zabrana zapošljavanja, odnosno zabrana da korisnici javnih sredstava zapošljavaju nova lica, nanovo je produžena najnovijim izmenama pomenutog zakona, tako što je kraj 2019. zamenjen krajem 2020, iako su pojedini ministri sve doskoro tvrdili da je zabrani zapošljavanja konačno došao kraj. Taman kada se u junu ove godine činilo da je Vlada konačno prihvatila sugestije Fiskalnog saveta, ali i predstavnika zaposlenih u javnom sektoru da ova mera proizvodi štetu po efikasnost pojedinih delova uprave, i u skladu s tim u predlog Fiskalne strategije unela nameru da se ukine zabrana zapošljavanja, stigao je jesenji obrt. Objašnjenje Vlade u Fiskalnoj strategiji da je„zabrana dovela do nedostatka kadrova u pojedinim delovima javne uprave“, te da će se umesto nje tokom 2019. „osmisliti neki novi i fleksibilniji način kontrole zapošljavanja“, zamenjeno je tokom letnjih meseci onim da se zabrana zapošljavanja produžava i do kraja 2020, jer je „navedena mera dala izuzetne rezultate u smanjenju obima rashoda za plate“, a što piše u obrazloženju Zakona o izmenama zakona o budžetskom sistemu, koji su poslanici usvojili prethodnih dana. Suprotno Vladi koja je štetu iz juna preimenovala u korist već u septembru, Fiskalni savet u svojim Preporukama za budžet i fiskalnu politiku u 2020. navodi da je još jedno produženje zabrane zapošljavanja posledica odluke da se prekomerno uvećaju zarade zaposlenih u javnom sektoru, pa je umesto jedne Vlada zapravo donela dve pogrešne mere. Oni sem činjenice da je uvećanje zarada za gotovo 10 odsto, skoro dva puta više od rasta nominalnog BDP-a, iako bi ovi procenti trebalo da budu usklađeni da bi bili fiskalno opravdani, ne vide drugo opravdanje za nastavak mere zabrane da se primaju novi ljudi u javni sektor. Izdašnost u povišicama plata prevagnula je nad štetom koja se prouzrokuje zabranom, pošto je očigledno da novca i za jedno i za drugo ne bi bilo. „Najverovatniji razlog za produženje zabrane je preveliki rast plata predviđen rebalansom budžeta za 2019... Štedi se onda na novom zapošljavanju, iako je ono u mnogim sektorima neophodno“, stoji u oceni Fiskalnog saveta. Zabrana zapošljavanja, podsetimo, na snazi je od kraja 2013, i iako je uvedena da traje tek dve godine kako bi se smanjili rashodi za plate - dok Vlada ne sagleda obim javnog sektora i ne sprovede plan racionalizacije - ulazi trenutno u svoju sedmu godinu, a da tog plana još uvek nema. Centralni registar zaposlenih još uvek nije sačinjen, a od prvobitne namere da se javni sektor smanji za 75.000 ljudi u samo tri godine, nije ostalo ništa. Takav plan se, doduše, od početka smatrao previše ambicioznim, potencijalno i štetnim, pa su ekonomisti predlagali da se umesto najavljene „seče“ zapravo sprovede detaljna analiza potreba države i ustanovi gde u javnom sektoru postoje viškovi radnika, a gde ih ima manje od potrebnog. Takvu ideju država je tokom 2015. zamenila uputstvima koje je nadležno Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave naprečac slalo rukovodiocima svih sektora u državi, da ga u kratkom roku popune, ali tako da broj ljudi smanje za 6,5 odsto. Dakle, ne sagledavajući stvarne potrebe, očekivalo se da se i tamo gde višak zaposlenih prevazilazi tih 6,5 procenata i tamo gde ih nema dovoljno, izvrši „seča“, dok se istovremeno u javnosti plasirala teza kako smanjenje neće biti linearno, niti će važiti za sve. Ni danas se pouzdano ne zna koliko to ljudi broji javni sektor, kao i koji to njegovi delovi pate od manjka radne snage, što utiče na njihovu efikasnost, ali se zna da je posledica zabrane zapošljavanja dovela praktično do ugrožavanja rada nekih jedinica javnog sektora. Predstavnici zaposlenih u zdravstvu, koje se, između ostalog i zbog ove mere, danas ozbiljno muči da zadrži postojeće lekare i medicinsko osoblje, navode da je upravo ova mera „dotukla“ njihov sistem, te da im nijedna povišica plata, ma kolika ona bila, neće rešiti najveće probleme, poput odliva radne snage u inostranstvo i uslova u kojima ovaj odgovoran posao rade, zbog manjka doktora i drugog medicinskog osoblja. Slično je i u sistemu obrazovanja u kojem, prema procenama i nadležnih i sindikata, danas radi oko 25.000 nastavnika na ugovore na određeno vreme, upravo zbog činjenice da mera zabrane zapošljavanja traje predugo. Pretpostavlja se da ozbiljan manjak zaposlenih imaju i poreski organi, odnosno različite inspekcijske službe u državi, kao i drugi važni segmenti državne uprave. Ipak, pokušaj NIN-a da od NJegoša Potežice, predsednika Sindikata državne uprave Srbije, dobije odgovore koji to delovi uprave imaju manjak radnika i kako se na celu upravu odražava nastavak zabrane zapošljavanja, nije uspeo. Potežica nije odgovorio na upućeni mu mejl, a izbegao je i mogućnost da na pitanja odgovori uživo ili u telefonskom razgovoru. „Zabrana zapošljavanja je dovela do određenih budžetskih ušteda, ali su one ipak manje nego što bi se to moglo zaključiti na osnovu podataka o rashodima na plate. U nekim segmentima javnog sektora zabrana zapošljavanja dovela je do toga da se za poslove koje su nekada obavljali zaposleni, sada angažuju razna preduzeća, što se u državnom budžetu iskazuje kao izdatak na nabavku robe i usluga. Sa druge strane, zabrana zapošljavanja dovela je do toga da u pojedinim segmentima javnog sektora sada postoji značajan manjak ljudi određenih kvalifikacija, na primer, medicinskog osoblja u zdravstvu, a višak ljudi drugih kvalifikacija i negativno se odrazila na funkcionalnost javnog sektora. Osim toga, došlo je do pada broja lica angažovanih na neodređeno vreme, a rasta broja lica angažovanih na privremenim i povremenim poslovima, što perspektivu tih ljudi čini neizvesnom, a njihov položaj osetljivim“, kaže za NIN Saša Ranđelović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. Naime, mera zabrane nije sve ove godine značila da se striktno zabranjuje prijem novih radnika, jer je Vlada oformila Komisiju za davanje saglasnosti za nova angažovanja, od koje je svaki korisnik javnih sredstava morao da dobije odobrenje da zaposli nova lica. Zamenjujući jasnu sistematizaciju, odnosno utvrđivanje stvarnih potreba za kadrovima u javnom sektoru merom zabrane zapošljavanja, ali uz izuzetke koje dozvoli pomenuta komisija, država je zapravo sistem zamenila za diskrecione odluke nekolicine ljudi koji odlučuju ko to ima pravo, a ko ne da dodatno zaposli ljude. NIN nije do zaključenja ovog broja iz pres službe Vlade Srbije dobio odgovore koliko je takvih saglasnosti dato otkad je uvedena ova mera, odnosno koliko je ljudi u poslednjih šest godina dobilo posao zahvaljujući odobrenju ove komisije, te kolike su stvarne budžetske uštede zbog zabrane zapošljavanja. Procenjuje se, kaže Ranđelović, da godišnje iz javnog sektora prirodnim putem, na primer penzionisanjem, ode od 15.000 do 20.000 zaposlenih. „To znači da je po ovom osnovu, u prethodnih više od pet godina, iz javnog sektora otišlo više od 80.000 ljudi. Istovremeno, raspoloživi podaci ukazuju da je u istom periodu broj zaposlenih zapravo smanjen za oko 20.000, što ukazuje da je u tri od četiri slučaja upražnjeno mesto bivalo popunjeno, ali uz saglasnost nadležne komisije Vlade“. IRanđelović, ali i Danko Brčerević, glavni ekonomista Fiskalnog saveta, kažu za NIN kako uporedni podaci pokazuju da Srbija ima manji broj zaposlenih u javnom sektoru na 100.000 stanovnika nego zemlje centralne i istočne Evrope, iako je evidentno da u nekim delovima ovog sektora postoje viškovi. Ranđelović te viškove vidi u javnim preduzećima koja, suprotno javnom sektoru, imaju više zaposlenih nego što je to slučaj u uporedivim evropskim zemljama. „Rešenje za viškove koji postoje se ne može tražiti u zabrani zapošljavanja, jer ona ugrožava rad i efikasnost javnog sektora. Nisam siguran i da Komisija koja daje saglasnost za zapošljavanje korisnicima javnih sredstava može efikasno sagledati potrebe celog sektora u kojem radi pola miliona ljudi i ispravno odlučiti kome su dodatni kadrovi potrebni, a kome ne. To nije ni zdrav, ni održiv način i zato smatramo da se zabrana zapošljavanja mora ukinuti, bez obzira na to što u međuvremenu nisu napravljeni kredibilni planovi racionalizacije, niti su utvrđeni viškovi a ni manjkovi radne snage. Bolje je i ukinuti zabranu pa omogućiti javnom sektoru da zapošljava do granice koju propisuje Odluka Vlade o maksimalnom broju zaposlenih, nego insistirati na zabrani uz istovremeno povećanje zarada iznad ekonomskih mogućnosti“, kaže Danko Brčerević. Ovaj naš sagovornik objašnjava da bi ukidanje zabrane zapošljavanja povećalo rashode za plate za oko jedan odsto, ali da bi to bilo podnošljivo da je Vlada istovremeno odlučila da zarade poveća u skladu sa ekonomskim mogućnostima, odnosno za pet umesto za gotovo 10 odsto. „Pošto su plate povećane za 10 odsto, država je produžila zabranu i tako donela dve loše mere istovremeno“. Mera zabrane doneta je, podsećaju naši sagovornici, kao urgentna i kratkoročna, sa idejom da se privremeno smanje troškovi za zarade u javnom sektoru, dok se ne izrade valjani planovi racionalizacije javnog sektora, pa Saša Ranđelović upozorava da bi umesto nje i ad hoc politike povećanja zarada trebalo efikasno urediti sistem radnih odnosa u javnom sektoru. „Trebalo bi uvesti sistem zapošljavanja zasnovan na normativima, na osnovu međunarodnih iskustava, ali i sistem platnih razreda. I jedna i druga reforma su, po svojoj prirodi, tehnički komplikovane, što može da predstavlja samo jedan deo odgovora na pitanje zbog čega se te reforme do sada nisu desile, dok se drugi deo odgovora sigurno nalazi u sferi politike“. Politiku, pak, reforme i efikasnost ne zanimaju previše, pogotovo ukoliko nisu u službi što dužeg zadržavanja na vlasti. Koliku će štetu državi i društvu načiniti neefikasna poreska služba, inspekcija, sistemi zdravstva ili obrazovanja, koliko njih i sa kakvim kvalifikacijama će u tim sistemima raditi manje je važno od toga koliku će korist imati partije od neuređenog sistema. U kojem nije važno što desetine hiljada prosvetnih radnika rade po ugovorima na određeno duže no što to dozvoljava Zakon o radu, a isto toliko medicinskog osoblja odlazi u inostranstvo, koliko je važno da je u javnom sektoru sve više onih čiji ugovor o radu na određeno svakog trenutka može da istekne. I onih koji su zahvaljujući baš partiji na to mesto i došli ili na njemu opstali. Jer oni će tu zahvalnost znati da uzvrate kada to bude potrebno.