Nema zemlje za Kurde

Kad god američki predsednik Donald Tramp pokuša da ponudi suvislo tumačenje geopolitičkih zbivanja, zazvuči kao da je za druge države prvi put čuo pre petnaest minuta. Recimo, nakon što je vrhuška Republikanske partije kritikovala njegovu odluku da iz Sirije povuče preostalih hiljadu američkih vojnika, opravdano strahujući od novih sukoba, Tramp je sve aktere strpao u isti koš, rekavši da će „Turska, Evropa, Sirija, Iran, Irak, Rusija i Kurdi nekako morati da srede situaciju“. Odluku o povlačenju je doneo nakon telefonskog razgovora s turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, koji mu je verovatno natuknuo da planira da napadne Rožavu, tj. dva područja na severu Sirije koja kontrolišu Kurdi, baš zato što ih kontrolišu Kurdi. Ako Turska učini nešto što je, kako je Tramp rekao, nedopustivo prema merilima njegove „velike i nenadmašne mudrosti“, sravniće njenu ekonomiju sa zemljom. Dva dana kasnije, turska ofanziva je otpočela. Pet dana kasnije, broj poginulih kurdskih civila se popeo na 38 (nezvanično na šezdesetak), a od oko dva miliona žitelja Rožave, ognjišta je napustilo između sto i trista hiljada. Tek je šest dana kasnije Tramp najavio povećanje takse na uvoz čelika iz Turske za 50 odsto, prekidanje pregovora s Ankarom vrednih sto milijardi dolara, te ostanak američke vojske u Siriji. Međutim, pitanje je da li bi američka administracija preduzela ove korake da u kratkom međuvremenu snage Bašara el Asada nisu dogovorile saradnju s Kurdima, posredstvom Rusije. Kako bilo, šteta je već učinjena i nemala je. Tramp je izdaju Kurda pokušao da opravda tvrdnjom da „nije baš da su Kurdi pomagali američku invaziju na nacističku Nemačku“. Tačno, prema uzusima Drugog svetskog rata, ovaj narod nije zadužio Ameriku. Zanemarimo li da su pomogli američke saveznike, Britance, u rušenju pronacističkog režima u Iraku u istom ratu, nesporna je činjenica i da su od 2014. bili glavni terenski saveznici američke avijacije u borbama protiv Islamske države u Siriji. Bili su među najzaslužnijima za pad Rake, prestonice kalifata. U svojim zatvorima drže oko 12.000 islamista, a u kampovima opskrbljuju na desetine hiljada izbeglica iz ID. U najvećem od njih, koji se zove El Hol, živi oko 50.000 ljudi. Povrh svega, uspeli su da za vreme ratnih dejstava naprave pokušaj političke zajednice koja se zasniva na idealima direktne demokratije i socijalne odgovornosti, te etničke, verske i rodne ravnopravnosti. Rečju – bez učešća sirijskih Kurda, ratna kriza bi se na severu zemlje odavno izopačila u još veću humanitarnu, a ID bi i dalje izvesno držala neki teritorijalni krpež. Za razliku od Trampa, Kurdi su vrlo svesni geografskih i istorijskih specifičnosti Bliskog istoka, jer su gotovo svi njihovi državotvorni napori do danas bili neuspešni. Reč je, uostalom, o najbrojnijem narodu na svetu bez države, sa četrdeset miliona četvrtom najbrojnijem na Bliskom istoku (posle Egipćana, Iranaca i Turaka), čija jedna narodna poslovica danas zvuči poražavajuće istinito: jedino su planine pravi prijatelji. Sevrski sporazum je 1920. godine podelio poraženo Osmansko carstvo na različite sfere uticaja, a predviđao je i formiranje nezavisnog Kurdistana. Rat Ataturkovih pristalica protiv sila Antante ga je bacio na smetlište istorije. Potonji Lozanski mir iz 1923. je u velikoj meri oblikovao današnje granice Turske, a među Kurdima je zaživeo kao simbol nacionalne tragedije. Etničko čišćenje koje se krajem tridesetih godina na istočnim obodima Ataturkove tvorevine odvijalo prilično neometano odnelo je oko 70.000 života, dok je još 12.000 ljudi izgubilo domove. Iz današnje perspektive cinično zvuči izvinjenje Kurdima koje je 2015. godine uputio Erdogan. Tada je „organizovano i isplanirano nasilje“ od pre osamdeset i kusur godina proglasio „nacionalnom sramotom“. Kurdi su potom 1961. i 1974. pokušali da se uz pomoć Izraela i Irana izbore za samostalnost na teritoriji Iraka. Ponovo su 1975. ostavljeni na nemilost, kada je Irak ustupio Iranu delove teritorije. Tačno pola veka nakon turskih zločina, Sadam Husein je pokrenuo kampanju Anfal, tokom koje je stradalo 182.000 Kurda. Fijasko Zalivskog rata je 1991. stvorio uslove za prvu i jedinu diplomatsku pobedu u istoriji ovog naroda – pod nadležnošću Amerike, Kurdi su na upravljanje dobili iračku pokrajinu u kojoj su istorijski činili većinu. Ozvaničena je 2005. godine. Sirijski Kurdi su se, ohrabreni uspehom sunarodnika u Iraku, politički organizovali oko levičarske Partije demokratskog jedinstva (PYD), dok su vojnu organizaciju obezbedili kroz Jedinice narodne zaštite (YPG), odnosno multietničke Sirijske demokratske snage (SDF), koje broje oko 70.000 borkinja i boraca. Iako je primarna meta njihove borbe bio kalifat – primarna, uostalom, koliko je i borba za goli život – Erdoganu se mobilizacija nije dopala, jer se naslanjala na višedecenijsku kurdsku borbu za samoopredeljenje. Prvo je napao Rožavu 2016, pod izgovorom rata protiv ID, kojoj je istovremeno doturao oružje i od koje je kupovao naftu preko graničnog prelaza Akčakale. Potom su turske snage prošle godine ušetale u geografski izolovani grad Efrin, gde su nasilno promenile kurdsku upravu. Aktuelni napadi su samo poslednji u nizu, i, kao i dosad, pravdaju se borbom protiv tobožnjeg kurdskog terorizma. Ali, ono što je za Erdogana tek „mirovna operacija“, za ostatak sveta je početak etničkog čišćenja, i to na tuđoj, sirijskoj teritoriji. Malo je verovatno da će Asadove snage sa SDF-om otvoreno zaratiti s Erdoganom – ipak je Turska članica NATO-a, bar zasad, i to druga po veličini i snazi – ali je još manje verovatno da će turske snage nastaviti prodor ka jugu. Tramp je nespretnim medijskim nastupima ugrozio i svoje šanse za pobedu na predsedničkim izborima iduće godine. Iako je najavio povlačenje američke vojske, da bi potom najavio njen ostanak na terenu, još se u decembru znalo da se trupe neće potpuno povući iz Sirije. Plan je bio da napuste tursko-sirijsku granicu i pomere se dublje u unutrašnjost razrovane države. Narativ o povlačenju se uklapao u Trampova predizborna obećanja da će „okončati beskrajne ratove“. Nema veze što je u prve dve godine svog mandata odobrio više dronovskih udara od dosadašnjeg rekordera Obame (238 naspram 186), naročito u Somaliji i Pakistanu, nema veze ni što se početkom oktobra saznalo da će budžet za „rat protiv terorizma“ u 2020. biti 165 milijardi dolara, umesto dosadašnjih 69 milijardi. Rečju, nije važno što će SAD nastaviti ratove iz kojih je Tramp obećao da će se izvući – važno je da pred izbore što više američkih vojnika stigne kući. Taman da glasaju zajedno s porodicama, a za posle će se videti. Turski napadi trenutno američku vojsku stavljaju u nezavidan položaj – s jedne strane se ne sme suprotstavljati kurdskom stradanju, a s druge nije na bezbednoj distanci. Recimo, prošle subote su turski projektili završili na ne više od dvesta metara udaljenosti od manje američke baze nadomak grada Kobane. Slučajno, tvrde Turci, i verovatno ne lažu, ali i jedan izgubljeni život američkog vojnika će biti dovoljan za međunarodne skandale. Uz to bi i Tramp morao da američkoj javnosti objašnjava kako vojnici povučeni s ratišta mogu da poginu na samom ratištu. Ima glasova koji veruju da je „hlađenje“ američke vojske u Siriji bilo smišljeno kako bi se islamistički ekstremizam rasplamsao u tek dovoljnoj meri da se tokom predstojećih godina pravda produženje američkog prisustva. Asad će možda uspeti da uz pomoć Rusije konsoliduje sirijske razvaline, obrazlažu oni, ali će čak i s učešćem Moskve teško moći da se usprotivi novom naletu islamizma. Amerika bi se tad sirijskim vlastima ukazala kao jednako primamljiv partner. Ipak, čini se da je kabinet američkog predsednika izdajom Kurda sebi stvorio više problema no eventualnih koristi, koliko god pokušao da popravi situaciju naknadnim reagovanjima. Drugi međunarodni akteri su brzo reagovali. Rusija je uspostavila vezu između Kurda i zvanične sirijske vojske, usput se ne odričući svojih interesa u regionu. Savet bezbednosti UN je očekivano bio podeljen po pitanju turske ofanzive. Savet ministara spoljnih poslova članica EU je na predlog Švedske, a po diktatu Francuske i Nemačke, predložio zabranu izvoza evropskog oružja u Tursku. Međutim, od zvaničnog Brisela ne treba očekivati previše, jer nije kažnjavao Erdogana ni dok je bio dovoljno moćan da to učini. Erdoganova pregovaračka pozicija dodatno je osnažena masovnom nesrećom 3,5 miliona izbeglica koje se nalaze na turskoj teritoriji. Kao što Erdogan manje strahuje od islamskog nego od slabijeg kurdskog terorizma, tako Evropa manje strahuje od mogućeg genocida na Bliskom istoku nego od novog priliva izbeglica na svoju teritoriju. Istini za volju, i Sadam Husein je 1991. mislio da se međunarodni akteri neće previše buniti ako izvrši invaziju na Kuvajt. Erdogan je za svega nedelju dana protiv sebe okrenuo doslovno sve zainteresovane strane, a najpomirljiviji je bio Iran koji je ponudio da bude posrednik u pregovorima. Međutim, biće potrebno čudo da eventualni dijalog zaista urodi plodom. Niti će Erdogan dozvoliti postojanje kurdske celine unutar Sirije i, potencijalno, Turske, niti će Kurdi pristati da polože oružje i predaju teritoriju za čiju su se celovitost izborili. Čini se da u ovoj bliskoistočnoj furtutmi neće biti nedvosmislenih pobednika. Amerika se već obrukala, ne samo moralno, već i geostrateški. Na drugu bruku će teško pristati. Turska je pokazala imperijalističko lice čija će je avet diplomatski proganjati u predstojećim godinama. Uz to neće eliminisati ono što doživljava kao kurdsku opasnost. Rusija je tek utvrdila svoje prisustvo u Siriji. Asad je dobio neželjene saveznike koji su ga do izbijanja rata optuživali za tlačenje po etničkoj osnovi, a sirijski Kurdi će izvesno izgubiti priliku da deo Sirije nazovu svojim. Glavnokomandujući SDF-a Mazlum Abdi je možda najjezgrovitije sročio pod kojim su uslovima Kurdi prvo pristali na saradnju s Amerikom, a odnedavno i s Asadom: „Ako moramo da biramo između kompromisa i genocida, izabraćemo naš narod.“